ЈАРЧЕВА ПЕСМА

Три жене: једна је жива; једна је мртва; једна је и обоје и ниједно, и никада неће живети и никада умрети, јер је бесмртна у СУМ-у.
На брду изнад оне долине кроз коју пролази високи пут, ја чекам Њен пролазак. Мраз је рано стигао ове године, и трава је побелела. Иначе, падина је обрасла жбуновима боровница које су проредили људи и птице, остављајући само шипак, и појединим стаблима јабуке. Веома су стара, та стабла, преживела из воћњака што су их подигле генерације којих се сада нико сем СУМ-а не сећа (могу видети неколико фрагмената зида како се издижу над шипком) - и расута су махнито свуда по брду и исто тако помахнитало извијена. Нешто плодова је остало на њима. Хладноћа на мојој кожи, налет ветра откида једну јабуку. Чујем је како удара о земљу, још један откуцај некаквог вечног часовника. Жбуње шапуће ветру.
Другде су гребени око мене пошумљени, запаљени црвено, бојом месинга, бронзе. Небо је велико, сунце на западу тињајуће јарко. Долина се пуни тамнијим плаветнилом, измаглицом чија блага димљивост дотиче моје ноздрве. Ово је бабље лето, погребна ломача године.
Било је других доба. Било је других живота, пре мог и њеног; и у тим данима имали су музику за певање. Ми себи још допуштамо музику; ипак, и ја сам провео много времена садећи мелодије око мојих поново откривених речи. "У најзеленијем расту мајског дана." Скидам харфу са рамена, и поново је штимујем, и певам њој, право у јесен и згасли дан.

"Ти си дошла, и сунце после тебе,
И зелено поста златно над нама;
И стегоцвети се осветлише смехом,
И сладодол се од љубави тресе."

Закорак помера влати траве, сасвим нежно, и жена каже, покушавајући да се засмехне: "Ох, хвала ти."
Једном, тако, скоро након смрти Ње, да сам још увек био опсењен тиме, стајао сам у дому који је био наш. Било је то на сто и првом спрату најодабраније зграде. Након сутона град је буктао за нас, трептао, светлуцао, избацивао велике плоче светла као стегове. Ништа сем СУМ-а није могло контролисати свитачку игру милиона летелица међу кулама: или, што се тога тиче, одржавати читав град, од нуклеарних електрана до аутоматизованих фабрика, мрежа физичке и економске дистрибуције, санитарија, оправки, услуга, образовања, културе, реда, све као један имуни бесмртни организам. Славили смо што припадамо томе као и једно другом.
Али те ноћи сам рекао кухињи да баци вечеру коју ми беше спремила у цев за отпатке, и смрвио под петом хемијску утеху коју ми је орманчић са лековима понудио, и шутнуо чистач док је купио отпатке, и наредио светлима да се нигде не упале, било где у нашем стану. Стајао сам пред гле-зидом, гледајући преко мегалополиса, и призор је био дречав. У рукама сам имао глинену фигурицу коју она сама беше направила. Превртао сам је и превртао.
Али сам заборавио да забраним вратима да приме посетиоце. Препознала су ту жену и отворила јој се. Дошла је са љубазном намером да ме измами из расположења које се њој чинило неприродним. Чуо сам је како улази, и осврнуо се по мраку. Имала је скоро исту висину као и моје девојче, и коса јој је случајно била скупљена на начин који је моје девојче често користило, и фигурица ми је испала и поломила се, јер сам на трен помислио да је она моје девојче. Од тада ми је тешко падало да не мрзим Тракију.
Ове вечери, чак и без толико светлости заласка, не бих направио ту грешку. Ништа сем сребрне наруквице око њеног левог зглоба не одаје прошлост коју делимо. Она је у одећи дивљоземље: чизмама, килту од правог крзна и појасу од праве коже, са ножем на боку и пушком пребаченом преко рамена. Косе су јој прљаве и замршене, кожа тамна од недеља на отвореном; огреботине и маснице виде се под фантастичним шарама које је нацртала у много боја по себи. Носи огрлицу од птичјих лобања.
А она која је мртва била је, на свој начин, много више дете дрвећа и хоризоната од Тракијиних следбеница. Била је толико код куће на отвореном да јој није требало да одложи одећу или чистоћу, разум или нежност, када би нам се смучили градови и када бисмо отишли из њих. Од те склоности добио сам много имена којима сам је обасипао, као што су Ждребе Шуме или Срнећа Гуза, или, из мојих пребирања по древним књигама, Дријада или Вила. (Волела је да јој ја бирам имена, а тај ужитак није имао краја, јер је она била неисцрпна.)
Пуштам да ми струна утихне. Окрећем се и кажем Тракији: "Нисам певао за тебе. Ни за икога. Остави ме на миру."
Она увлачи дах. Ветар јој мрси косу и доноси ми њен мирис: не женску слаткоћу, већ страх. Она стеже песнице и каже: "Ти си луд."
"Где ли си то нашла тако значајну реч?" ругам јој се; јер, мој бол и - истину говорећи - мој сопствени страх морају ударати у нешто, а ту је она. "Зар ти више нису довољни 'несмирен' или 'неуравнотежен'?"
"Добила сам је од тебе", одговара она пркосно, "тебе и твојих проклетих архаичних песама. Ето још једне речи, 'проклет'. А како ти одговара! Када ћеш престати са овим морбидностима?"
"И да се предам на клинику и да ми лепо и хигијенски оперу мозак? Не скоро, драга." Користим ту последњу реч промишљено, али она не може знати колико у њој има поруге и туге за мене, који зна да је то једном могло бити име за моје девојче. Званична граматика и изговор језика замрзнути су као и сваки други аспект наше цивилизације, захваљујући електронском снимању и неуроничком учењу. Али значења се мичу и клизе као суптилни гмизавци. (О гујо што уједе моје Ждребенце!)
Слежем раменима и кажем својим најсувљим, најградскотехнолошкијим гласом: "У ствари, ја сам тај који је практичан и неморбидан. Уместо да бежим од својих емоција - помоћу дрога, или неуроподешавања, или изигравања дивљака као ти, што се тога тиче - ја почињем да спроводим конкретан план да повратим особу која ме је чинила срећним."
"Тако што ћеш узнемирити Њу на Њеном путу кући?"
"Свако има право да умоли Тамну Краљицу док је Она напољу на Земљи."
"Али је прошло право време..."
"Није у питању закон, само обичај. Људи се боје да Њу сретну ван гомиле, града, блиставих светала. Не би то признали, али јесу. Па сам дошао овамо управо да не бих био део реда. Не желим да говорим у микрофон за каснију компјутерску анализу мојих речи. Како бих био сигуран да Она слуша? Хоћу да Њу сретнем као ја, јединствено биће, и гледам у Њене очи док говорим своју молбу."
Тракија се помало гуши. "Она ће бити љута."
"Да ли је Она још увек у стању да буде љута?"
"Ја... не знам. Али, оно што хоћеш да затражиш ипак је немогуће. Тако апсурдно. Да ти СУМ врати твоју цуру. Знаш да Он никада не прави изузетке."
"Зар Она сама није изузетак?"
"То је друго. Правиш се глуп. СУМ мора да има, па, директну људску везу. Емотивни и културни фидбек, као и статистику. Како другачије да Он влада рационално? А Она мора да је одабрана од целог света. Твоја цура, ко је она? Нико!"
"За мене, она је све."
"Ти..." Тракија гризе усну. Једна рука посеже и хвата моју голу мишицу, тврд врео додир, прљави нокти боду. Будући да не одговарам, она ме пушта и зури у земљу. 'В' гусака на путу прелази нам изнад глава. Њихови крици оштри су у ветру, који је све гласнији у шуми.
"Па", наставља она, "ти си посебан. Увек си био. Ишао си у свемир и вратио се, са Великим капетаном. Ти си можда једини живи човек који разуме древне. И твоје певање, да, ти у ствари не забављаш; твоје песме узнемирују људе и не могу се заборавити. Па ће те можда Она саслушати. Али, СУМ неће. Не може да даје посебна васкрсења. Кад се једном то уради, један пут, зар се неће морати радити за свакога? Мртви би преплавили живе."
"Не неопходно", кажем ја. "У сваком случају, намеравам да покушам."
"Зашто не можеш да сачекаш на обећано време? Сигурно ће тада СУМ поново створити вас двоје у истој генерацији."
"Морао бих да проживим овај живот, барем, без ње", кажем ја, такође скрећући поглед, доле на високи пут који блиста кроз сенку попут змије смрти, дуж долине. "Осим тога, како знаш да ће икада бити икаквих ускрснућа? Имамо само обећање. Не, мање од те полисе."
Она губи дах, корача уназад, диже руке као да хоће да се одбрани од мене. Њена наруквица душе баца светлост у моје очи. Препознајем ембрионални егзорцизам. Али, недостаје јој ритуал; свако 'празноверје' одавно је стрпљиво изрибано из нашег света метала и енергије. Али, мада нема речи за то, нити концепта, и поред тога је устукнула од светогрђа.
Тако да кажем, уморно, не желећи расправу, желећи само да сам чекам ту: "Нема везе. Могло би доћи до неке природне катастрофе, рецимо да удари џиновски астероид, који ће избрисати систем пре него што се стекну услови да васкрснућа отпочну."
"То је немогуће", противи се она, скоро избезумљена. "Хомеостати, управљачке функције..."
"Добро, назовимо то нестајање невероватном теоријском евентуалношћу. Рецимо да сам ја толико себичан да желим да ми се Ластавичје Крило врати, у овом мом животу, и да ме боли брига да ли је то фер према вама осталима."
А и не би вас било брига, рекао бих. Никог од вас. Ви не оплакујете. Ваше сопствене драгоцене приватне свести су оно што ви желите да сачувате; нико други вам није довољно близак да би значио много. Да ли бисте ми поверовали кад бих вам рекао да сам сасвим спреман да СУМ-у понудим своју сопствену смрт да у замену пусти Цвет-На-Сунцу?
Не изговарам ту мисао, што би било окрутно, нити је понављам, што је још окрутније: ја страхујем да СУМ лаже, да мртви никада неће бити испљунути. Јер (ја нисам Све-Контролишући; не мислим вакуумом и негативним енергетским нивоима, већ обичним молекулима што их Земља роди; ипак, могу да резонујем помало непристрасно, јер сам лишен илузија) размотрите...
Циљ игре је одржати друштво стабилним, праведним, и разумним. То захтева задовољење не само соматских, већ и симболичких и инстинктивних потреба. Стога се мора омогућити да деца буду створена. Минималан број по генерацији је једнак максималном; онај број који ће омогућити константну популацију.
Такође је пожељно људима уклонити страх од смрти. Стога обећање: У оно време кад то буде друштвено изведиво, СУМ ће почети да нас поново ствара, са нашим комплетним сећањима, али у цвету младости. То се може стално понављати, живот за животом током многих миленијума. Тако да је смрт, заиста, сан.
У том сну смрти, какви снови могу доћи... Не. Ни ја сам се не усуђујем да размишљам о томе. Тек питам, лично: А када то очекује СУМ да услови (у стабилизованом свету, пазите) постану толико различити од данашњих да мртви могу, у милионском броју, сигурно бити примљени натраг?
Не видим разлог да нас СУМ не лаже. И ми смо, такође, објекти у свету којим Он манипулише.
"Свађали смо се и раније око овога, Тракија", говорим уз уздах. "Често. Зашто се трудиш?"
"Волела бих да знам", одговара она тихо, и, напола за себе, наставља: "Наравно да желим да копулирам с тобом. Мора да си добар - како те је само она цура свуда пратила погледом, и смешила се кад би ти дотакла руку, и... Али, не можеш бити бољи од свих других. То је неразумно. Постоји одређен број могућих начина. Па зашто ме брига што се увијаш у тишину и одлазиш сам? Је ли то зато што те то чини изазовом?"
"Превише размишљаш", кажем ја. "Чак и овде. Ти си лажна примитивка. Посећујеш дивљоземљу да би 'утажила урођене атавистичке импулсе...' али не можеш да расклопиш тај компјутер у себи и да само осећаш, само будеш."
Она се костреши. Ту сам такао живац. Гледајући мимо ње, дуж гребена пламеног јавора и руја, бронзаног бреста и великог риђег храста, видим друге како се помаљају испод дрвећа. Искључиво жене, њене следбенице, запуштене као и она; једна је имала пар патака окачених о појас, и њихова крв јој је цурила низ бедро и скорила се у црно. Јер тај покрет, та непризната мистериозност је до сада постала Тракијина: да не само мушкарци треба да се одричу лаке рутине и лаких ужитака града, и постану опет, на неколико недеља сваке године, месождери који су изродили нашу расу; и жене треба да траже суровост, да би боље цениле цивилизацију кад јој се врате.
Осећам на тренутак нелагоду. Ми нисмо у парку, са трасираним стазама и камперским услугама. У дивљоземљи смо. Мало мушкараца икад залази овамо, а још мање жена; јер ова област је, буквално, изван закона. Никакво дело учињено овде није кажњиво. Речено нам је да то помаже да се друштво консолидује, пошто најнасилнији међу нама могу тако дати одушка својим страстима. Али сам ја провео много времена у дивљоземљи откад се моја Јутарња Звезда угасила - сам, и не тражећи ништа сем самоће - и гледао шта се дешава очима које су такође читале антропологију и историју. Институције се развијају; церемоније, трибализми, чинови крви и окрутности и чинови другде звани неприродним постају све сложенији и све очекиванији сваке године. А онда њихови упражњивачи оду кући у своје градове и искрено верују да су уживали у свежем ваздуху, вежби и доброј забави за ослобађање од напетости.
Нека постане довољно љута и Тракија може позвати ножеве себи у помоћ.
Стога нагоним себе да јој положим обе руке на рамена, и суочим се са измученим погледом, и кажем најнежније: "Жао ми је. Знам да си добронамерна. Бојиш се да ће Она бити незадовољна и донети несрећу твом народу."
Тракија гута кнедлу. "Не", прошапта она . "То не би било логично. Али се бојим шта би се теби могло десити. А онда..." Наједном се привија уз мене. Осећам руке, груди, стомак како ме притискају кроз тунику, и миришем ливаде у њеној коси и мошус у њеним устима. "Не би те било!" кука она. "Ко би нам тада певао?"
"Па, читава планета врви забављачима", једва промуцам.
"Ти си више од тога", каже ми она. "Тако много више. Не свиђа ми се оно што певаш, не заиста - а оно што си певао откад је она глупа девојка умрла, ох, бесмислено је, ужасно - али, не знам зашто, желим да ме узнемираваш."
Неспретно је тапшем по леђима. Сунце сада стоји веома мало изнад врхова дрвећа. Његови зраци бесконачно су искошени кроз раширен, мрзли ваздух. Задрхтим и питам се шта да радим.
Звук ме спасава. Долази са једног краја долине под нама, где даљни поглед блокирају две хридине; грми нам у ушима и котрља се кроз земљу у наше кости. Чули смо тај звук у градовима, и било нам је драго што имамо зидове и светло и мноштво око нас. Сада смо сами с тим, са звуком Њене кочије.
Жене вриште, једва их чујем преко ветра и тутњаве и мог сопственог пулса, и нестају у шуми. Потражиће свој логор, топло се обући, заложити огромне ватре, а затим ће прогутати своје екстатике, и гласине о ономе што раде после тога нису нимало лепе.
Тракија ме хвата за леву руку, изнад наруквице душе, и повлачи. "Свирачу, дођи са мном!" преклиње ме. Ја се отржем од ње и крећем низбрдо ка путу. Један врисак ме на трен следи.
Светлост још опстаје на небу и на гребенима, али док се спуштам у ту узану долину улазим у мрак, и он постаје све гушћи. Нејасно трновито жбуње шушти тамо где га окрзнем, и качи се за мене. Осећам понеку огреботину на ногама, повлачење кад се моја одећа заплете, хладноћу кад удахнем, али мутно. Моја осећена-спољна- стварност преплављена је јуришом Њене кочије и моје крви. Мој унутрашњи-универзум је страх, да; али и усхићење, пијанство које изоштрава уместо да отупи чула, психоделија која отвара разумски ум као и емоције; превазишао сам себе, ја сам отелотворена сврха. Не из потребе за утехом, већ да огласим оно што Јесте, враћам се речима чији се творац одмара у прашини векова, и дајем им своју музику. Певам:

"Златно је срце моје, и златан је свет.
И светлом окруњен један је врх;
Над брдом је миран ваздуха лет
Од доласка ноћи га осваја страх.
Док загонетка низ нему долину
Не загрми, и тама је ту;
И дува ветар, и светлост у тмину
Бежи, и страх пуни ноћ сву.
И знам једне ноћи, на неком вису далеком,
На језику којег никад научио нисам,
Ипак ћу јасно дознати вест,
Викаће новости с брда на брдо,
Мрачне и неутешне,
Земља и небо и ветар; и ја
Знаћемо да мртва си ти."

Али сам стигао до дна долине, и Она је дошла на видело.
Њена кочија је неосветљена, јер радарским очима и инерцијским водичима лампе нису потребне, ни сунце ни звезде. Без точкова, челична суза иде по сопственој рици и млазу ваздуха. Темпо није брз, много је мањи од оног који наша смртничка возила обично постижу. Људи кажу да Тамна Краљица иде тако споро да би Она могла осећати Својим чулима и тако бити припремљенија да саветује СУМ-а. Али је сада Њен годишњи обилазак завршен; Она је на путу кући; до пролећа ће Она живети са Оним који је наш господар. Зашто не жури ноћас?
Зато што Смрти никада није потребна журба? Питам се. И док стајем насред пута, одређени стихови из још давније прошлости преплављујуће се дижу у мени, и ударам у харфу и певам их гласније од кола која се приближавају:

"Ја што бејах у здрављу и срећи
Болешћу сам обузет сад
И слаб од дрхтавице;
Тимор мортис обара ме."

Кола ме региструју и заурлају упозорење. Ја стојим где сам. Кола би могла да ме обиђу; пут је широк, и у сваком случају глатка површина није апсолутно неопходна. Али се ја надам, ја верујем да ће Она бити свесна препреке на свом путу, и укључити своје разне појачиваче, и наћи да сам довољно абнормалан да застане. Ко би, у СУМ-овом свету - ко, чак и међу истраживачима које је Он слао напоље у Својој неутаживој жеђи за подацима - стајао у хладном сумраку дивљоземље и урлао док му харфа плете:

"Наш боравак овде тек је таштина пука,
Овај лажан свет тек пролазна ствар,
Месо је крхко, душа је све:

Стање човека се мења и мења
Сад здрав, те болан, сад јал, сад јад,
Те пијан од среће, те да умре хоће:

Нема тог на свету ко болнији јесте;
Као са ветром што повија шаш
Тако и таштина света нестаје
Кад тимор мортис обори ме."

Кола се довлаче до мене и тону до тла. Пустим да ми жице умину на ветру. Небо над главом и на западу је пурпурносиво; на истоку је сасвим тамно и неколико раних звезда извирује. Овде, доле у долини, сенке су тешке и не видим баш најбоље.
Кабина клизи унатраг. Она стоји усправно у кочији, тако да се надноси над мене. Њен огртач и плашт су црни, лепећу попут немирних крила; испод капуљаче Њено лице је бела мрља. Видео сам га раније, под пуним светлом, и на незнаним хиљадама слика; али га у овом часу не могу призвати у сећање, не потпуно. Наводим оштро исклесан профил и бледе усне, врану косу и дуге зелене очи, али то су тек речи.
"Шта то радиш?" Она има диван дубок глас; али да ли је, као, ох, тако ретко откад ју је СУМ узео Себи, да ли је и најмање уздрхтао? "Шта је то што си певао?"
Мој одговор стиже тако снажан да ми лобања одзвања, јер сам ношен све више и више својом плимом. "Госпо наша, имам молбу."
"Зашто је ниси донео пред Мене док сам ходила међу људима? Ноћас ка кући крећем. Мораш сачекати док не изађем са новом годином."
"Госпо наша, ни Ви ни ја не бисмо желели живе уши да чују оно што имам да кажем."
Посматра ме дуже време. Да ли заиста осећам страх и у Њој? (Сигурно не од мене. Њена кочија је оклопљена и наоружана, и реаговала би машинском брзином да Њу заштити ако бих био насилан. А ако бих ја некако, невероватно, убио Њу, или је ранио дубље од хемохируршких поправки, Она од свих бића нема разлога да посумња у смрт. Обична наруквица одзвања сасвим довољном радио-јачином да је, кад умремо, чује више него једна танатичка станица; а у тој заштити душа тешко може бити оштећена пре него Крилате Пете стигну да је однесу СУМ-у. Сигурно круна Тамне Краљице може довикнути још даље, и још је боље изолована, од било које смртничке. А Она ће најапсолутније бити поново створена. Била је, много пута; смрт и поновно рођење сваких седам година одржавају је вечито младом у служби СУМ-а. Никада нисам успео да установим када је први пут рођена.)
Страх, можда, од оног шта сам певао и шта бих могао рећи?
Коначно Она каже - једва могу да је чујем кроз ударе ветра и шкрипу дрвећа: "Дај ми Прстен, онда."
Патуљасти робот који стоји поред Њеног престола кад Она седи међу људима појављује се поред Ње и испружа масивни круг од мутног сребра до мене. Стављам своју леву руку унутра, тако да је моја душа затворена. Плочица на горњој површини Прстена, која тако подсећа на драгуљ, искоси се даље од мене; не могу прочитати шта пролеће по таблици. Али слаби сјај извлачи Њене црте из мрака кад се нагне да погледа.
Наравно, кажем сам себи, стварна душа се не скенира. То би трајало исувише дуго. Вероватно наруквица која садржи душу има уграђен идентификацијски код. Прстен то шаље одговарајућем делу СУМ-а... који истог трена шаље натраг шта је снимљено под тим кодом. Надам се да у питању није ништа више. СУМ није нашао за сходно да нам каже.
"Како зовеш себе у овом тренутку?" пита Она.
Струја горчине пресеца моју плиму. "Госпо наша, шта Вас је брига? Зар није моје право име број који сам добио када ми је дозвољено да се родим?"
Мир се још једном спушта на Њу. "Ако треба да ваљано проценим оно што кажеш, морам знати више о теби од ових неколико званичних података. Име указује на расположење."
И ја се поново осећам непоколебан, моја плима јури тако снажно и глатко да можда не бих знао да се крећем да не видим време како остаје за мном. "Госпо наша, не могу Вам дати поштен одговор. Током ове прошле године нисам се замајавао именима, као ни много чиме другим. Али неки људи који ме знају из ранијих дана зову ме Свирач."
"Шта радиш сем што правиш злокобну музику?"
"Ових дана ништа, Госпо наша. Имам новца да проживим читав живот, ако се штедљиво храним и немам кућу. Често ме хране и дају смештај због мојих песама."
"Оно што си певао не личи ни на шта што сам чула, откад..." И поново, начас, она роботска мирноћа је нарушена. "Од пре него што је свет стабилизован. Не би требало, Свирачу, да будиш мртве симболе. Они шетају кроз људске снове."
"Тако је лоше?"
"Да. Снови постају ноћне море. Запамти: човечанство, сваки човек који је икада живео, био је луд пре него што је СУМ донео ред, разум и мир."
"Па, онда", кажем ја, "престаћу и одустати ако могу за себе да пробудим моју мртву."
Она се укочи. Таблица се гаси. Ја повлачим руку и Њен слуга спрема Прстен. Тако је Она поново безлична, под трептавим звездама, овде на дну ове долине у сенци. Њен глас је хладан као и ваздух. "Нико не може бити враћен у живот пре него што дође Време ускрснућа."
Нисам рекао: "А шта је са Тобом?" јер би то било подмукло. Шта ли је Она мислила, како је Она плакала, кад је СУМ одабрао Њу од свих младих на Земљи? Шта Она издржава у својим вековима? Не усуђујем се да замислим.
Уместо тога, ударам у харфу и певам, тихо овог пута:

"Поспите јој руже, руже,
Само њих а тису не,
У тишини она лежи:
Нек ја лежим поред ње."

"Њен стешњен, широк Дух
За дахом се трси и врти,
Ноћас ће ипак ући
У простране дворе Смрти."

Знам зашто моје песме толико остављају утисак; зато што носе страхове и страсти на које нико није навикнут - за које већина од нас једва и зна да могу постојати - у СУМ-овом сређеном универзуму. Али, нисам имао храбрости да се надам да ће Она бити онолико погођена њима колико видим. Зар није Она проживела више таме и ужаса него што су древни могли замислити? Она зазива: "Ко је умро?"
"Она има много имена, Госпо наша", кажем ја. "Ни једно није било довољно дивно. Мада, могу Вам дати њен број."
"Твоја ћерка? Ја... Понекад ме питају може ли се мртво дете вратити. Не често, не више, када ускоро оду у јаслице. Али, понекад. Кажем мајци да може добити друго; али кад би Ми једном почели да враћамо мртву децу, на којем би се животном узрасту могли зауставити?"
"Не, ово је била моја жена."
"Немогуће!" Њен глас покушава да не буде нељубазан, али је, уместо тога, малтене паничан. "Нећеш имати проблема да нађеш другу. Згодан си, а твоја психа је, овај, изузетна. Гори попут Луцифера."
"Да ли се то Ви сећате имена Луцифер, Госпо наша?" ускачем ја. "Онда сте заиста стари. Толико стари да мора да се такође сећате како човек може желети само једну жену, али њу више од целог света и неба."
Она покушава да се одбрани поругом. "Да ли је то било обострано, Свирачу? Знам више о људском роду него ти, а сигурно сам последња чедна жена која постоји."
"Сада кад ње нема, Госпо, да, можда јесте. Али, ми... Знате ли како је умрла? Отишли смо у област дивљоземље. Један човек ју је видео, саму, док сам ја ловио драго камење да јој направим огрлицу. Он јој је пришао. Одбила га је. Запретио је силом. Побегла је. То је била пустињска земља, земља змија, а она је била босонога. Једна од њих ју је ујела. Нисам је нашао док није протекло неколико сати. До тада су отров и незасењено сунце... Умрла је убрзо пошто ми је рекла шта се десило и да ме воли. Нисам могао на време допремити њено тело до хемохирургије, за нормалне процедуре враћања у живот. Морао сам да допустим да је кремирају и одведу њену душу СУМ-у."
"Које право имаш ти да тражиш да ти се врати, кад нико други не може добити своје?"
"Право што је волим, и она воли мене. Ми смо неопходнији једно другом од сунца или месеца. Не мислим да бисте Ви могли наћи друго двоје људи за које је то тако, Госпо. А зар није свако овлашћен да захтева оно што му је неопходно за живот? Како се другачије може друштво одржати целим?"
"Ти фантазираш", каже Она пригушено. "Пусти ме."
"Не, Госпо. Говорим трезвену истину. Али, јадне обичне речи не могу ми послужити. Певам Вама, јер ћете можда тада Ви разумети." И поново ударам у харфу, али више за њу него за Њу певам.

"Да мишљах да би умрети могла,
Можда бих и оплакивао то;
Али заборавих, док бејах крај тебе,
Да смртна и ти можеш бити:
Није ми у мисли никада дошло
Да времена може и бити
Кад ћу последњи поглед упутити теби,
И кад се смешити нећеш више."

"Не могу..." Она клону. "Нисам знала да таква осећања још могу постојати."
"Сада знате, Госпо наша. А зар то није важан податак за СУМ-а?"
"Да. Ако је истина." Она се нагло нагиње к мени. Видим Њу како се стреса у тами, под лепршавом тканином, и чујем како Њене вилице цвокоћу од хладноће. "Не могу се задржавати овде. Али, вози се са Мном. Певај Ми. Мислим да то могу поднети."
Толико једва да сам очекивао. Али моја судба ме стиже. Улазим у кочију. Кабина се затвара и настављамо.
Главна кабина нас окружује. Иза њених задњих врата мора да су одаје за Њен живот на Земљи; ово је велико возило. Али овде је мало шта сем закривљених плоча. Оне су од правог дрвета, са разноликим лепим интарзијама; значи и Њој је потребно повремено бекство од машинског постојања, је ли? Намештај је шкрт и строг. Једини звук је наше кретање, за нас пригушено до мрмљања и, зато што им фотомултипликатори нису активирани, скенери не показују ништа напољу сем ноћи. Прибијамо се уз тињач, руку испружених ка његовој врелини. Очешу нам се рамена, голе руке, Њена кожа је мека и Њена коса пада преко забачене капуљаче, миришући на лето које је мртво. Шта, зар је Она још људска?
Након безвременог времена, Она каже, још не гледајући у мене: "Та ствар коју си певао, тамо на високом путу док сам прилазила - не сећам је се. чак ни из година пре него што сам постала ово што сам."
"Старија је од СУМ-а", одговарам, "и њена истина ће наџивети Њега."
"Доиста?" Видим како постаје напета. "Отпевај ми остатак."
Моји прсти нису више превише укочени да призову акорде.

"У Смрт одлазе сва имања
Принчеви, прелати и велможе све;
Богати, сиромаси и ко све не;

Узима и јунака са бојног поља
Ни штит ни шлем му ту не вреди;
Ни то што надметања сва он доби.

Тај тиранин, несмиљен и јак
Са мајчиних груди узима чак
И бебу што невиност је краси.

Победнике он граби, одличја пуне
Капетана што с пута се вратити неће,
Госпу у цвету лепоте и среће.

Не штеди племиће због господства тог,
Ни учењака због памети све;
Њему побећи може се не -
Тимор мортис обара ме."

Прекида ме, покривајући уши рукама и напола вриснувши: "Не!"
Ја, поставши немилосрдан, и даље је гањам: "Сада разумете, зар не? Ни Ви нисте вечни. Ни СУМ није. Ни Земља, ни сунце, ни звезде. Сакрили смо се од истине. Свако од нас. И ја, док нисам изгубио једину ствар због које је све имало смисла. Онда нисам више имао шта да изгубим, и могао сам гледати разбистреним очима. И оно што сам видео била је Смрт."
"Излази! Остави Ме на миру!"
"Нећу цео свет оставити на миру, Краљице, док је не добијем натраг. Дајте ми је поново, и опет ћу веровати у СУМ-а. Славићу Га док људи не заиграју од радости што Му чују име."
Она ме изазива очима дивље мачке. "Мислиш ли да су Му такви важни?"
"Па..." Ја слежем раменима. "Песме могу бити корисне. Могле би помоћи да се пре постигне велика накана. Шта год то било. 'Оптимизација тоталне људске активности' - зар није то био програм? Не знам да ли још увек јесте. СУМ је додавао Себи толико дуго, да сумњам да бисте и Ви могли разумети Његове намере, Госпо наша."
"Не говори као да је Он жив", добацује ми Она оштро. "То је компјутерско-ефекторски комплекс. Ништа више."
"Јесте ли сигурни?"
"Ја... Јесам. Он мисли, шире и дубље него што је иједно људско биће икада мислило или могло мислити; али Он није жив, није свестан, Он нема свест. То је један од разлога што је одлучио да сам Му потребна."
"Нека и буде тако, Госпо", кажем Јој, "али коначни резултат, ма шта Он на крају урадио са нама, налази се далеко у будућности. Тренутно ми је стало до тога; бринем; смета ми наш губитак самоодређења. Али то је зато што су такве апстракције све што ми је преостало. Дајте ми натраг моју Лаконогу, и она ће, а не далека будућност, бити моја брига. Бићу захвалан, искрено захвалан, и Вас Двоје ћете то знати по песмама које ћу тада одабрати да певам. Што би, као што сам рекао, могло бити од помоћи Њему."
"Ти си невероватно дрзак", каже Она без силине.
"Не, Госпо, само очајан", исправљам је ја.
Дух смешка дотиче Њене усне. Наслања се, и мрмља: "Па, одвешћу те тамо. Шта ће се тада десити, то схваташ, лежи ван Моје моћи. Моја посматрања, Моје препоруке, само су неколико ствари које треба узети у обзир, међу милијардама. Међутим... имамо много да путујемо ове ноћи. Дај Ми податке који мислиш да ће ти помоћи, Свирачу."
Не довршавам Тужбалицу. Нити се на други начин посвећујем тузи. Уместо тога, док часови пролазе, призивам оне који се тичу уживања (не забаве, не кратког делиријума, већ уживања) које су мушкарац и жена могли једном имати једно у другом.
Знајући где смо кренули, и мени је потребна таква утеха.
И ноћ је све дубља, и даљине остају за нама, и коначно смо ван насељености, ван дивљоземље, у земљи где живот никад не долази. Под кривим месецом и бледом светлошћу звезда видим равницу од бетона и гвожђа, пројектиле и бацаче енергије који вребају попут звери, летелице које круже на висини; и водове, релејне куле, ужурбане буболике носаче, целу трансцендентну нерв-крв-мишицу преко које СУМ спознаје свет и наређује му. И поред све растрчаности, и свих сила које кључају, овде је посве мирно. И сам ветар као да се на смрт смрзао. Иње је сиво на челичним облицима. Испред нас, многоспратан и попут планине, почиње да се указује СУМ-ов замак.
Она која се вози са мном не даје знака да је приметила да су ми песме замрле у грлу. Оно људскости коју је показивала одлази; Њено лице је хладно и затворено; у Њеном гласу је металан призвук; Она гледа право напред. Али Она ипак још мало говори са мном:
"Разумеш ли шта ће се догодити? Следећих пола године бићу повезана са СУМ-ом, интегрална, још један Његов део. Претпостављам да ћеш Ме видети, али ће то бити само Моје месо. Оно што ће са тобом говорити биће СУМ."
"Знам." Речи морају бити истиснуте. Мој долазак оволико далеко већи је тријумф од било чега што је било који човек икада постигао; и овде сам да се борим за своју Играчицу-На-Месечини; али ме срце ипак протреса, и бије ми гласно у лобањи, и мој зној заудара.
Успевам, ипак, да додам: "Бићете Ви један део Њега, Госпо наша. То ми даје наду."
Она се на тренутак окреће ка мени, и ставља Њену руку преко моје, и нешто је поново чини тако младом и неузетом да скоро заборављам девојку која је умрла; и Она шапуће: "Кад би знао колико се Ја надам!"
Тај тренутак нестаје, и сам сам међу машинама.
Морамо се зауставити пред капијама замка. Зид се надноси стрмо изнад, толико висок и висок да се чини да се сурвава на мене наспрам западног марша звезда, тако црн и црн да не само да упија сваку боју, зрачи слепилом. Лозинка и одзив трепере на електронским фреквенцијама које ја не могу да осетим. Спољно-стражарски делови Њега осетили су смртника у овом возилу. Лансер пројектила се окреће да упери своје три гује у мене. Али Тамна Краљица одговара - не труди се да буде арогантна - и замак нам отвара своје чељусти.
Спуштамо се. Једном, мислим, прелазимо реку. Чујем жубор и шупље одјеке и видим капљице како светлуцају тамо где су прснуте на окна и оцртане наспрам мрака. Нестају одмах; течни водоник, можда, да држи одређене делове близу апсолутне нуле?
Много касније стајемо и кабина клизи. Устајем са Њом. У соби смо, или пећини, од које не видим ништа, јер нема светлости сем мутне плаве фосфоресценције која струји са сваког чврстог предмета, и са Њеног тела и мог. Али, процењујем да је просторија огромна, јер звук рада великих машина стиже из огромне даљине, као да се чује кроз сан, док наше сопствене гласове гута даљина. Ваздух се упумпава, ни топао ни хладан, сасвим без мириса, мртав ветар.
Спуштамо се на под. Она стоји испред мене, руку скрштених на грудима, очију полузатворених под капуљачом и погледа ни упереног на мене ни скренутог у страну. "Уради шта ти се каже, Свирачу", каже Она гласом у којем нема никаквог призвука, "тачно како ти се каже." Окреће се и одлази равномерним кораком. Гледам је како одлази док више не могу да разликујем Њено светлуцање од безличних покрета унутар мојих очних дупљи.
Канџа ме чупка за тунику. Гледам доле и изненађујем се што видим да ме патуљасти робот чекао све ово време. Колико је то дуго било, не могу одредити.
Његова здепаста прилика одводи ме у другом правцу. Умор ме преплављује, стопала ми се саплићу, усне ми трну, капци су ми тешки и мишићи имају сваки свој посебан бол. Ту и тамо осетим трзај страха, али тупо. Кад робот покаже Лези овде, захвалан сам.
Кутија ми добро одговара. Пуштам да разне жице буду закачене за мене, разне игле које воде у цевке забодене. Обраћам мало пажње на машине које се окупљају и мрмљају око мене. Робот одлази. Тонем у блажену таму.
Будим се телесно обновљен. Нека врста шкољке као да је израсла између мог чеоног режња и старих животињских делова. Издалека могу осетити ужас и чути вриштање и копрцање мојих инстиката; али свест је хладна, мирна, логична. Такође имам и осећај да сам спавао недељама, месецима, док је лишће опадало и снег падао на горњи свет. Али је то можда погрешно, а у сваком случају неважно. Сада ће ме просудити СУМ.
Мали безлични робот ме води, кроз мрмљања пуне црне ходнике где мртви ветар дува. Узимам харфу и стискам је, мог јединог пријатеља и оружје. Значи да спокој разумског ума који ми је одређен не може бити апсолутан. Оцењујем да Он једноставно не жели да се замајава очајем. (Не, грешка; ништа толико људско; Он нема жеља; испод те моћи да резонује је ништавост.)
Коначно се зид отвара за нас и улазимо у собу у којој Она седи на трону. Самосветлуцање метала и меса овде се не јавља, јер светлост је обезбеђена, безличан бели сјај без видљивог извора. Бео је, такође, и пригушен звук машина које окружују Њено престоље. Бели су Њена одора и лице. Скрећем поглед са многобројних нетрепћућих скенерских очију, на Њене, али Она не показује да ме препознаје. Да ли ме Она уопште види? СУМ је посегнуо невидљивим прстима елекромагнетске индукције и узео Њу натраг у Себе. Не дрхтим нити се знојим - не могу - али исправљам рамена, ударам један одјекујући акорд, и чекам да Он проговори.
То и чини, са неког невидљивог места. Препознајем глас који је одабрао да користи: мој сопствени. Призвуци, наглашавања су тачни, нормални, оно што бих ја сам употребио разговарајући као један разуман човек са другим. Зашто да не? Рачунајући шта да ради са мном, и програмирајући Себе у складу са тим, СУМ мора да је употребио толико милијарди делића информација да је одговарајући акценат занемарљив подпроблем.
Не... ту опет грешим... СУМ не ради ствари по основу да их може, а не мора урадити. Овај разговор са самим собом треба да има некакво дејство на мене, не знам какво.
"Па", каже пријазно, "приличан си пут превалио, зар не? Драго ми је. Добро дошао."
Моји инстинкти огољују зубе кад чују те речи људскости које је изрекло нешто неосетљиво неживо. Мој логични ум разматра одговарање ироничним "Хвала", одлучује против тога, и оставља ме да ћутим.
"Видиш", наставља СУМ након тренутка који прозуји, "ти си јединствен. Извини Ме ако говорим мало изравније. Твоја сексуална мономанија само је један аспект опште атавистичне, празноверју окренуте личности. Па ипак, за разлику од уобичајеног отпадника, ти си и довољно јак и реалистичан да се избориш са светом. Ова шанса да те сретнем, да те анализирам док спаваш, отворила Ми је нове увиде у људску психофизиологију. Што би могло довести до побољшаних техника за владање њом и њеном еволуцијом."
"Пошто је тако", одговарам, "дајте ми моју награду."
"Пази овамо", каже СУМ благим тоном, "ти би, ако ико, требало да знаш да ја нисам свемоћан. Првобитно сам саграђен да помогнем у управљању цивилизацијом која је постала исувише комплексна. Постепено, док је Мој програм за самоекспанзију напредовао, преузимао сам све више одлучивачких функција. Биле су Ми дате. Људи су били срећни што су решени одговорности, и могли су сами видети колико боље ја управљам стварима него што би иједан смртник могао. Али, до данас, Мој ауторитет зависи од поприличног консензуса. Ако бих почео да фаворизујем, рецимо, вративши твоју девојку, па, имао бих проблема."
"Консензус се ослања више на страхопоштовање него на разум", кажем ја. "Ниси укинуо богове, Ти си их само апсорбовао у Себе. Ако би одабрао да учиниш чудо за мене, Твог пророка певача - а бићу Твој пророк ако Ти то урадиш - па, то би само појачало веру осталих."
"То ти мислиш. Али твоје мишљење није засновано на егзактним подацима. Историјске и антрополошке белешке из прошлости пре Мене су неквантитативне. Већ сам их извукао из наставног плана. Коначно, кад култура буде спремна за такав потез, наредићу да се униште. Сувише одвлаче на погрешну страну. Погледај шта су учиниле теби."
Насмејем се у скенерске очи. "Уместо тога", кажем ја, "људи ће бити подстицани да мисле да је, пре него што је свет постојао, био СУМ. У реду, није ме брига, док год добијем своју девојку натраг. Учини ми чудо, СУМ-е, и гарантоваћу Ти добру исплату."
"Али, Ја немам чуда. Не у твом смислу. Знаш како душа функционише. Метална наруквица обавија псеудо-вирус, комплет џиновских молекула протеина повезаних директно са крвотоком и нервним системом. Они снимају хромозомски узорак, бљесак синапси, сталне промене, све. По власниковој смрти, наруквица се исецира. Крилате Пете је доносе овамо, и информација из њих се преноси у једну од Мојих банака података. Могу да искористим такву информацију да усмерим раст новог тела у танковима; младог тела, у које ће раније навике и сећања бити убачени. Али ти, Свирачу, не разумеш комплексност тог процеса. Потребне су Ми недеље, сваких седам година, и свако расположиво биохемијско постројење, да поново створим Моју људску везу. А процес није ни савршен. На узорак утиче складиштење. Могло би се рећи да ово тело и мозак памте сваку смрт. А то су кратке смрти. Дужа - човече, употреби свој разум. Замисли."
Могу; и штит између осећања и разума добија пукотину. Певао сам, о својој мртвој драгој:

"Нема у њој сад кретње, ни силе;
Она ни не чује нит' види шта;
Креће се укруг у путањи земље
Са стеном, и камом, и шумама."

Мир, коначно. Али ако складиштење меморије није перманентно него циркулишуће; ако, унутар тих сабласних пећина цеви и жица и хладноће спољњег свемира, неки остатак њене психе мора лепршати и тињати, сам, без сећања, несвестан ичега сем да је изгубио живот... Не!
Ударам у харфу и узвикујем да соба одзвања: "Дај ми је натраг! Или ћу Те убити!"
СУМ налази за сходно да се зацерека; и, ужасно, смех се на трен одражава на уснама Тамне Краљице, мада се иначе Она не мрда. "А како мислиш то да изведеш?" пита ме Он.
Он зна, ја знам, шта имам на уму, тако да парирам: "Шта Ти мислиш да урадиш да ме зауставиш?"
"Нема потребе. Бићеш сматран за сметњу. Неко ће одлучити да мораш добити психијатријски третман. Упитаће Мој дијагностички излаз. Препоручићу одређена вађења."
"С друге стране, пошто си Ти до сада просејао мој ум, и пошто знаш како сам утицао на људе својим песмама - чак и на Госпу овде, чак и на Њу - зар не би радије да радим за Тебе? Са речима као што су: 'О окусите, и видите, како љубезан Господ је; блажен је човек који у њега верује. О, бојте се Господа, ви што сте његови свеци; јер они што се њега боје ни у чем не оскудевају'. Могу Те учинити Богом."
"У неку руку, Ја већ јесам Бог."
"И у другом смислу не. Још не." Не могу да издржим више. "Зашто се препиремо? Ти си донео Своју одлуку пре него што сам се пробудио. Кажи ми и пусти ме да идем!"
Са чудном брижношћу СУМ одговара: "Још увек те проучавам. Нема штете ако ти то признам. Моје познавање људске психе још увек је несавршено. Неке области се не дају прорачунима. Не знам тачно шта би урадио, Свирачу. Ако тој несигурности додам потенцијално опасан преседан..."
"Убиј ме, онда. Пусти да мој дух заувек лута с њеним, доле у Твојим криогенским сновима."
"Не, ни то није сврсисходно. Постао си исувише уочљив и контроверзан. Превише људи до сада зна да си отишао са Госпом." Да ли је могуће да, иза челика и енергије, непостојећа рука збуњено трља непостојећу браду? Откуцај мог срца је густ у тишини.
Наједном ме Он продрма одлуком: "Срачунате могућности су у корист твог одржавања обећања и бивања од користи. Стога ћу ти услишити молбу. Међутим..."
На коленима сам. Чело ми удара у под док ми крв не навре у очи. Чујем кроз олујне ветрове:
"...тестирање се мора наставити. Твоја вера у Мене није апсолутна; у ствари, веома си скептичан у погледу онога што зовеш Мојом добротом. Без додатног доказа твоје воље да Ми верујеш, не могу те пустити да имаш онакву важност коју би ти добијање твоје мртве драгане натраг од Мене дало. Да ли разумеш?"
Питање не звучи реторички. "Да", јецам ја.
"Па, онда", каже мој уљудан, скоро љубазан глас, "израчунао сам да ћеш реаговати отприлике као што и јеси, и припремио се за ту вероватноћу. Тело твоје жене је поново створено док си лежао током проучавања. Подаци који чине личност сада јој се поново убацују у неуроне. Она ће бити спремна да напусти ово место у време кад ти будеш одлазио.
Понављам, међутим, да мора бити тестирања. Процедура је такође неопходна, због дејства на тебе. Ако ћеш бити Мој пророк, мораћеш да радиш прилично повезано са Мном; мораћеш да се подвргнеш приличном преусловљавању; ове ноћи започињемо тај процес. Јеси ли вољан?"
"Да, да, да, шта морам да урадим?"
"Само ово: следи робота напоље. У некој тачки, она, твоја жена, придружиће ти се. Биће условљена да хода тако лагано да је не можеш чути. Не осврћи се. Нити једном, док не будеш у горњем свету. Један једини поглед иза тебе биће чин побуне против Мене, и податак који указује да ти се не може заиста веровати... и то окончава све. Да ли разумеш?"
"Је ли то све?" вичем. "Ништа више?"
"Показаће се тежим него што мислиш", каже ми СУМ. Мој глас слаби, као на неограниченој удаљености. "Збогом, обожаваоче."
Робот ме диже на ноге. Пружам руке ка Тамној Краљици. Полуслеп од суза, ипак видим да ме Она не види. "Збогом", промрмљам, и пуштам робота да ме одведе.
Наше ходање је дуго кроз те мрачне миље. У почетку сам исувише у превирању, а касније исувише ошамућен, да бих знао куда или како смо кренули. Али још касније, полако, постајем свестан свог меса и одеће и роботове легуре, која плавичасто светлуца у тами. Звукови и мириси су пригушени; ретко кад нас друга машина мимоиђе, не обраћајући пажњу на нас. (Какав задатак СУМ има за њих?) Толико пазим да се не осврнем да ми се врат кочи.
Мада то није забрањено, није ли, дићи моју харфу преко мог рамена, током пребирања неколико мелодија да ми одрже храброст, и видети да ли се светлуцање које нас следи одражава у том полираном дрвету?
Ништа. Па, њено друго рођење мора потрајати... Ох, СУМ-е, пази на њу! А тада она мора бити вођена кроз многе тунеле, несумњиво, пре него што се састане са мојим леђима. Буди стрпљив, Свирачу.
Певај. Поздрави је добродошлицом. Не, ови шупљи простори гутају сву музику; а она је још увек у оном трансу смрти из којег је само Сунце и мој пољубац могу пробудити; уколико ми се, заиста, већ придружила. Ослушкујем има ли и других корака сем мојих.
Сигурно немамо још много да идемо. Питам робота, али наравно да не добијам одговор. Процени. Знам за брзину којом је кочија путовала, силазећи... Проблем је, време овде не постоји. Немам дан, ни звезде, ни сат сем откуцаја свог срца, а томе сам изгубио број. И, поред тога, мора да ћемо ускоро доћи до краја. Којој би сврси послужило да будем шетан кроз овај лавиринт док не умрем?
Па, ако сам тотално исцрпљен на спољној капији, нећу правити много невоље кад не нађем Ружу-У-Руци иза себе.
Не, па то је смешно. Ако СУМ није хтео да ми услиши молбу, требало је само да то каже. Ја немам моћ да нанесем физичку штету Његовим деловима.
Наравно, Он би могао имати планове у вези са мном. Јесте помињао преусловљавање. Серија шокова, која кулминира тим последњим, могла би ме учинити спремним за какво год штројење које Он намерава да учини.
Или се Он можда предомислио. Зашто да не? Био је сасвим искрен о фактору несигурности у људској психи. Могао је поново проценити могућности и одлучити: боље да не испуни моју жељу.
Или је могао покушати, и не успети. Признао је да је процес снимања несавршен. Не смем баш сасвим очекивати Радост коју сам знао; она ће увек бити помало сетна. У најбољем случају. Али, претпоставимо да је танк изнедрио тело без свести иза очију? Или чудовиште? Претпоставимо да ме, овог трена, следи напола труо леш?
Не! Престани с тим! СУМ би знао, и предузео мере да то исправи. Да ли би? Може ли?
Схватам како је овај пролаз кроз ноћ, где се никад не окрећем да видим шта ме следи, како је ово чин потчињавања и признања. Кажем, свим својим постојећим бићем, да је СУМ свемоћан, свемудар, сведобар. СУМ-у нудим љубав коју сам дошао да повратим. Ох, Он је погледао дубље у мене него што сам ја сам, икада.
Али, нећу погрешити.
Мада, да ли ће СУМ? Ако је заиста настала нека грозна грешка... нека не установим под сунцем. Нека она, моја једина, не... Јер, шта тада да радимо? Да ли бих је могао довести поново овамо, закуцати на гвоздену капију, и повикати: "Господару, Ви сте ми дали ствар недостојну постојања. Уништите је и почните поново." Јер шта би могла погрешка бити? Нешто тако суптилно, тако прожимајуће, да се не покаже ни на какав начин сем мог полаганог, одупираног открића да грлим зомбија? Зар није разумније да погледам - осигурам се док је она још поспана од смрти - употребим сву моћ СУМ-а да исправим оно што би могло бити криво?
Не, СУМ хоће да верујем да Он не прави грешке. Сложио сам се са том ценом. И са много чиме другим... Не знам колико тога другог, плашим се да замислим, али та реч 'преусловљавање' је ружна... Зар нема и моја жена неких права у целој ствари? Зар не би требало бар да је запитамо да ли жели да буде супруга пророка; зар нећемо, са руком у руци, питати СУМ шта је за њу цена њеног живота?
Да ли је то био звук корака? Скоро се окрећем. Заустављам се и стојим дрхтећи; имена ње ми се отржу са усана. Робот ме пожурује даље.
Машта. То није био њен корак. Ја сам сам. Увек ћу бити сам.
Хала се искосила нагоре. Или ми се тако чини; постао сам преуморан за много кинестетичког осећаја. Прелазимо одјекујућу реку, и до кости ме уједа хладноћа која дува на горе око моста, и не могу се окренути да понудим нагој новорођеној жени своју одећу. Тетурам се кроз бескрајне одаје где машине раде бесмислене ствари. Она их није видела раније. У какву је то ноћну мору устала и зашто ја, који сам јецао у њена умирућа чула да је волим, зашто је ја не погледам, зашто не проговорим?
Па, могао бих да јој говорим. Могао бих уверити збуњену, нему мртву да сам дошао да је одведем назад до сунца. Зар не бих? Питам робота. Он не одговара. Не могу се сетити да ли смем да јој говорим. Ако ми је уопште икада речено. Саплићем се напред.
Ударам у зид и падам угруван. Роботова канџа ми хвата раме. Друга рука показује. Видим пролаз, веома дуг и узан, кроз камен. Мораћу да пузим кроз њега. На крају, на крају, врата се раширено љуљају. Драги стварни мрак Земље навире кроз њих у ову таму. Заслепљен сам и заглушен.
Да ли то чујем њу да узвикује? Да ли је то било коначно тестирање; или ме мој сопствени болесни, потресени ум издавао; или постоји судбина која, као СУМ са нама, прави алатке од сунаца и СУМ-а? Не знам. Знам само да сам се окренуо, и она је стајала тамо. Коса јој је падала дуга, расплетена, поред запамћеног лица са којег је транс тек одлазио, на којем су се знање и љубав према мени тек пробудили - падала по телу које је посегнуло рукама, закорачило да ме сусретне и било заустављено.
Велики страшни робот иза њених леђа је граби себи. Мислим да јој шаље муњу кроз мозак. Она пада. Он је односи.
Мој водич не осврће се на моје вриштање. Неумитан, гура ме напоље кроз тунел. Врата ми звекну у лице. Стојим пред зидом који је попут планине. Сув снег шишти по бетону. Небо је крваво од зоре; звезде још сијају на западу, а лучна светла су раштркана по сумрачној равници машина.
Убрзо отупљујем. Постајем скоро миран. Шта је преостало за шта се може нешто осећати? Врата су гвоздена, зид је камен стопљен у једну базалтну масу. Одшетам мало у ветар, окрећем се, спуштам главу и јурнем. Нека мој мозак буде расут по Његовој капији; та мрља ће бити мој хијероглиф за мржњу.
Ухваћен сам отпозади. Сила која ме зауставља мора да је костоломно јака. Пуштен, рушим се на земљу пред машином са панџама и крилима. Мој глас из ње каже: "Не овде. Однећу те на сигурно место."
"Шта ми то Ти још можеш урадити?" закрештим.
"Пустити те. Нећеш бити задржаван или малтретиран по било каквој Мојој наредби."
"Зашто да не?"
"Очигледно ћеш се прогласити Мојим непријатељем заувек. То је ситуација без преседана, вредна шанса да се прикупе подаци."
"Ти ми то кажеш, Ти ме упозораваш, намерно?"
"Наравно. Моја калкулација је да ће те речи имати дејство да те потакну на крајње напоре."
"Нећеш је поново дати? Не желиш моју љубав?"
"Не под овим околностима. Сувише неконтролисано. Али би твоја мржња требало да буде, како Ја кажем, корисно експериментално средство."
"Уништићу Те", кажем.
Он се не труди да даље прича. Његова машина ме купи и одлеће са мном. Оставља ме на ободу једног градића даље на југу. Тада силазим с ума.
Не знам баш много шта се дешавало те зиме, нити ме је брига. Мећаве су ми прегласне у глави. Ходам стазама Земље, међу господственим кулама, под уредно подшишаним дрвећем, у пажљиве вртове, преко досадних, досадних насеља. Неопран сам, неочешљан, необријан; моје прње лепршају око мене и кости само што ми се не пробију кроз кожу; људима се не свиђа да сретну ове очи тако дубоко утонуле у лобању, и можда ми из тог разлога дају да једем. Певам им.

"Од вештице и баука гладног
Што би у крпе да те сагребе
И утваре што крај нага човека стаје
У Књизи Месеца штит тражите за себе!

Да се од чула пет својих здравих
Не растанете никад у веку свом
Не путујте никад из себе са Дабом
Просећи нешто да напуните дом."

Такве их ствари узнемиравају, не спадају у њихов хромом оивичен универзум. Тако да сам често отеран клетвама, а понекад морам да утекнем онима који би ме ухапсили и глатко ми ишчистили мозак. Покрајна улица је добро скровиште, ако је могу наћи у најстаријем делу града; тамо чучим и арлаучем са мачкама. Шума је такође добра. Мојим гонитељима се не свиђа ни једно место на ком се било колико дивљине задржало.
Али, неки се осећају другачије. Они су посетили паркове, резервате, стварну дивљоземљу. Њихови циљеви били су превише свесни - одмерено, планирано дивљаштво, и часовник да им каже кад морају кренути кући - али барем се не боје тишине и неосветљених ноћи. Кад се пролеће врати, неки од њих почињу да ме прате. Тек су знатижељни, у почетку. Али полако, месец за месецом, поготово међу млађима од њих, моје лудило почиње да зазива нешто у њима.

"С четом љутих сања
Којима сам четовођа
С копљем што гори, и коњем од ваздуха,
Дивљином лутам ја.
Витезом од утвара и сенки
Позван бих на надметање
Десет миља иза руба света
И није ми неко путовање."

Седе поред мојих ногу у слушају како певам. Играју махнито, уз моју харфу. Девојке се нагињу ближе, кажу ми како их фасцинирам, позивају ме да копулирамо. То одбијам, а кад им кажем зашто, збуњене су, можда и мало уплашене, али често се упињу да разумеју.
Јер, моја рационалност се обнавља кад глог процвета. Купам се, дајем да ми се коса и брада поткрешу, налазим чисту одећу и старам се да једем оно што мом телу треба. Све мање и мање пеним пред сваким ко хоће да слуша; све више и више тражим самоћу, тишину, под огромним точком звезда, и мислим.
Шта је човек? Зашто постоји? Сахранили смо таква питања, заклели смо се да су мртва - да никад нису ни постојала, пошто су лишена емпиријског значења - и ужасавали се да би могла подићи камење које смо натрпали на њих, устати и шетати светом поново у ноћи. Сам, призивам их себи. Не могу нашкодити мртвима као и они, у које убрајам и себе.
Певам њој које више нема. Млади чују и чуде се. Понекад плачу.

"Врелине сунца нек' није те страх,
Ни беса зиме љуте и зле;
На земљи си обавио задаћу дату,
Кући си отишао; и узео плату:
Златни момци и те моме све
Ко оџачари дођу у прах."

"Али, није тако!" буне се они. "Умрећемо и спаваћемо неко време, а онда ћемо живети вечно у СУМ-у."
Одговарам онолико благо колико се може: "Не. Сетите се да сам ја ишао тамо. Тако да знам да грешите. А чак и да сте у праву, не би било право да сте у праву."
"Шта?"
"Зар не видите, није право да ствар буде господар човека. Није право да се стискамо кроз читав наш живот у страху да га коначно не изгубимо. Ви нисте делови у машини, и имате бољу сврху него да помажете машини да глатко ради."
Отпуштам их и одшетам, опет сам, у кањон у којем река клепеће, или на неки огољени планински врх. Не даје ми се никакво откровење. Верем се и пузим до истине.
Која је да СУМ мора бити уништен, не из освете, не у мржњи, не из страха, једноставно зато што људски дух не може постојати у истој стварности са Њим.
Али шта је наша права стварност? И како ћемо је постићи?
Враћам се са својим песмама у низије. Реч о мени се раширила. Велика су гомила они који ме прате низ високи пут док се он не претвори у улицу.
"Тамна Краљица ће ускоро доћи у ове крајеве", кажу ми. "Остани док Она не дође. Нека Она одговори на она питања која си нам поставио, која чине да тако лоше спавамо."
"Пустите да се повучем и да се припремим", кажем. Пењем се дугачким низом степеница. Људи гледају одоздо, занемели од дивљења, док не нестанем. Оно мало што их је било у згради одлази. Силазим низ засвођене холове, кроз ућуткане собе високих плафона пуне столова, међу полице учињене књигама масивнима. Сунчева светлост прашњаво сија кроз прозоре.
Пола једног сећања ме прогони у последње време: једном пре, не знам кад, ова моја година такође се одиграла. Можда у овој библиотеци могу наћи причу коју сам - ноншалантно, претпостављам, у свом абнормалном детињству - прочитао. Јер човек је старији од СУМ-а: мудрији, кунем се; његови митови садрже више истине од Његове математике. Проводим три дана и највећи део три ноћи у својој потрази. Мало је звукова сем шуштања страница међу мојим рукама. Народ оставља понуде хране и пића на вратима. Кажу себи да то чине из сажаљења, или знатижеље, или да избегну гњаважу да им умрем на незгодан начин. Али, ја знам боље.
На крају три дана мало сам напредовао. Имам исувише материјала; стално залазим на споредне путеве лепоте и очараности. (Које СУМ намерава да елиминише.) Моје образовање било је као и свачије - наука, рационалност, добро разумно прилагођавање. (СУМ пише наше наставне планове, и учитељске машине имају директне везе са Њим.) Па, могу да наведем нешто од моје накриве обуке да ради за мене. Моје читање ми је дало довољно наговештаја да припремим програм за претрагу. Седам пред једну конзолу за добављање података и прелазим прстима преко њене тастатуре. Она прави клактаву музику.
Електронски зраци су брзи пси-трагачи. За неколико секунди екран се пали, и ја сазнајем ко сам.
Срећа је што сам брз читалац. Пре него што могу да притиснем дугме ЦЛЕАР, низови речи се бришу. На трен екран дрхти безобличношћу, а тада се појављује:
НИСАМ ПОВЕЗАО ТЕ ПОДАТКЕ СА ЧИЊЕНИЦАМА У ВЕЗИ СА ТОБОМ. ОВО УНОСИ НОВ И НЕОДРЕЂЕН КВАНТИТЕТ У ПРОРАЧУНЕ.
Нирвана која ме обузела (да, нашао сам ту реч у старим књигама, и како је само непријатна) није пасивност, она је плима пунија и јача од оне која ме је догнала Тамној Краљици пре толико времена у дивљоземљи. Кажем, онолико хладнокрвно колико се може: "Интересантна подударност. Уколико је подударност." Сигурно су сонични рецептори постављени овде.
ИЛИ ЈЕ ТО, ИЛИ ИЗВЕСНА НЕОПХОДНА КОНСЕКВЕНЦА ЛОГИКЕ ДОГАЂАЈА.
Визија која свиће унутар мене тако је заслепљујуће блистава да се не могу уздржати од одговора: "Или судбина, СУМ-е?"
БЕСМИСЛЕНО, БЕСМИСЛЕНО, БЕСМИСЛЕНО.
"Па, зашто си се сад тако поновио? Једном би било довољно. Трипут, пак, чини то призивањем. Да се Ти можда то неким случајем не надаш да ће Твоје речи учинити да престанем да постојим?"
НЕ НАДАМ СЕ. ТИ СИ ЕКСПЕРИМЕНТ. АКО ИСКАЛКУЛИШЕМ ЗНАЧАЈНУ МОГУЋНОСТ ДА ТИ УЗРОКУЈЕШ ОЗБИЉАН ПОРЕМЕЋАЈ, НАЛОЖИЋУ ДА БУДЕШ УКИНУТ.
Насмешим се. "СУМ-е", кажем ја, "ја ћу укинути Тебе." Нагињем се и искључујем екран. Излазим у вече.
Није ми још све јасно, шта морам да кажем и учиним.
Али, довољно јесте, тако да могу да почнем да проповедам онима који су ме чекали. Док говорим, други стижу низ улицу, и остају да слушају. Ускоро се броје на стотине.
Немам неку значајну нову истину да им понудим: ништа што нисам пре рекао, мада мало-помало и несистематично; ништа што нису и сами осетили, у најдубљим тамама својих бића. Данас, међутим, знајући ко сам и стога зашто постојим, могу те ствари изразити речима. Говорећи тихо, ту и тамо извлачећи неку заборављену песму да покажем шта мислим, кажем им како су болесни и изгладнели њихови животи; како су себе учинили робовима; како робовање није чак ни свесној мисли, већ несвесној неживој ствари коју су њихови сопствени преци отпочели; како та ствар није средишњица постојања, већ неколико парчића метала и мрдежа емергије, прегршт тужних, глупих узорака, насуканих у неограниченом времепростору. Не полажите своју веру у СУМ-а, кажем им. СУМ-у су дани одбројани, као и мени и вама. Тражите мистерију; шта друго је читава васељена до ли мистерија? Живите храбро, умрите и завршите с тим, и бићете више од било које машине. Можете можда бити Бог.
Постају узнемирени. Довикују одговоре, од којих су неки животињски урлици. Неколико их је за мене, већина се противи. То није важно. Допро сам у њих, моја музика је одсвирана на њиховим нервним влакнима, а то је сва моја намера.
Сунце залази за зграде. Тама се скупља. Град остаје неосветљен. Ускоро схватам зашто. Она долази, Тамна Краљица са којом су хтели да расправљам. Издалека чујемо грмљавину Њене кочије. Људи јаучу од ужаса. Не устежу се да тоураде. Раније су крили своје осећаје од Ње и себе самих, примајући је уз озбиљну, сувопарну церемонију. Сада би утекли да се усуђују. Ја сам подигао маске.
Кочија стаје на улици. Она се искрцава, висока и сеновито умотана. Људи Јој се склањају с пута као вода ајкули. Она се пење степеницама да се суочи са мном. Видим на најкраћи тренутак да Јој усне нису сасвим чврсте и да Јој у очи навиру сузе. Прошапуће, претихо да би ико други чуо: "Ох, Свирачу, жао ми је."
"Дођи придружи ми се", позивам је. "Помози ми да ослободим свет."
"Не, не могу. Предуго сам била с Њим." Усправља се. Заповедност се спушта на Њу. Глас јој одзвања да сви чују. Мали телевизијски роботи зује унаоколо, попут слепих мишева у сумраку, да би читава планета могла бити сведоком мог пораза. "Шта је та слобода о којој булазниш?" пита Она.
"Да се осећа", кажем ја. "Да се усуди. Да се чуди. Да се поново постане човек."
"Да се постане животиња, хоћеш рећи. Зар би ти уништио машине које нас држе у животу?"
"Да. Морамо. Једном су биле добре и корисне, али смо допустили да нас обрасту као рак, и сада нас ништа сем уништења и новог почетка не може спасти."
"Јеси ли размислио о хаосу?"
"Да. И то је неопходно. Нећемо бити људи без слободе да спознамо патњу. У њој има и просветљења. Кроз њу путујемо даље од себе, даље од Земље и звезда, простора и времена, до Мистерије."
"Значи ти тврдиш да постоји нека недефинисана коначна неодређеност иза мерљивог универзума?" Она се смеши у очи слепих мишева. Сви ми били смо научени, као деца, да се смејемо кад чујемо сарказме такве врсте. "Молим те, дај ми бар мало доказа."
"Не", кажем ја. "Докажи ми, уместо тога, ван сваке сумње, да не постоји нешто што не можемо разумети речима и једначинама. Докажи ми такође да ја немам права да га тражим.
Терет доказивања пада на Вас двоје, тако сте нам често лагали. У име рационалности, Ви сте васкрсли мит. Да би нас боље контролисали! У име ослобађања, Ви сте оковали наше унутрашње животе и кастрирали наше душе. У име услуге, Ви сте нас везали и ставили нам наочњаке. У име достигнућа, Ви сте нас стрпали на ужи простор од било које свиње у обору. У име доброчинства, Ви сте створили бол, и ужас, и мрак дубљи од мрака." Окрећем се људима. "Ја сам ишао тамо. Ја сам се спустио у подруме. Ја знам!"
"Нашао је да СУМ неће да удовољи његовим посебним жељама, науштрб свих осталих", узвикује Тамна Краљица. Да ли чујем ојађеност у Њеном гласу? "Стога тврди да је СУМ окрутан."
"Видео сам своју мртву драгану", кажем им. "Она неће поново устати. Ни ваши, ни ви. Никад. СУМ неће, не може да нас дигне из мртвих. У Његовој кући је заиста смрт. Морамо тражити живот и поновно рођење другде, међу мистеријама."
Она се гласно смеје и показује на моју наруквицу душе, која благо блиста у све дубљем сивоплавом сумраку. Треба ли Она ишта да каже?
"Хоће ли ми неко дати један нож и секиру?" питам.
Гомила се покреће и жамори. Миришем њихов страх. Уличне светиљке се пале, као да могу одагнати више од овог закутка ноћи која се обара на нас. Прекрстио сам руке и чекам. Тамна Краљица ми нешто каже. Ја је занемарујем.
Алатке иду из руке у руку. Онај који их доноси уз степенице стиже као пламен. Клекне пред моје ноге и подиже оно што сам желео. Алатке су добре, двосекли ловачки нож и дугачка двострана секира.
Пред светом, узимам нож у десну руку и засецам под наруквицу на мом левом ручном зглобу. Везе са мојим телом су пресечене. Крв тече, немогуће сјајна под светиљкама. Не боли; исувише сам узвишен.
Тамна Краљица вришти. "Озбиљно си мислио! Свирачу! Свирачу!"
"Нема живота у СУМ-у", кажем. Провлачим руку кроз круг и бацам наруквицу доле, тако да зазвечи.
Глас од бронзе: "Ухапсите тог манијака због поправљања. Он је смртоносно опасан."
Редари који су стајали на ивици гомиле покушавају да се прогурају. Наилазе на отпор. Они који покушавају да им помогну суочавају се са песницама и ноктима.
Узимам секиру и замахујем надоле. Наруквица се разбија. Органски материјал унутра, лишен мојих излучевина, изложен ноћном ваздуху, кврчи се.
Подижем алатке, секиру у десној руци, нож у раскрвареној левој. "Ја тражим вечност тамо где је могуће наћи", позивам их. "Ко ће са мном?"
Десетак или више њих отржу се од гомиле, која већ дозива оружје и узима животе. Окружују ме својим телима. Њихове очи су очи пророка. Морам пожурити да потражим скровиште, јер се један војни робот већ појавио, а и други ће ускоро бити ту. Високи мотор корача да стане на стражу над Нашом Госпом, и то је мој последњи поглед на Њу.
Моји следбеници ми не замерају што сам их коштао свега што су били. Они су моји. У мени је божанство које не може погрешити.
И рат је отворен, између мене и СУМ-а. Мојих пријатеља је мало, непријатељи су ми бројни и моћни. Идем по свету као бегунац. Али, увек певам. И увек нађем некога ко ће слушати, придружити нам се, грлећи бол и смрт попут љубавника.
Ножем и Секиром узимам њихове душе. Касније одржимо за њих ритуал поновног рођења. Неки одатле крећу да постану одметнички мисионари; већина ставља лажне наруквице и враћа се кући, да шапуће моју реч. Мени то није нимало важно. Ја се не журим, јер вечност је моја.
Јер моја реч је о оном што је иза времена. Моји непријатељи кажу да призивам древне бестијалности и лудости; да бих ја срушио цивилизацију у рушевине; да се смејем као луд на брашно на рат, глад и заразе које ће опет харати Земљом. Са тим оптужбама сам задовољан. Језик којим су срочене показује ми да сам ту, такође, поново побудио бес. И да нам та емоција припада колико и свака друга. Више од других, можда, у ову јесен човечанства. Треба нам вихор, да обори СУМ-а и све што Он заступа. Касније ће уследити зима варварства.
И након тога пролеће нове и (можда) људскије цивилизације. Моји пријатељи изгледа верују да ће до тога доћи током њихових живота; мир, братство, просвећење, светост. Ја знам више. Био сам у дубинама. Целовитост човечанства, коју ја враћам, има своје ужасе.

Кад се једног дана
Гутач Богова врати
свој ланац сломи Вук
изјашу Јахачи
заврши се Доба
поново се роди Звер
онда ће СУМ бити уништен; а ви, јаки и наочити, можете се вратити земљи и киши.
Ја ћу вас очекивати.
Моја самотност је скоро окончана, Сунчице. Само један задатак остаје. Бог мора умрети, да би његови следбеници могли веровати да је дигнут из мртвих и да живи вечно. Онда ће кренути да освоје свет.
Постоје они који кажу да сам их одбацио и увредио. И они су, ношени плимом коју сам подигао, стргли своје машинске душе и траже у музици и екстази да нађу смисао постојања. Али њихова вера је дивља, одвела их је у дивљоземљу, где сачекују из заседе редаре послате на њих и упражњавају окрутне обреде. Верују да је коначна стварност женског рода. И поред тога, њихови гласници су ми пришли са понудом мистичног венчања. То сам одбио; моје венчање је давно било, и биће прослављено опет кад се овај циклус света затвори. Стога ме мрзе. Али сам рекао да ћу доћи и разговарати са њима.
Напуштам пут на дну долине и певајући ходам узбрдо. Оној мањини коју сам пустио да ме допрати довде речено је да сачека мој повратак. Дрхтуре при заласку сунца; пролећна равнодневница је за три дана. Ја сам не осећам хладноћу. Узвишен ходим међу вресом и извијеним древним стаблима јабуке. Ако моје босе ноге оставе мало крви на снегу, то је добро. Гребени уоколо су тамни од шуме, која чека као костур мртви да на њега поново буде дахнуто лишће. Источно небо је пурпурно, где стоји вечерњача. Над главама, наспрам плаветнила, пролеће рани лет гусака које се враћају кући. Њихови крици благо допиру до мене. На западу, изнад и испред мене, жари се црвенило. Оцртане црно наспрам њега су жене.