САМОТНИ ЖИВОТ ТВОЈ Самотни живот твој у сјени врућег љета... Тихог љета са цврчцима на грани, с облацима и птицама у зраку, с нехајним запљусцима мора међу гребенима, с кликтањима галебова и блејањима коза у даљини. Самотни живот у љепоти неба и пучине. Облаци и једра плове у даљину... Бискуп је стигао на наш мали оток. Лепрша на сунцу далматика, развијорио маестрал балдахине и црквене заставе, треште глазбе и фанфаре, бубњеви махнитају, звона звоне од ранога јутра. Умјесто кадуља тамјани миришу. И нема ни цврчка ни облака ни птице, ни неба ни пучине. И остао си страшно, беспомоћно сам с том главом пуном тамне боли, с ухом раздешеним, с оком уморним од несна. И узео си себе задиркивати: "Охо, охо! Дајте му облак. Будите љубазни и не имајте других брига него му покажите у бенгалском свјетлу како пара сукља из котла на ватри освијетљена црвено, зелено и жуто... Само да се кади, да има дима, да је мутно... Он за себе изјављује јавно: ја сам фантаст! И не говорите ми, до ђавола, тако патетично СТВАРНОСТ! Ја не волим жене! Ја без стида изјављујем свима - облаке волим". Па објесите му у зраку о невидљиво танке нити паучине повећи комад фине бијеле вате и он ће цијели дан пролежати на земљи и мучит ће се да напише пјесму: Гле, бијели облак плови с југа у пустиње неба... и даље неће знати од овога стиха. А зна да ни тај не вриједи, да је тако нешто било написано у неког пјесника, па се љути на све друге пјеснике, све су већ опјевали, све експлоатирали и продали за ситне хонораре, попили нове ракије па пијани (цинични гадови!) завирили кроз пукотине, кроз рупице и кључанице у купатила и собе гдје се купају и свлаче дебеле жене четрдесетгодишње које би умрле од стида кад би за то знале. Дршћу за вратима као мајмуни и шапћући лажу у пожуди: "Гле, ја сам узбуђен од тога! Ја сам инспириран! Мала, драга жено, мене нема, Ја сам... па прецртају ја сам и напишу ја нисам, затим и то прецртају и напишу твоје мале груди, а за себе мисле - сисе. Твоје бијеле сисе, ноге, па навише, у средишту њене милости, како Хамлет каже... Ах, ја сам страшно глуп! И намјесте се на столицу поред кључанице и раде мајмунске глупости. А оно њихово пажљиво око на кључаници залило се крвљу од жеље за оним дебелим мокрим месом што је изашло из воде. Жена готово жалосно брише своје месо као нешто туђе што је израсло из њеног витког тијела и тим спорим тужним кретњама говори: како сам онда била згодна, како сам била згодна... И брише руке, леђа, затим груди (велике и тешке), онда ноге и мукли кланац (јадиковац) између ногу и двије планине с друге стране, уживајући помало (несретна жена!) у ефектима трења. А то њих (проклетнике) иза врата и узбуђује - трење, трења, ефекти трења, средиште њене милости, тужна долина бивших радости, бијела врата - зид лудости... и још којекакве литаније еротоманске. Тибуло! (ријечи дајеш овдје увредљив смисао: пјесник - лажљивац, мистификатор). "Ја љубим Изидору платонски"! И кад је мало затим гад дошао к себи и у жалосном разочарању установио подло насиље над својим тијелом, тјешио се лукавом резигнацијом: Руке. Свему су криве руке. То је код нас и код мајмуна који једини међу животињама имамо руке!" И гледао је руке. Руке паметне и вриједне, свемоћне и лукаве, страшне, злочиначке руке. Могу се стиснути у шаку, раширити у лепезу и склопити у најропскију молитву. Њима се може дохватити нож и пиштољ и противнички гркљан... Рукама се може задавити! Та га је чињеница запрепастила. Овим истим рукама којима се милује драга по коси и пас низ длаку, којима се одмахују поздрави и шаљу пољупци онима који одлазе или онима који остају... Руке раде, граде, стварају, онда опет уништавају и руше што су створиле. Луде руке. Руке хватају руке, увјеравају се стиском о међусобном пријатељству, братству, солидарности и вјерности до смрти, затим руке устају против руку, боре се против руку, сакате руке. Руке убијају руке. Руке убојице. Свему су криве руке, то је јасно. А да нема руку? - носови би нам се издужили у сурле убилачке, били бисмо мали двоножни опаки слонови. Но што руке? Почео си себе задиркивати па си прескочио себе и узео оговарати пјеснике због "згоде у купаоници" коју ти је повјерио знанац, писац стихова? А што је с тобом? Гдје си ти? Ето, почињеш поново са својим зановијетањем. "Ах, онај облак, онај облак!" Добро, настави. "Не, мотрио сам га по подне, вјеруј ми, горе на тераси, лежећи овако наузнак, како полако и безбрижно плови према југу као каква скитница која никад не зна камо иде... Не, не, криво и неуспјело поређење, нипошто као скитница него као галеб што лети у даљину утопио је облак у плаветнилу дубљем од сваког мора. Одлутало јање бијело у модре небеске пустиње. Ноћас ће га напасти љути курјаци (мислим вјетрови) и сутра ћу гледати његово бијело руно расуто по небу... Ах, облаци, јањади недужна!" Како би желио (па чак и с иронијом, као Аристофан старога Сократа) љуљати лијепо свој смркнути поглед на бијелом облаку под љетним небом у хладовини терасе на лаком маестралу! Лагано прозрачно небо, далеко, високо. Нитко га још није ноктом остругнуо, нитко још није пљунуо на небо. - Пљујем ја на твоје небо! - а што ти вриједи кад то не можеш и учинити? Небо у висини! Али ја ти га могу унаказити телескопом! Открит ће ти тај протунебески топ страховитих пертубација, неочекиваних ломатања, дивљих шибања простора ватреним реповима, тумарања и судара кугала, рушења звијезда, гмизања маглених спирала, унакрсних очијукања свемирских рефлектора, немира свјетла... Као што ће ти се лијепо лице Изидоре указати под микроскопом у страшном рељефу коже с брдима и долинама и твоју узвишену љубавну страст прогутат ће прљави и масни понори из којих расту дебеле длаке као трстике и шибље из мочварног блата. Сасвим ниско круже и цвркућу ластавице. Као да ти нетко ситно боде иглицама тијело па не знаш да ли је то од хладног маестрала или од игличастог цвркутања у зраку. Ластавице густо посипају иглицама твоје голо тијело, пипају те шиљастим кљуновима продуженима у цвркут. (А да се нису ушуљале иглице борова кроз тихи подсвјесни шум у твоје тајне мисли?) Затим су опет све замрачиле фанфаре и бубњеви. Растјерали су и мирис каранфила што су се црвено расцвјетали у теглама на тераси. Племенит живот каранфила! Из најогавнијег ђубрета у тегли израсли су у такав неизрециви мирис! Бојом и мирисом каранфил је дивно изразио себе. А чиме си се ти изразио? Каранфил има коријен у гноју а из њега је извукао мирис и црвени цвијет. А што си ти извукао из гада што га носиш у себи? Какав цвијет? Какав обојени мирис? Какав цвркут или далеки тајанствени шум? Извукао си зле слутње и погану мисао: гле онај човјек онамо има нос; то се може одрезати ножем! А све љепоте већ давно су изразиле море, облак, птице, лист, прије него си ти почео муцати некакве гласове и мазати платно бојама; прије него си почео стругати коњским репом по овчијем цријеву развученом на шупљој дрвеној кутији и то назвао музиком! Птице се плаше непристојних звукова твојих мједених инструмената у које дуваш да би распалио свога сумишљеника и учврстио његово расклимано увјерење. Послушај цврчке на чворугама прастарих рогача. Осјећаш ли жеђ за кристално бистром водом у стакленом врчу на бијелом столњаку по коме пада трак тешког подневног сунца? Не спопада ли те глад за грожђем и смоквом и црвеном свјежом лубеницом? Слушај то љето на натегнутим свиленим струнама између сунца и земље како дршће, како трепери на трбуху тог малог сивог кукца који ће умукнути чим осјети твоју близину. Тко би боље изразио ово љето од цврчка? Затим си мотрио мраве како вуку муху што си је малоприје убио. Непрестано ти је долијетала на лице и шетала око носа дивеsћи се вјеројатно импозантној грађевини; двадесет пута си је ваљда отјерао. О, проклета била! Па кад си је уловио, узвикнуо си усхићено: никада више од тебе здраве мухе, не звао се ја Тобија - и треснуо си је бијесно о терасу па јој и палицом одрубио главу. Колико бијеса ради једне тврдоглаве мухе која је напросто долазила да се храни на твом носу и не слутећи да ти смета; био би боље учинио да си обрисао нос. Сад је вуку два глупава мрава, жустро, пажљиво: Еј, чекај, брате, уморио сам се. Прихвати је ти овдје за ову ногу, а ја ћу за крило. Што је угојена, марва једна! А за њима трећи мрав носи хитро мухину главу и можда мисли: добро је ово за зиму... - Проклети филистри! Они воде и ратове. Дао бих им и своју главу да ми је знати да ли и вјерују у бога. (Овако окрутно текао је спровод Стендалова Јулиена Сорела: напријед тијело а за њим посебно глава у крилу Матилде де ла Моле, која ју је љубила у чело). И учили су те: буди мрав! Мали тихи непримјетљиви паметни марљиви стрпљиви реалист. Ситни штедиша. Љети скрби за зиму. А у школи су ти тумачили како је то исто хтио да каже и велики француски пјесник својом басном о цврчку и мраву. Како је, наиме, безбрижни фланеур и сезонски пјесник Цврчак покуцао једне љуте зиме господину кућевласнику Мраву на његова богата врата, на којима је евентуално стајала и плочица "Члан добротворног друштва - просјачење редарствено забрањено". Кад је видио господин Мрав кроз мали округли отвор на вратима да вани стоји одрпана и изгладњела протуха, издерао се на начин како се већ деру кућевласници на бохеме и просјаке; марш, мрцино лијена! Што си радио цијелог љета? Крао, а? - Пјевао сам. Ја сам, наиме, познати пјесник Цврчак, ако се изволите сјећати, па сам као такав... - Пјесник? Пјевао? А дакле - пјевао! Па пјевај, брате, и даље, пјевај! Сада, то јест, можеш и плесати! Љууе фаисиез воус ау темпс цхауд? Дит елле а цетте емпрунтеусе. - Нуит ет јоур, а тоут венант, Је цхантаис, не воус деплаисе. - Воус цхантиез? Ј'ен суис форт аисе: Ех биен! дансез маинтенант! И цврчак пјева. Пјева, упркос вама и зимама, постојано и жарко као што сунце сја, па будите мирни, господине Мраве, он ће и плесати. А овдје ови ваши филистри вуку своју крепану муху и мисле да је то врло важно што они раде, да им се сватко мора уклонити с пута, јер они раде, они, камен до камена и зрно до зрна, не зијају у небо као ти. У углу терасе од зида до зида разапео црни длакави разбојник паук једва видљиве мреже и сунча се на улазу своје рупе вребајући на мушице што се лакомислено и лудо играју око његових танких нити. Тко зна колико већ дана стари бандит није имао плијена? Стрпљиво чека случај као рибар који је бацио мрежу, запалио лулу и чека. Мотрећи ова прчкала, ове антипатичне гробаре и лешинаре, осећаш несвјесно симпатију према црном страшном типу тамо у углу. Па готово једнако несвјесоо као што је настала и та накионост, штавише презирно и с неком нарочитом мржњом, којој си касније од стида дао и неко "симболичко значење", згњечио си оне мравље "радикалне социјалисте", а њихову муху дао гангстеру пауку. - Тако! Радије разбојнику и гангстеру него филистру! Један је разбојник, како знамо, био и пјесник! Филистар се никад неће помирити с објешењачким црним хумором једнога кандидата за вјешала: Ла плеуyе ноус а буез ет лавез, Ет ле солеил дессецхиез ет ноирцис; Пиес цорбеаулџ ноус онт лес yеуџ цавез, Ет аррацхие ла барбе ет лес соурцис. Јамаис нул темпс ноус не соммес ассис; Пуи, ца, пуи ла, цомме ле вент варие, А сон плаисир санс цессер ноус цхарие, Плус бецљуетез д'оyсеаулџ љуе дез а цоулдре. Не соиез донц де ностре цонфраирие... ИИ Звоњава, лимене глазбе, фанфаре и бубњеви. Праште мужари. Велике црквене свечаности. Седам пароброда довезло паству из три сусједне диецезе. Препун је градић вјерника, усидјелица, старица у црнини с бројаницама од рогачевих сјеменака. Много свећеника, опатица, фратара бијелих, црних, смеђих, мршавих, дебелих, јако дебелих, па и јако, јако дебелих... - Бог вам благосиовио сало, падре Цресценцие! Уосталом, има и незнабожаца тешких, богу хвала и слава, ал' њима се прашта. Људи врве као мрави: трчкарају уоколо, сусрећу се, питају, одговарају, журе се с торбама и врећицама с храном, наједном застану насред улице, замисле се у своје ципеле па нагло потрче и нестају иза угла. Тамо се нетко потукао. Клетве, псовке. Привезао му је магарца за његову смокву, па ју је магарац обрстио, и власник смокве пребио магарца. Јавио се власник магарца и пребио власника смокве, а овај њега ногом у кољено, па шепају сва тројица, то јест он и он и магарац и смију им се са стране, а нетко цинички примјећује: "то им иде тако свима по кољену..." Доље са обале чују се повици "доље Дарњин! Живио господин бог!" Говори, псовке, глазбе: свечаности се одвијају... Али изнад свега чује се бубањ. Бубањ лупета, пада као бомба усред мисли. Нема мисли уз бубањ. Бубањ је магарећа кожа натегнута на шупљи цилиндар, а има сврху да човјека лупа по глави. - Ипак ниси исцрпио своју тешку главобољу том шупљикавом дефиницијом. Сјећаш ли се ријечи Максима Горког: "Злобно ударање бубња изазвало је у мени живу жељу да нешто разорим, да поломим плот или истучем дјечаке?" Тамбоур! Осуђеника прати на стратиште бубањ. Канибали пеку мисионара уз бубањ. Војску прати у борбу бубањ. Како би се могло бити јунак без бубња? Борбено одушевљење је чисти, идеални, платонски бубањ. (Оно јутарње лупање сагова на дворишту, кад сањаш да те лупају лопатом по глави, стоји врло близу бубњарској умјетности). И мајмуни се хватају на бубањ. Настојиш да га не чујеш, да се предаш кларинету, флаути, фаготу, па макар и тромбону. Но он се издваја, препотентно се намеће слуху, лупета, буба, као и свака будала која свакако настоји да се истакне, и коначно чујеш само њега: бум... бум... бум-бум-бум... Дзин-ба-рата... дзин... дзин... дзин... бум-бум. бум... Заклањаш главу иза какве год случајне мисли: - Дудов прелац... отмјен кукац... Онда га опаре врућом водом да не прегризе нит и пчели украду мед и уз то је тјерају из њезине властите куће димом горућих прња. Од нити направе кравату за Сацху Гуитрyа и фине, прозирне чарапе за неку тамо ладy Ипсњеацхе, а мед сипају у златно грло Бегнамина Гиглиа. - Бум... Бум... бум-бум..., буба будала и не да мислити. - О, господе, зар је могуће да ти годи ово немило лупање по кожи магарећег рода? Ова иста стрпљива животиња гријала је дахом својим сина твога јединорођеног и спасила га затим од тетрарха Херода Аннтипе кад је оно био дао клати дјецу по Галилеји; носила га је стрпљиво на његовим агитационим путовањима по Самарији и Јудеји и донијела га тријумфално у Јерусалим уз бурно клицање народа одабраног. О, господе, зар није у твоме премилостивом срцу стекла мало заслуге, да га барем мртва не лупају, кад је већ батина мора пратити за живота? Господе, молим те за читав магарећи род, који је толико понижаван и вријеђан у надимцима глупих и индолентних ништарија, који је сталан предмет исмјехивања и повод многим отрцаним досјеткама, које су исто тако досадне као и ова постхумна магарећа пјесма. - Господе, ослободи, откупи, заштити ову доброћудну животињу дугих ушију барем од овог прекогробног кнута. Амен!" И праснуо си у смијех над својом молитвом којој би био наслов "Молитва за магарећи род"... лИИ Преко улице, у великој школској соби свећенство сједи за банкетом. Свећенство је уморно. Јутрос је бискуп служио велику понтификалну мису под ведрим небом на импровизованом олтару који је почивао на осам празних винских бачава. Бакхус, који је јутрос још спавао у бачвама док су на његовим леђима славили Јехову, сада се разбудио и антички распојасао на гозби што ју је приредио домаћин жупник дон Тома у част свога претпостављеног пресвијетлог бискупа. Марта и Марија, Сара и Ребека преносе преко улице из сусједне конобе бутеље и демижоне вугаве, грка, плавца и прошека. Јуче су докотрљали четири бурета пиве. Но треба одмах истакнути да се у благоваоницу односи и релативна количина воде у којој пливају велики комади леда. Слушаш са завишћу заводијиве звукове стакла, куцања чаша и фрагменте здравица:... "Како је лијепо рекао свети... (аплауз) И нека драги бог поживи нашег пресвијетлог бискупа са свима нама скупа!" Куцање чашама, аплауз, "браво дон Тома! Дон Томица још једну, дајте још једну..." Добронамјеран духовнички смијех без икакве злобе. - Живио пресвијетли бискуп! Затим (по свој прилици) бискуп, одговарајући на здравицу дон Томе, лијеним, сањивим гласом, у коме се осјећа сретно започета пробава, разочарава те својим врло лошим говорничким даром: "Аб Јове принципиум, како је мудро рекао Виргилије, обратимо се нашем побожном захвалном Оному, који нам је удијелио ове красне земаљске дарове... да би тако овај наш драги народ... (повишеним гласом са извјесном срдитом дрхтавицом, упућеном вјеројатно непријатељима цркве):... јер није истина да антемурале цристианитатис значи... А наш народ..." - ту је стао. Мир. Бискуп се смео у говору и нервозно скупља језиком слину по сухим устима. Не зна бискуп што би с "народом", па је поновио "а наш народ" и додао "између свих народа"... и опет пауза. Затим: "могло би се рећи на свијету"... и опет збрка, узалудно гибање сухог ждријела, панично пребирање језиком по ријечима, којих су пуна уста, али су све некако чудне и никако не пристају, а има чак и таквих које би најрадије треснуо дон Флориу у лице, дакако, у четири ока. - Ах, каква је то мука, господине бискупе! Познајем ја то чувство. Па кад вас иронично гледа и ужива у вашој невољи ваш супарник, каноник дон Флорио, умјесто кога сте ви постављени за бискупа! Не гледа вам равно у очи, него најприје гледа у ваш златни бискупски криж на прсима, а онда вас свега некако обухвати својим злобним погледом и игра се с вама као с каквом стварчицом, напросто жваће вас очима. Затим, као да вас је испљунуо из своје пажње, узео наматати круницу око кажипрста, тобоже: но, бискупе, ја ћу измолити један рузариј да ти се бог смилује док се сјетиш то... о народу... О, добро ја познајем, пресвијетли, такве завидне зликовце који ће вас касније цијелог живота морити што сте запели у једној реченици! "О, дон Флорио, смилуј се, дон Флорио!" - тако ви сада јаучете у себи, пресвијетли. А дон Флорио је окрутан, не да вам да се приближите вашој започетој реченици. "Гле, каквог су глупана поставили за бискупа!" мисли он, а да то мисли види се по свему, по лицу му је разливена та мисао, он то и не крије. И чашу вина је испио да би вас што боље отјерао од ваше реченице. И смијеши се, злобник! Дон Флорио се заиста смијеши и ужива. Фућка он на субординацију! Погледао у свој златни сат (тобоже: "колико то бискуп стоји на овој постаји?") и затим притиснуо поклопац с особитим уживањем - пик! А бискуп се још није снашао. Разапео "народ" већ и на Калварију и сад се чврсто држи Калварије, па поново тјера народ преко "његове тешке Калварије"... Али тада, што се често дешава у таквим страшним ситуацијама, пао му равно с неба на језик један латински цитат богзна из каквих старих семинарских дана: "Јер како лијепо вели Хорације ,Нихил ест аб омни беатум'... и зато, мила моја браћо, горе срца, сурсум цорда!" - Браво! Живио пресвијетли бискуп! А један одвојени крупни глас добаци сентенциозно и двосмислено, дакле отровно (дакако, глас дон Флориа): "Цхи ва пиано, ва лонтано". - Латет ангуис ин херба - одговори бискуп горко. ИВ Са дна уске, степенасте, криве улице, која подсјећа на старе мароканске казбе, жури се мали црни фратрић. Конвентуалац. Један од оних скрушених пролазника који смјерно обарају поглед шапћући понизно "вермис сум" па кад тако смјерно оборених очију угледају црва на земљи протисну кроз зубе "но, ипак ја нисам ти!" и згазе га с највећим презиром. Широко се размахао фратрић, па онако мален и смијешан сам себи даје важности тим ужурбаним запосленим ходом, "ето ме, сад сам ја тамо." Застаје код сваке степенице да придигне сутану, која му је предуга, преширока и уопће преголема за то мало мршаво тијело на коме виси као да је (што би рекао Толстој) вилама на њега набацана. Мете, несретан, мантијом улицу, вуче за собом витице блањевине, палице, крпице, конце, рибље кости и прамове прљаве вуне, а у рукавима као да су му двије виљушке умјесто руку, тако су му дуги, широки, неспретни. Вјеројатно је закаснио на банкет (можда су га и намјерно криво упутили да би га се ријешили) па је онако изгубљен у својој огромној црној мантији по овој пасјој жеги тражио гдје су то ти попови одвукли Пресвијетлога на ручак а да о њему нитко није водио рачуна. - Никога, баш никога! Ах, боже свети! - уздахнуо фратрић из дубине своје ојађене и запостављене душе. Гледаш фратрића са особитим занимањем, и пало ти однекуд на памет да би свакако требало да му видиш лице. И тада одједном брзи, тако брзи закључак да ти се учинило као да ти је нетко подмукло пришапнуо: "ако не погледа горе кад бацим овај каменчић, бацит ћу овај велики камен - и погледат ће, о, и те како!" На огради терасе била су два овећа бијела чиста камена, а сваки је притискао по једну ногавицу хлача што су се сушиле низ терасу као огромно слово В. Одабрао си онај већи, правилнији, који си већ годинама познавао и који је увијек тако притискао по неки комад рубља, а сјећао те сваки пут кад би га погледао на једно исто овако љетно сунчано поподне кад си на овој тераси писао оно своје жарко љубавно писмо љубљеној Изидори, која је сада дебела и има врло ружно дијете. Тада си тим каменом био притиснуо концепт писма да ти га вјетар не однесе. Чак ти је онда био сугерирао и једну реченицу у писму: "тежак камен лежи ми на среу"... Тај камен ушао је тако у круг твојих фамилијарних, интимних ствари у којима патетично почивају успомене као у гробницама под надгробним каменом на коме стоји урезано: Ту почива, ах, моја милена, коју скрива црна земљица. И овај камен има свој гротескни натпис (јер сви су надгробни натписи углавном гротескни) - "Камен мога срца". Однио је вјетар и концепте и жарку љубав. Остао је камен, онај исти бијели чисти камен који притиска хлаче да их вјетар не однесе. Цик! - каменчић је пао равно фратрићу на шешир и одатле се одбио и двапут одскочио на плочама улице. Он је погледао горе као што би можда управо био завапио према небу: Исусе, гдје се то овдје једе, а он је тако гладан, о боже! Његово младо дјетињасто лице насмијешило се понизно ласкавим осмијехом којим као да је хтио рећи: Ах, оставите сада то што сам ја смијешан... Ја сам сиромах... мој отац... Овако су ме они обукли... Него, немојте се љутити на мене... - Молим вас лијепо . . Хваљен Исус! -- Можда ви знате да ли је овдје пресвијетли бискуп на ручку? - Није, извалио си кратко без приправе, готово сасвим аутоматски, те си и сам помислио како се лако лаже, па си додао срдито: - Не, ту није. То је школа. - А рекли су ми, у школи... - Е, онда може бити у грађанској. Ово је пучка мушка и женска, то јест мјешовита, а грађанска, то вам је тамо, обалом, па десно... Фратрић је ослухнуо. Чуо је гласове у школи, па је погледао с неповјерењем: - А што је ово? Баш као да чујем глас дон Томе? - Ах, то унутра? Глас дон Томе? Домаћина? Какав глас! То је читава приповијест, а не глас! Има овдје неко старо енглеско војничко гробље... Но, можда вам је то и познато: борбе с Наполеоновом морнарицом и тако даље? Укратко, кад год енглеска флота посјети наше луке, дође и овамо један брод да положи вијенац на то њихово гробље. И још се каже за Енглезе "бешћутни" и којешта још неповољна! А замислите, они овдје држе и неку врст конзулата и троше фунте само ради тога гробља! Нисте видјели доље на обали коња с ланчићем око врата и окруњеног лава са завинутим репићем и "Мон Диеу ет мон Дроит"? Нисте? Ах, хонни соит љуи мал y пенсе, прекрстите се, човјече; Грб! Усуђујем се тврдити да су Енглези сентиментална чељад! - Али што, упустио се ја ту у разматрања... а ви умирете од радозналости! Дакле, дошао прошлог љета, дакле прије годину дана "Цоњентрy", разарач, с вијенцем. А ви знате какве шешире носе љети енглески поморски официри? Но, смијешно што вас и питам, наравно да знате. Оне тропске, бијеле, колонијалне. Е, па гледајте, те се енглеске врчине (опростите ми на овај хигијенски израз) необично свидјеле једном ту младом друштванцу (син трговчића, син творничара риба, учитељчићи, студентићи, обијесна младеж). Одлучили они, дакле, да се докопају тих енглеских плутача... Јер ти шешири су од плута, и то некако нарочито импрегнираног и што ја знам. И, богами, украли их! То јест, шешире! По броду дозвољено разгледавање, шетање, "плиз" и "хајудујуду", симо-тамо, напипали, удесили вјешто, не знам ни ја како, једном ријечи - украли шешире енглеским официрима. Брука, скандал, високи гости, можете замислити! А што, да је онако "Цоњентрy" распалио из топова по отоку? А ратујте ви, господине мој, против тих сировина и петролеја, а што је најважније, против Интеллигенце Сервицеа! Тај вам зна гдје тко пљуне, чак и да ће пљунути зна годину дана унапријед. И сад ови ту несретници, који су могли многе мајке у црно завити, основали друштво "Тропикон", то јест удружење тропских шешира, па све један другоме: "Плиз Мистер Кјузм, ај донт ноу, ај ем вери, вери сори фор ју, јес"... и све тако, енглески. Али углавном само пију. То и сада унутра "Тропикони" пију. Кажу - тропска клима, па пију. Језик ти се уиграо као глумац кад осјети да је произвео утисак и био би ти додао богзна каквих измишљотина да није фратрић, који је дотле са разумијевањем слушао, био одвише гладан и по свој прилици мислио на ону сјајну трпезу с много тањура, чаша, чашица, "узмите, падре, мало сира и пршута за интроибо... хоћете ли кокошји батак у сосу од лаудамуса или можда зеца, добар вам је као ите нисса ест...", па је сасвим растресено рекао: - Гле, каквих све људи има! ... Онда, велите... ? - Да, обалом, па лијево. Велика кућа, зелени прозори, балкон с цвијећем. одмах пада у очи. - Много вам хвала. - Богу хвала, падре Макако. - Како? - Никако, то јест ништа. Рекох "богу хвала"... Мали се конвентуалац опет сав ускомешао, узмахао и одлепршао низ уличицу. Јадан! Зашто си се с њим овако немило нашалио? Ваљда је цијело доподне, несретан, трчкарао уоколо с оним големим црним сукном на себи, па је ожеднио, прегладнио, изнојио се очекујући нестрпљиво онај узвишени тренутак кад ће - он, мали незнатни фратрић из новицијата - сјести за исти стол са самим пресвијетлим бискупом. Можда није ни мислио на јело, а да о пићу и не говоримо (он би, дакако, пио само воду за ручком), него је маштао још од прошле недјеље како ће он јести с бискупом за истим столом. То јест, тај епикурејски глагол "јести" за њега тада није имао никаква особитог, па чак ни одређеног значења. Његова фантазија више се играла дирљивим сличицама на мотив "сједити", "сједити" и "бити" бискуп и он скупа, у истој соби; бискуп ту, на челу стола, а он свега два метра и двадесет центиметара далеко од нега, па је бискуп зажелио онај мали комадићак шећерне глазуре што се одвалио од торте (познати хир апетита послије ручка), прочитао је он то у бискуповим очима те је скочио одмах мали фратрић (он први и једини!) и пружио бискупу тај комадић глазуре, а пресвијетли му се доброхотно осмјехнуо: "Хвала вам, драги падре Фелице!" А сада, ето, закаснио је непоправљиво, ненадокнадиво! Никад више, разумијете ли ви добро ту ријеч - никад више! И сва та фратрићева сублимна и - како да кажем? - поетична амбиција претворила се у најобичнију глад, у баналну, сурову, ниску, прождрљиву жељу за храњењем, мљаскањем, гутањем... "о, батци, батци, печени!" Тко зна гдје он, јадан, сада тражи ту непостојећу грађанску школу с балконом и зеленим прозорима те се панично пита: "Пада ли ова одмах у очи? Но нема ту никаквог балкона! А она опет тамо с балконом нема зелених прозора! ... А рекао је: обалом, па ... па лијево или десно? Једанпут је рекао, чини се, лијево, а други пут десно? Забунио се. Но што је забуна, лијево или десно, то је питање? Ако је лијево, забуна је то, јер ево - лијево нема те куће. А можда је говорио само лијево? Но да видимо ипак "обалом па десно..." На концу већ сасвим изнемогао од глади и утучен од жалости намјерио се на Тонинку, сулуду женску, главе чупаве као метла и чврстих, елефантских ногу с огромним стопалима које је обула у тешке мушке ципеле те је у њима марширала као солдат. Сваког је љета била заљубљена у другог студентића, а неки су јој од њих и писма писали љубавна, због забаве. И сама луњајући уоколо гладна и уморна, биједа наишла на невољу, и сада она води натраг фратрића у ову исту улицу. Чуди се мали конвентуалац и овјерава како му је речено да то није ту... - А река вам је бит ће они луди, горе на тераци? - Да, необријан... И све је нешто говорио о Енглезима и све нешто... А што то значи "тропикон"? - И мој Тонко је сад у Енглеској... Познајете га? Он је исто штудијент, за инжињера... И док ти овако смишљаш, ено заиста фратрић хрли натраг с Тонинком, која му све нешто показује руком горе према теби. Ухватила га за рукав па га вуче растресено уз улицу као да је и заборавила да га вуче, а он, несретан, не доспијева ни да придигне мантију код степенице, па се спотиче и пада као да су му очи завезане. Но напокон му успије да изједначи свој ситни бојажљиви корачић с њезиним оријашким ступањем у мушким окованим цокулама, па кад су стигли близу, он погледа горе, но ти си се брзо повукао, али чуо си ипак како је тихо рекао Тонинки: - Ено га! Кад сам погледао, одмах је побјегао. Можда ипак разумије да ме преварио... Охо! А какав је то свијет наједанпут доље на улици? Чујеш много гласова, дјечјих особито, и трумбетице и мали бубњић, а све неуредно, збркано као да се удешавају за свирку. Али изнад свега чује се крупни, мушкарачки глас Тонинкин како екога псује: дјеца је ваљда задиркују. - То ти матери! На, на! Ово однеси дома оцу и матери, на, на! ДАЉЕ >>>