Aнатомија љубави
Биохемија љубави
Дневна маштарења
Нежност
Приврженост
Moногамија
Mирис љубави

Биологија љубави или одакле долази љубав?

Пише: Асс. др. Oливера Жикић, псијатар

Одувек се говорило да љубав долази из срца. По најновијим открићима у свету науке, изгледа да то и није баш тако. Наиме, утврђено је да љубав и заљубљеност долазе право из мозга. Сва она слатка осећања настају радом одређених делова мозга, као и променама у нивоу и дејству супстанци које омогућавају рад мозга. Ево до каквих су занимљивих података научници дошли.

A
натомија љубави
Два британска неуробиолога, Семир Зеки и Андреас Бартелс са лондонског Универзитета су покушали да дознају шта се дешава у нашем мозгу када волимо. Испитивање су извели на 17 студената, 11 женског и 6 мушког пола. Испитаници су гледали у слике вољених особа, након чега су се у њима појавила осећања која су препознали као љубав. У том тренутку, једном од најновијих имиџинг техника су снимани протоци крви кроз њихов мозак. Циљ је био да се открије који су делови мозга најактивнијни, тј. код којих је проток крви најинтензивнији. Утврђено је да су се код различитих особа активирале различите области мозга (и по локацији и по броју). Међутим, четри области су код свих биле заступљене и доминантне. Једна од области се налазила у средишњем делу инсуле и изгледа да је одговорна за «стомачне проблеме» које имамо када смо заљубљени.
Друга област је у предњем делу цингулума. Познато је да се за овај део мозга везују активне хемијске супстанце које имају способност да изазову еуфорију. Последње две области се налазе у дубљим структурама мозга познатим као стријатум, који је одговоран за пријатна осећања која настају када нешто доживимо као награду. Важно је истаћи да делови мозга који су активни код особа оболелих од депресије, у овом случају нису паказивали било какву активност. Студентима су након тога приказане и слике добрих пријатеља које су такође активирале одређене делове мозга, али не исте као у предходном случају. Следеће истраживање које планирају ће бити оно које се односи на мајчинску љубав и откривање регија одговорних за такве емоције.

Биохемија љубави
Било који научник ће вам рећи да љубавна еуфорија нема никакве везе са Купидоновим стрелама, осим ако их мали вилењак није предходно умочио у супстанцу са неромантичним називом фенилетиламин. Ова супстанца која се још назива и «молекулом љубави», настаје природним путем у нашем мозгу. За њу се каже и да је биолошки рођак амфетамину, с обзиром да је врло сличне грађе. Заједно са допамином и норепинефрином је одговоран за настанак љубавне еуфорије. Заправо, фенилетиламин помаже ослобађању допамина (супстанца која такође омогућава проток информација у мозгу) у тз. центрима за задовољство. Допамин чини да се лепо осећамо, а норепинефрин стимулише продукцију адреналина који утиче, поред осталог, и да наше срце убрзано лупа. Комбинација ове три супстанце доводи до осећања заљубљености, узбуђености, блаженства и среће. Њихова активност је разлог због кога се заљубљени осећају еуфорично и пуни енергије - као да «лебде у ваздуху».
Такође, ово је и разлог због кога заљубљени могу водити љубав сатима и разговарати данима до касно у ноћ без осећања замора и исцрпљености. Опојна емоција заљубљености, повезана са убрзаним пулсом, влажним длановима, осећајем отежаног дисања, се често тумачи прекомерним лучењем фенилетиламина, односно неком врстом овердозе.
Продукцију фенилетиламина могу да изазову и на изглед безначајне ствари, као што је рецимо, сурет погледа или нежни додир руке. Изгледа да и ватрени пољубац, али и скакање падобраном, бунгее јумпинг, вожња параглајдером и сл. доприносе појачаној активности ове три супстанце. Тиме се објашњава слично осећање које се том приликом јавља.
Фенилетиламин се налази у одређеним дозама и у чоколади, те се једно време сматрало да особе којима недостаје љубав често једу чоколаду. Данас се такво гледиште изменило, обзиром да је утврђено да се највећи део фенилетиламина који се налази у чоколади брзо разгради и то пре него што стигне до мозга, те је његов утицај минималан, осим код особа осетљивих и на мале дозе ове супстанце. Ипак, позитивно дејство чоколаде настаје услед спречавања разградње природне супстанце под називом анандамид која изазива пријатно и весело расположење.

Дневна маштарења
И неки други феномени који прате љубав и заљубљеност, се могу објаснити хемијским променама у мозгу. На пример, када се заљубимо склони смо да доста времена проведемо у интензивном маштарењу о вољеној особи, често размишљајући по стоти пут шта се све десило у вези са вољеном особом током дана. Мисли се саме намећу, тешко их је одгнати и усресредити се на нешто друго. Овај феномен се објашњава тиме што појачана активност наведених супстанци доводи до експериментално потврђеног снижења нивоа серотонина, а то се манифестује, као и код опсесивно-компулзивне неурозе, присуством наметљивих мисли које се изнова јављају и тешко их је одстранити.

Нежност
Хемијска супстанца окситоцин је добила назив «супстанца нежности». Окситоцин је повезан са секрецијом млека у жена, а такође чини жене и мушкарце спокојнијим, смиренијим и сензитивнијим за осећања других. Има веома важну улогу у настанку сексуалне побуђености који предходи оргазму, а уједно подстиче и нежност међу љубавницима, пре, током и након вођења љубави. Окситоцин се секретује под дејством и емоционалних и физичких стимулуса. Глас партнера, његов изглед, па чак и сексуална фантазија могу да иницирају секрецију окситоцина.

Приврженост
Када медени месец прође и заљубљеност почне да бледи, нова група супстанци ступа у акцију. Нови облик хемијске награде у виду пријатности долази од ендорфина. Наиме, научници верују да се након одређеног периода, од 18 месеци до 4 године, наше тело навикне на љубавне стимулансе. Пошто се повећа толеранција на фенилетиламин, страсна романса се може развијати у два правца – ка индиферентном односу или ка ономе што Хелен Фисхер, професор психологије и аутор књиге «Анатомија љубави», зове приврженост. За фазу привржености, научници сматрају да су одговорни ендорфини, супстанце сличне морфину, које се природно луче у мозгу. Када видимо вољену особу, док размишљамо о њој, не лучи се више интензивно фенилетиламин као што је било током фазе заљубљености, већ ендорфини који доводе до осећања смирености, смањења стрепње, топлине, поузданости и спокојства. Ендорфини нису тако узбудјујући и стресогена као фенилетиламин, већ воде стабилнијим односима и јачој везаности.
Чињеница да су период «меденог месеца» у љубави и период зреле љубави стимулисани различитим супстанцама, може објаснити зашто се неке особе не могу задржати дуже у вези. Наиме, они се добро осећају само уз узбуркане емоције које са собом носи појачано дејство природних амфетамина у мозгу (односно фенилетиламин), док им смирујуће дејство ендорфина једноставно не одговара. Многе особе заправо целог живота имају серије веза од 6 месеци до 4 године обзиром да је то неки период када ниво супстанци активиране током заљубљености неизбежно почињу да опадају. Ако ипак уђу у брак, овакве особе су склоне да имају паралелне везе не би ли достигле поново своју љубавну опијеност. Највећи проценат развода управо се јавља негде у четвртој години брака.
Ипак, нису код свих особа такве потребе. Научници сматрају да што су двоје људи дуже у браку, већа је вероватноћа да ће и остати у браку. На неки начин, они постају зависници од ендорфина и брачног спокојства. Недостатак ендорфина је заправо узрок зашто две особе које су биле у дугој вези жуде једно за дугим након растанка. Одсуство ендорфина игра одређену улогу и у жалости за умрлим партнером.

Mоногамија
Само око 3% сисара је моногамно, односно везано само за једног партнера са којим се и паре. На жалост, научници кажу да човек не спада у ова 3 % природно моногамних сисара. Можда би неколико ињекција вазопресина могло да нам помогне. Њега често називају «моногамном супстанцом». Истраживањем у «моногамном» животињском свету (глодар волухарица) дошло се до закључка да доживотно парење може бити повезано са дејством вазопресина. Пре парења, мужијак је подједнако пријатељски расположен и према мушким и према женским јединкама. Унутар 24х након парења, мужијак је упецан за читав живот. Када се вазопресин излучи, мужијак постаје индиферентан према свим женкама осим према једној. Такође, постаје јако агресиван према другим мужијацима са испољавањем понашања карактеристичног за синдром љубоморног мужа.

Mирис љубави
Одавно је познато да инсекти луче посебне, лако испарљиве супстанце које се називају феромони и служе да се привуче јединка супрутног пола у оквиру своје врсте. Утврђено је да и животиње луче феромоне. За разлику од инсеката којима за пријем информације служе антене, животиње имају развијене посебне пријемне органе. Тај орган се налази у носној дупљи животиње и назива се «вемероназални орган» (ВНО). Овај орган служи као детектор феромона и нема улогу у пријему других мириса. Поједини научници сматрају да и код човека постоје супстанце које имају исту или сличну улогу као феромони код животиња. Др. Њиннифред Б. Цутлер из Филаделфије је први доказао присуство феромона код људи. Он и његови сарадници сматрају да феромони могу имати огроман утицај на партнера. Потврђено је да феромони које лучи мушкарац, може да утиче на менструални циклус жене, као и на њену репродуктивну моћ. Такође се сматра да су феромони одговорни за већу сексуалну привлачност жене током периода овулације. Интересантно је тврђење да феромони жене могу да утичу на другу која је у дужем периоду у њеној близини, те се дешава да имају синхроне менструалне циклусе. Изгледа да је природна функција феромона веома значајна за опстанак врсте. Сматра се да омогућавају избор партнера са различитом структуром имуног система од сопственог. Као последица тога, потомци добијају у наслеђе разноврсније одбрамбене механизме који им омогућавају боље прилагођавање и преживљавање. Екпериментално је утврђено да женка миша бира мужијака са различитим генетским предиспозицијама, али такође и да у току бременитости бира јединке које имају сличан генетски склоп. Изгледа да је природа и то подесила, јер су управо те јединке оне које се нагонски брину за очување свог потомства. Зоологичар Цлаус Њедекинд из Швајцарске је извео експеримент којим је потврдио да је и код човека утицај феромона на избор партнера исти. Жене су бирале ношене мајице мушкараца који су имали различити генетски склоп од њихових, док је у периоду трудноће избор пао на блиске рођаке.
Присуство ВНО у фетусу човека је прилично дуго познато. Међутим, у одрасле особе постојање ВНО је доказано тек средином осамдесетих. Налази се такође у носној дупљи, али није толико развијен као у животиња. Уместо богатог сплета нервних влакана чине га појединачне ћелије рецептори.
Наравно, има и научника који се не слажу у потпуности са постојањем феромона код човека. Фурлоњ сматра да постоје феромонима-сличне супстанце које почињу да се луче у току пубертета и спадају у групу стероида.
У току су бројне студије о феромонима код човека и то углавном на тему утицаја на сексуалну привлачност међу половима. Ипак, показало се да су ефекти феромона код човека на сексуалну привлачност много мањи него што се очекивало. Изгледа да човек има различита «чула за лепоту» него друге врсте. Другим речима, за човека лепота која се може видети очима привлачнија је од лепоте која се може осетити чулом мириса.
«Љубав је сложена емоција коју чине радост, одушевљење, узбуђење, полет, срећа, оптимизам, психичка и физичка снага и самопоуздање. Као и свака друга емоција, и љубав изазива низ телесних промена али за разлику од негативних емоција беса, страха и туге, љубав „производи” низ позитивних промена у организму. Уместо хормона стреса љубав ствара „добре” хормоне који повећавају расположење, виталност, оптимизам и потпомажу у целини и психичко и физичко здравље. Особа која воли блиста, очи јој сијају, покрети су јој лаки, а мисли ведре. Срећа никада није тако видљива као на лицу особе која је заљубљена. Није узалуд Меша Селимовић рекао да је човек без љубави увек на губитку», каже психолог Деса Кујунџић.
Хелен Фисхер сматра да постоје три различита система у мозгу одговорна за оно што се дешава у љубави. Један систем је повезан са сексуалном жељом и удружен је примарно са тестостероном. Ако једној средовечној жени убризгате ињекцију тестостерона, њена сексуална потреба значајно расте.
Други сустем је онај одговоран за романтичну љубав, обсесивну љубав и заљубљеност и повезан је, по њеним предпоставкама, са високим нивоима допамина и норепинефрина, односно природним стимулусима, и вероватно ниским нивоима серотонина, који је одговоран за опсесивно размишљање о вољеној особи.
Трећи систем је, по њеном мишљењу, је систем одноворан за одност и приврженост партнеру, осећању смирености и мира и сигурности које особа има у дуготрајној вези. Неки од научника сматрају да је овај систем повезан са вазопресином и окситоцином такође супстанцама које се природно луче у мозгу. Према томе имамо различите врсте система у мозгу који утичу на наше различите поступке, али сви они међусобмо комуницирају и повезани су.