РУКЕ
Гледао сам их пред собом пребачене на леђа, изнад задњице, како се одмарају једна у другој. Лијева се мази у наручају десне, спретније, снажније, паметније, озбиљније. Готово бих рекао и "старије" кад не бих знао да су скупа рођене од исте мајке (дакако, и од истог оца), штавише, да су скупа и зачете, да су настале из заједничке жеље оца и мајке, који су их оставили мјесто себе да мијесе од коре земље кору круха.
Настале су из жеље, из грча, из чудног трабуњања у ноћи, у помрачењу свијести, и сада ходају по свијету загрљене, заљубљене, нераздвојиве. Једна у другој. Десна је прстима обгрлила лијеву и носи је пажљиво и брижно, као што куја носи штене у зубима. А лијева се мази у загрљају, игра се у доколици: скакуће палцем по врховима осталих прстију, пјевуши до-ре-ми-фа... фа-ми-ре-до..., затим забубња по прстима марш, пјева.
- Шта то радиш? - пита је Десна.
- Што бих радила? Пјевам - вели Лијева.
- Пјеваш? Што пјеваш?
- Пјевам "до-ре-ми-фа" и "Марширала, марширала..."
- "Марширала, марширала"? Глупост! - вели јој Десна с поучним подсмијехом. - Као да си ти војник?
- А као да само војници пјевају "Марширала, марширала.." то пјевају и дјеца.
- Као да си ти дијете?
- Нисам ни војник ни дијете, али зашто би било глупо пјевати? - вели Лијева већ срдито. - А баш ћу пјевати!
Ја сам мала, али знам
ситна слова да читам,
знам и писат' слова сва,
који учи, онај зна.
- Па ти не знаш писати? Смијешно је што се тако мазиш - вели јој Десна озбиљно.
- А што да радим? Да шутим и рачунам на прсте као лихвар?
- Хоћеш можда рећи да сам ја лихвар?
- Ти не рачунаш на прсте.
- Него што ја радим?
- Ти радиш, чиниш и дјелујеш, како је већ рекла једна неписмена луда прије мене.
- Одакле ти знаш да је то рекла једна луда? Па ти не знаш читати?
- Не знаш ни ти читати.
- Ја знам писати.
- Али читати не знаш!
- Ја барем знам листати књигу, а ти ни то не знаш. Ти знаш само држати књигу док ја листам. Он чита, ја листам, а ти, као сталак - држиш. То је све што ти знаш. Никад ниси завирила у књигу. Књиге познајеш само по тежини, а немаш појма што је у њима.
- Знам и ја листати! А да је Он љевак, знала бих и писати!
- Писати? Да, само како?
- Као и ти. А можда и боље од тебе. Да је Он љевак, све бих знала као и ти, и боље од тебе!
- Ти би знала прстима покретати марионете?
- Знала бих.
- И сликати би знала?
- Знала бих и сликати.
- И насликати три зеца на нокту мог малог прста?
- И три зеца на нокту твог малог прста. И још к томе два пилета! Уосталом, зашто на твом нокту? Насликала бих на свом нокту.
- На свом? Глупост! То ни ја не могу. То нитко не може.
- А ја бих могла!
- Значи да би ти себи и нокте резала?
- Наравно. А зар их теби не режем?
- Да, мени. Али себи то нитко не може.
- Опет "нитко не може". Ја бих могла!
- Само се хвалиш, а не би знала ни буху уловити.
- Пх, буху? Као да сам само једну уловила!
- А да ли би знала шивати?
- Знала бих и шивати.
- Јест, удјенути конац у иглу? То бих ти морала ја учинити.
- Сама бих и конац удјенула. Све бих сама радила.
- И везивала кравату?
- И кравату везивала.
- И стављала капљице у око?
- И стављала капљице.
- И бријала му браду?
- И браду бријала.
- Али Он се не би дао теби бријати.
- Зашто не? Ја бих га обријала боље од тебе.
- Ти би му пререзала гркљан.
- Ја нисам убојица! То би ти учинила. Уосталом, једном си већ и покушала то учинити.
Настао је мук. Десна није одговорила; задрхтала је на те ријечи, као да јој је жилама прострујило сјећање.
- Ја сам мислила да Он то озбиљно хоће - рече затим понизно и с осјећањем кривње. - Хтјела сам га само послушати...
- Послушати? Он ти није заповједио да га убијеш.
- Његова је жеља мени заповијед. Ја сам мислила да он то искрено жели.
- А-ха, хтјела би можда рећи да је Он неискрен? А, молим те, тко је теби рекао да он то жели?
- Ја сам мислила да жели.. Било му је тешко. Цијелу ноћ није ока склопио. Брисала сам му ознојено чело, палила му цигарету за цигаретом и написала опроштајно писмо. Стењао је, уздисао, гризао јастук.. Шаптао је: "Треба учинити крај! Не могу више!" Сам ме одвео до бритве.
- А ти си то одмах схватила као Његову жељу да мени прережеш жиле?
- Немој ме мучити. Што сам ја могла кад је сам говорио..
Што је говорио? Да не може више, да треба учинити крај.. Али то су ријечи! Ријечи не долазе из жеље, него с језика. Лако је језику мљети којешта; од тога се умире само у оним књигама које ти листаш. Језик избаци у свијет своје ријечи (уосталом, увијек исте и давно познате ријечи) и расплину се као дим. Ништа се није догодило. Свијет и даље хода, једе, пуши и спава, и опет говори ријечи, и опет се ништа није догодило. Свијет жели говорити, али своје жеље не исказује ријечима; штавише, ријечима их сакрива и заклања. Ријечи су маска. Он не жели оно што говори.
- А како можемо знати што Он жели ако не по ријечима?
- Најмање по ријечима. Он је говорио да "треба учинити крај", али то није желио. Ја сам то знала.
- Одакле теби то знање?
- Можда и отуда што сам неспретна, слаба и глупа. Да, и неозбиљна. Што ми је ријеч туђа као свјетло уху и звук оку, што не разликујем ријеч од ријечи, као ни слатко од сланог, све су ми једнаке, а ниједној не вјерујем...
Ја не знам ићи за ријечима. Не знам се лукаво довијати, не знам се елегантно гибати по кружницама и елипсама, по параболама и спиралама ријечи, не знам убијати, завијати, одвијати, "постављати" и "разрјешавати", зибати се на љуљалци и клизати по леденим разговорима, изводити заводљиве фигуре, параде, бравуре, као мајмун у циркусу, тапшати пријатељски по рамену, дипломатски стидкати Десницу непријатељској дипломацији, а другу опет галантно приносити устима на пољубац. Ја нисам прециоза, нисам цицисбеа, нисам дама, нисам гранд-монде, ни Академија, ни Бифон. Ја сам Молиере.
- Молиере? И што још?
- И фига у џеоу. Или ван џепа, како хоћеш. Јер ја сам дрска као Фигаро. Ја сам твој лакај. Док се гола проституираш у којекаквим руковањима, ја држим твоју рукавицу као римски роб. Ја треба да ти носим скуте, да клипсам за тобом, а ти водиш конверзације, ти наступаш, ти шириш хоризонте, ти градиш свјетове; ти си неимар, гениј. Демиург. Ти си Његов понос, Његова снага, мудрост, умјешност, Његов Смисао. Једном ријечи: ти си Рука!
- А ти што си?
- Ја? Ја сам хватаљка. Ја сам још увијек неко ходало, предња нога, тицало, псеудоподиј и слично. Ја га везујем за земљу, као и нога; ја још умијем ходати. Ноћу сањам о трчању, о верању по стаблима, о скоковима преко понора, и тада осјећам отпорност твари и снагу у ноктима. За мене су ствари сирове као иловача, тврде, вруће, мокре као камен, ватра и вода, а за тебе су печена земља, коринтске вазе, Венере, ракете и Х2О. Зато ја познајем Његову жељу за водом кад је жедан, жељу за весељем кад је тужан, Његову чежњу за животом кад говори да треба учинити крај.
- Да. Али кад је жедан, ја му пружам воду.
- Ти? Не, ти само отвараш пипац и покрећеш полугу на пумпи, а Он из мога длана пије. По мени се просипа вода, ја осјећам њену свјежину, њену мокрину, њено клокотање у Његову грлу и затим оно блаженство у Њему од гашења жеђи.
Велиш да му пружаш воду кад је жедан? Не, ти му пружаш чашу. Ти си и жеђи дала форму, и за пијење си пронашла стил.
Ти си се поставила између Њега и Природе као самозвани арбитер и цензор, као Мештар церемонијала, или, једноставно речено, као филтар. Све што к Њему долази мора се између твојих прстију проциједити, све ти мораш такнути, испитати, све мораш обрадити и исфризирати по свом укусу, без обзира да ли се то Њему свиђа или не. На све мораш утиснути свој претенциозни палац и ударити зумбу своје ограничености.
- Не желиш ваљда да Он брсти лишће и гризе кору стабала? Природа Њега не мази...
- Да. Зато си је ти - "Побиједила". "Изравнала си брегове" и "укротила воде". "Заробила си муње" и сада држиш у својој шаци страховите снаге којима би, кажу, могла у једном једином часу уништити свијет. Земља лежи на твом длану као лопта, коју можеш бацити у свемир. Но, па што оклијеваш, ти - о, Свемогућа? Зашто не бациш лопту међу звијезде да се расплине у прах? Зашто не довршиш своје Велико Дјело?
- Ја не желим уништити свијет.
- Не желиш? А има ли и једног стољећа које ниси распарала ножевима и изрешетала куршумима. То нису биле ријечи, то је било твојих пет прстију на дјелу.
- Биле су најприје ријечи.
Да, по Ивану Еванђелисти. И што би учиниле ријечи без тебе? Ријечи би се свађале, ријечи би лупале по ријечима, падале би побијеђене ријечи, и тко би од тога страдао?
- Част.
- Част? Чија част? Протумачи ми ту витешку ријеч. Зар твоја част? Ти називаш чашћу кад те засврби длан, кад ти закуца било, кад ти заиграју прсти и махнито траже држак ножа? Част, кад на обарачу држиш спреман кажипрст? Част кад знаком крижа позиваш милост божју да сједне на топовску цијев? Част кад са три прста држиш перо које убија?
- Перо? Какво перо?
- Налив-перо суца пријеког суда. Зар си заборавила?
Он је сједио пред нама због неких ријечи. Не због чина својих руку, већ због ријечи. Тебе није занимало како су му те ријечи слетјеле с језика, него си напросто записала чињеницу. Рекао и признао, то је теби било доста. А био ја насмрт блијед и усне су му дрхтале као да се смрзава. Бројио је своје посљедне секунде.. Гледао је у тебе са стравом, пратио је сваки трзај твојих прстију, као да би га већ само то твоје мицање могло убити.
Тебе су тада називали Гвозденом и Крвавом. Иридиј на врху твога златног пера био се већ излизао од убијања. Та ситна тачкица племенитог метала шетала је блазирано по папиру, као да се досађује на некој неинтересантној и заморној сједници, па прикраћује себи вријеме исписујући тобожње кинеске ријечи пу-као, цинг-тао, пан-мукаи и цртајући идиличну кућицу с вртићем и плотом, чак и с димом што излази из димњака на крову. Твоја је тачкица иридија међутим - све тако шећући пу-као, цинг-тао - убијала идиличну кућицу с вртићем и плотом - плотуном, и од све те идиле остајао је само дим из пушчаних цијеви..
Већ си била узела Паркер с три своја фамозна прста и одлучно сјела на папир. Скочила сам на тебе, и не знајући што бих, узела сам ти чистити мрљу од тинте на кажипрсту. Трљајући палцем твој кажипрст, говорила сам ти: "Али што то је учинио? Погледај како је блијед, сав се тресе, зар ти то није доста? Слуша посљедње откуцаје срца и броји.. Не прекидај га!"
"Откуцаје срца? Он гледа како би се извукао, драга моја! Какво срце! Покушава нас сломити својим биједним изгледом, Ти си му већ насјела, али ја не. Познајем ја тај трик!"..
Називала си триком дрхтање човјека који се кладио сам са собом да ће још успјети набројати до триста...
Поново си узела перо и сјела на папир.
"Сад барем задршћи! Зар не можеш задрхтати? Требало би задрхтати, а ти си тако мирна као да уписујеш недовољно ђаку на испиту."
"Немам зашто дрхтати. Ја вршим своју дужност".
И почела си писати, полако и помњиво, красописом, своје познато С, прво слово насилне и злочиначке смрти.
"Чуј! Не пиши! Гледај га како броји. Како се жури да наброји своје три стотине. Не прекидај га!"
"Морам га прекинути."
"Зашто га мораш прекинути? Прекинут ће се сам. Нитко не може бројати бесконачно. То је само разлика броја, чак и врло незнатна разлика у бесконачности."
"За нас је знатна. Ми не живимо у бесконачности. Ми живимо на земљи."
Ријеч бесконачност изговарала си с наводним знаковима, иронично, а земљу си споменула с бахатим самопоуздањем ноге која ступа војничким кораком.
"Управо зато што живиш на земљи, што имаш само пет прстију, а који пут ни свих пет, остави му руке, оне ти ништа нису скривиле. Руке нису говориле; говорио је језик."
"Говориле су и руке и језик! Сав је он говорио!"
"И руке су говориле? Не, то лажеш! Нису говориле! Гледај како су уплашене и невине, како се стискају и грче у посљедњем загрљају. Опраштају се. Сјећају се дјетинства и плачу. Сјећају се игара, разбијених играчак, птица, праћке и озљеде на стаклу, пролите тинте, шкара, змаја и земље под ноктима. Још увијек нисле, јадне, на вјероучитељеву казну за оне ситне гријехе по скровитим мјестима. Остави те руке. Избоди му језик иглом као дјетету које говори ружне ријечи, али руке не дирај. Оне су невине".
"Невине? Ти си луда! Оне су највише криве!"
"Руке највише криве? Зар није језик говорио?"
"Говорио је, а оне су потврдиле..."
"Потврдиле - како?"
"Како? Како? Требало је да устану на њега, затјерају га у уста и држе стражу. Једном ријечи, зачепити му губицу! Али оне су се лукаво завукле у џепове. Значи, слагале су се!"
"Слагале, с чим?"
"С чим? С увредама!"
"А кога је увриједио?"
"Кога? Нашу част!"
"Ах, част! Ову, на рукаву?"
"На рукаву? Што на рукаву?"
"Част на рукаву."
"Какву част на рукаву?"
"А зар је то на твом рукаву срамота? Теватрене стрелице, та бомба, тај сноп са сјекиром, тај кукасти криж, зар је то срамота?"
"Не, то је част!"
"Но дакле, част на рукаву! А он је увриједио то част. Рекао је да му је доста тиг стрелица и бомби, тих сјекира и крижева; да му је свега доста!"
"Но а зар је то мало?"
"Мало је."
"Мало је попљувати нечију част?"
"Мало. Јер твоја част има и стријеле и бомбу и сјекиру, па чак и криж, а његова двије фиге у џепу."
"Његова? Зар он има части?"
"А зашто не би он имао части? Зар не може имати?"
"Не може!"
"Да, твоја је свакако видљива. Твоја је извезена златом и свилом на видном мјесту, твоја бахато шета по граду, изазива, а њагова шета по соби, заробљена, јури по кући као луда, пење се на таван, излази на кров и хтјела би вриснути у свијет своју увреду..."
"Увреду?"
"Увреду, коју јој наноси твоја Свилена и Златна. Али од свега тога ето, пар промрмљаних ријечи и двије фиге у џепу."
"Богами, и ти си ми сумњива!"
"Сумњива? Ја додуше држим једну фигу, али само од зависти. Уосталом, чини се да ти она доноси срећу, као уже објешенога. Чувај, дакле, моју фигу као своју част.
А сада напријед! У име прућа са сјекиром и кукастог крижа, пиши! Убиј му руке! Да је имао част не би од њих правио фиге. Имаш право! Нећу те заустављати!"
И дописала си своме С истим красописом још три слова, потребна за Смрт. И ниси задрхтала.
Те исте вечери (ниси се била ни умиле) мрсила си Њену свилену косу и миловала јој лице, и прсти су ти дрхтали од љубави. Ти исти прсти који ујутро нису могли задрхтати од смрти увече су дрхтали од љубави. Па тко каже да љубав није јача од смрти? Особито наша љубав од туђе смрти!
- Што ти говориш о љубави! Ти не знаш што је љубав. Ах, први додир, кад се прсти траже у мраку; и одједном се дотакну и стресу као да су се доткала два електрична пола набијена струјом..
- Да, и врцне искра. Кратки спој и мрак. И готова је љубав! А што онда? Част? Дужност? Сјекира? Бомба? Златно перо из кога цури смрт?
- Ти си каприциозна и луда!
- А ти си разборита и мудра! У томе је сва разлика. Пусти ме! - и Лијева се срдито тргне, настојећи се ослободити загрљаја Десне.
- Што ти је? Што лудујеш одједанпут? Само правиш скандале на улици!
- Нека! Пусти ме! Нећу више да будем с тобом!
- Него с ким ћеш? С ногама?
- Макар и с ногама! Оне су поштене. Оне су честите као коњи, а ти си лукава и отровна као змија.
- Да, и глупе су као коњи. Умију само ходати и вући терет. Не можеш с њима. Ти си ипак рука!
- Нисам рука, и нећу да будем! Стидим се што сам рука!
- А што би хтјела бити? "Предња нога"?
- Било што, само не рука!
- А ипак си рука, као и ја.
- Као и ти? Никада! Пусти ме!
И истргне се. Завуче се у џеп, тамо срдито прочепрка као да нешто тражи, па не нашавши ништа (јер ништа није ни тражила, била је напросто бијесна), изађе, овјеси се пркосно уз бок и нервозно заигра прстима.
Десна још један час остане на леђима, празна и замишљена. Онда се тргне, одмахне палцем, па се и сама спусти уз бок и узме пратити ритам хода.
Гледам их завађене и не вјерујем у ту свађу. Оне су као двије симбиотичке животиње или биљке: једна другу мије.. Истину је рекла Десна: једна је што и друга; обје су ипак руке.
Према њима иде двоје дјеце. Дјечак и дјевојчица. Држе се за руку и цвркућу. Но пред њима умукну, као цврчци кад им се приближи човјек, и пусте руке. Раставе се. Дјевојчица прође поред Десне, тихо као да је нешто скривила. Десна је одгојно поглади по жутој глави. Дјевојчица је погледа захвално.
Дјечак прође поред Лијеве, смионо. Чак је и погледа дрско, као сметњу на путу. Лијева га неспретно кврцне по носу палцем и кажипрстом. Дјечак је пљуне. Лијева се инстинктивно дигне и замахне шаљиво изнад дјечакове главе, као да тјера мухе. Но Десна се дигне и пљусне дјечака по лицу. Дјечак врисне.
- Зашто си ударила дјечака? - упита је Лијева.
- Зато што те пљунуо!
- Пљунуо је мене, а не тебе!
- Тебе или мене свеједно. Ја не дам пљувати по нама!
- Али ја сам га изазвала; кврцнула сам га по носу.
- А он одмах мора пљувати?
- Ваљда га је забољело. Била сам неспретна..
- Могу замислити.. Али, свеједно, он не треба зато пљувати! То је непристојно!
- А лупати по носу је пристојно?
- Ниси га лупила, него кврцнула; то није исто. Уосталом, није му од тога нос отпао.
- А што је мени отпало од тога што ме је пљунуо?
- Пљунути некога је највећа увреда!
- Части?
- Да, части! - одговори Десна, већ на рубу стрпљивости.
Дјечак је, међутим, вриштао због звучне увреде по лицу.
- Та-та, а-а-а.. Ма-ма, а-а-а..
Зачас му из носа исцурила два блистава млаза и пала на браду, гдје су се већ излила два поточића суза и направила поплаву.
- Гле дерана, што се раздречио! - рече Десна као да се чуди толиком претјеривању. Затим се обрати Лијевој: - Дај да те обришем.
- Не треба. Сама сам се обрисала.
- Да, о хлаче.
- Не, о капут. - Уосталом, пази, ето му оца!
Отац је дојурио из куће, у кошуљи, засуканих рукава. Видјеле су се слабе, блиједе, чиновничке руке с плавим, страшљивим венама.
- Зашто сте ударили моје дијете? - упита Отац суздржљиво, као истражитељ који већ мисли на казну.
- Зато што је неодгојено и безобразно! - одговори Десна изазовно.
- Што је учинило? - поново пита Отац-истражитељ, већ двоструко увријеђен.
- Што? Пљунуло ме! - рече Десна с огорчењем, као да и сама вјерује да је њу пљунуо.
- Није тебе, него мене - рече Лијева и ужива у својој правичности.
- Свеједно, пљунуло је - повиче Десна ауторитативно, као старјешина обитељи.
- Пљунуло, тако, из чиста мира- још увијек пита Отац, а већ зна да ће се морати тући.
- Нисам, тата! Ова ме најприје ударила по носу-у-у.. - говори Дјечак плачући.
- Мало га кврцнула за шалу - вели Десна - а он одмах пљује!
- Имао је право! Нека пљује - дрекне Отац јаросно, као да је одједном сав бијес провалио из њега. - Плујем и ја! -и -пљу! - доиста пљуне. И рече - Убојице!
Десна се дигне и замахне из све снаге. Али Отац одбије ударац. Замахне и сам и захвати Десну веома неугодно, по палцу. Десна зајаукне.
Тада се макне и Лијева. Стреловито се дигне и зграби Оца за кошуљу на прсима. То је, другим ријечима, био миг Десној: удри! Десна смјеста схвати миг, скупи своју шаку и узме ударати Оца по лицу.
Њему потече крв из носа. Крв је капала по Lијевој на прсима. И Десна се, једнако ударајући по крвавој Очевој маски, сва умастила крвљу.
Видећи како Очева крв капље на земљу, дјевојчица уплашено врисне и полети да хвата капље крви својим рукама. А дјечак се затрчи, из заскока дохвати Лијеву и чврсто је загризе у месо на подлактици.
Лијева заурла од боли и испусти Очеву кошуљу. Отац се одмах снађе и потрчи, побијеђен. Ноге су му клецале од стида пред властитом дјецом.
Дјечак испусти Лијеву из својих зуби, а она га, од захвалности, мазне по глави. Дјечак с поносом прими ударац.
Тада се Ноге, као послушни коњи, даду у потјеру за Оцем. Но дјечак се у исти мах баци пред Ноге, не да моли милост за Оца, већ да би се коњи поплашили и спотакли о њега.
И доиста, Лијева и Десна нађоше се одједном на земљи у прашини.
- Јаој! - зајауче Десна. Палац ју је болио од Очева ударца.
..Двије окрвављене руке на асфалту. Лежале су осрамоћене на цести, једна до друге, немоћне, као одбачене рукавице.
- Проклети деран! - проциједи Лијева кроз прсте, придижући се.
- Наравно, кад га ниси знала звизнути, да га крв облије!
- Па, звизнула сам га!
- Јест, дилетантски! - Помогни ми да устанем. Ја мислим да ми је палац пребио.
- Зар те боли?
- Ужасно!
Лијева је била њежна, сестрински..
Устану. Под собом оставе крваве отиске на плочнику. Но оне се нису освртале; гладиле су једна другу и дрхтале од жеље за осветом.
А Образ тада пљуне у њих, да би их опрао од блата и крви.