УСПРАВНО 2

Ниједан неопаљени шамар не треба у гроб однети!
Некада у школи имали смо друга који је ово понављао као узречицу, али није изгледао као неко ко тако мисли о шамарима. Изгледао је, да право кажем, као неко ко споро схвата, а брзо заборавља. Волео је да каже: дан је бржи од зеца, зачас ти утекне! био је лепушкаст, али неупадљив, као оне приче што се могу двапут заборавити. У нашој раној младости он је на мене и остале начинио снажан утисак у једној ствари ситној и сасвим неважној, извалио је, ваљда по свом обичају, нешто што се допало. Гледајући оне младе лепотице око нас, што згодним момцима праштају глупост, али ружнима не праштају ум, рекао је: "Све ћемо ми то појебати јуче!" Или је, чини ми се, погодио да на Реноаровој слици "Le Moulin de la galette" парови играју уз валцер "Последња плава среда". Или је била нека трећа таква залудица, у оно време важна за нас. Пошто ја, наравно, нерадо памтим оне који на мене оставе добар утисак и све истога часа предајем потпуном забораву, о њему сам једва шта друго упамтио.
Међутим, неке ствари сасвим нове и скорашње привукоше на њега пажњу свих нас у Београду сада, после толико деценија, када нам још једино сатови говоре истину, и када смо се тако позаборављали међу собом, да сам, одлучивши да о том човеку овде нешто прибележим, морао признати самоме себи да сам му заборавио чак и име. Тако за сада ова повест, или ове укрштене речи, јер свака прича се служи укрштањем речи, немају ни име свог јунака. А ево како је изгледао када га недавно опет видесмо.
Ушао је плав човек средњег раста с два индијанска раздељка у коси. Донео је шешир пун брига и дуванкесу од јарећих муда пуну лула. Глава му никако није хтела стајати на средини поменутог шешира, а шија у средини оковратника, па ипак, био је још увек леп и на њему ми је највише сметало оно што се женама највише допадало — мишићаве ноге, од којих је једна била старија, и његова невероватна брзина — део лепоте који се не може насликати. Најпре је точио па онда потурао чашу, али није разливао. Но, није он био само брз. Био је од оних којима се осмехнула срећа.
Као они тркачи на кратке стазе што при поласку упадну у пуцањ и стижу први, јер су кренули истовремено са знаком, тако је и он (већ зашавши у године) одједном схватио да човек на свака два своја џепа има један туђ у који отиче немилице све што стиче. И тада је начинио заокрет. Успешнији део живота провео је потом у Сједињеним Америчким Државама и другде по свету као власник моћне твртке и финансијски магнат, парњак ако не Сема Волтона и Цуцумија, а оно бар на њиховом трагу. Носећи своју оштро исклесану сенку, он је сада дошао сопственим авионом да се у овој крчми са карираним столњацима види са вршњацима, јер волео је рибу, а риба је увек најбоља тамо где су карирани столњаци. Све то време од четврт века странствовања он у сну и даље није умео да вози ауто и ни ноћ није ноћио у иностранству. Све те деценије у Америци, Бечу и Швајцарској он је сањао да сахрањује чизме негде у Земуну и да спава у Београду у неким гвозденим санкама с прапорцима, који му звече кад год се у сну покрене.
Чим ме угледа, он рашири руке и викну:
— Мишо, посте мој премршени, па од нас остадоше само очи!
Не знајући тада још увек ко је он заправо, ја се начиних као да га се сећам и да је све у реду. Уосталом, логично је да је он из истих разлога упамтио моје име из којих сам ја заборавио његово. И ја још како памтим све оне на које сам било када оставио добар утисак, памтим, јер човек увек мисли испод својих могућности, па су такви тренутци добрих утисака ретки и треба их спасти од заборава, којим ће их прекрити заувек они на које је тај добар утисак остављен.
Видећи да га не препознајем, он се не окрете од мене, него седосмо један уз другог и он настави са истом срдачношћу да прича, при чему је по столу непрестано свирао, као на клавиру, неку полку, остављајући ноктима на прекривачу трагове као ноте.
— Немој се секирати — додаде он као да ме скроз види — наше успомене, мисли и осећања мора бити да одувек имају боравиште у другим световима и не зависе баш много од нас овде. Јер, више личе (ма какве да су) мисли два разна човека једна на другу, но човек и његова рођена мисао међусобно...
У то време била му је умрла мати и он ми те вечери исприча необичну причу, очигледно мислећи на своју несрећу, али се из приче видела нека изокренутост, као да је он умро, а мати остала у животу.
— Умре, дакле, — причао је он — некој удовици син, и мати је за њим много туговала. Сву је со из себе исплакала и сузе јој потекоше неслане. Тако, плачући, једне вечери она заспи и усни неки предео, пола у сунци и цвећу, и шета весело неки свет, а пола у блату, киши и мраку. И у том блату — гледа — њен син.
— Видиш, мајко, — рече јој он — они тамо шетају у осмесима и радости живих, а ово блато, где сам ја, то је од твојих суза...
Мати куд ће, шта ће, престаде да плаче за сином.
А син јој мало потом опет дође на сан и показа јој како његов врт лепо лежи у сунцу, али у њему ништа не расте, ништа се не може оплодити као у другим, околним вртовима. А све је на свету зато да се плоди и у оним другим вртовима је цвеће и воће зато што се живи овде плоде.
Мати разумеде причу, удаде се поново и доби убрзо лепог малог дечка који се насмеја и оплоди у врту свога брата прву јабуку...
Ето, та проста причица — закључиваше мој непознати сабеседник — не би заслуживала пажње да нема могућности да се она преведе на један посебни смисао. Не ваља је дословно схватити. Тај други свет и вртови у којима живи њен син, то је свет у којем живе наше мисли, успомене и осећања. Зар се то не види већ на први поглед, толико су то неземаљске ствари и стране нама самима, који смо само њихова котва на овом свету. И њен син из приче и није друго до њена нека мисао, љубав или успомена, јер шта су наше успомене и љубави до наша деца на неком другом свету? Све то, рекох, и зависи и не зависи од нас. Често морамо овде да се осмехнемо да би тамо у нашим сећањима или љубавима синуло сунце, овде да оплодимо жену да би се тамо, у нашим мислима зачела нека јабука познања, наше сузе на земљи понекад су разлог блата тамо негде далеко у нашој души... Можда ја не умем ни да ишчитам све што се из те причице може ишчитати, али...
— Али то није разлог да не попијемо још по једну — скретох ја разговор на другу страну, куцнусмо се и ја се с чашом окретох другима који су седели с нама. А при том сам мислио: овај и на дупету има уши, чувај га се!
Али, тај други коме се окретох (један од наших вршњака, иначе лопов да ће столицу украсти) одмах пређе на ствар и рече ми да је Атанасије Свилар (ето најзад и тог имена тако добро заборављеног) недавно био примљен с групом пословних људи из САД у аудијенцију код Председника. Замисли, Атанасије Свилар, тај исти који некад није имао пара ни да се ожени, а некмоли да купи новине, у Белом двору на Дедињу, код Председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије!
И мени је — настави он пазећи да нас гост из Америке не чује — Атанасије Свилар увек изгледао као неко ко има јајца а нема жуманца. Али, сам видиш, грдно смо се преварили. Замисли, тај се није чак ни презивао Свилар, него се звао Атанасије Фјодорович Разин. Ни мање ни више! Као неки руски кнез или козачки цар, што пије вотку држећи стакло зубима место руком. Није њему мати узалуд од најранијег детињства говорила ви! Елем, истина није ни у дари ни у мери, него у кантарском јајету. То руско презиме нашега Свилара остало је негде у Сибиру заједно са Атанасијевим оцем. Мати се вратила из Русије у Београд и ваљала се, кажу, по бурету, да не роди, али је Атанасије ипак угледао света. Тако, место да пије вотку и разбија чашу о мамузу, а тањир о таваницу, он је одрастао не знајући ништа о свом пореклу као бедни Таса Свилар што гледа својим плавим очима као кроз лед. Примера ради, никада није ни помислио да се шала о чувеном московском математичару коју прича цео Београд и коју можда понавља и он сам, односи на његовог рођеног оца. А што се тиче тог његовог оца, Фјодора Алексејевича Разина, за њиме су тамо у Русији остале раскошне московске одаје у којима је увек јесење поподне једне петроградске суботе и поменута
ШАЛА О ФЈОДОРУ АЛЕКСЕЈЕВИЧУ РАЗИНУ
У Стаљиново време у Москви је живео угледан математичар. Звао се Фјодор Алексејевич Разин, био је некада леп човек и добар певач, сада за песму изгубљен, носио је пуна уста сувих зуба и осмех као залогај држао у левој половини чељусти.
Како то бива понекад, поразе његових непријатеља у струци искористили су други, а његове сопствене поразе окренули у своју корист пријатељи. Одавно на универзитету, крепак иако једном ногом у старости, волео је да каже: сад вам сваки балавац има педесет година! Крајње несналажљив у свакодневним пословима, живео је отац нашега Атанасија Свилара осим света и толико заокупљен математичким пословима да су у Москви понављали његова поређења, као на пример: "Добро вино мора оставити у истима опор укус математичке грешке."
Елем, тога Фјодора Алексејевича Разина једнога јутра посети у кабинету потпуно непознат човек. Носио је у рукама карте од оних начињених према иконама. Он одмах разметну карте по Разиновом столу, при чему свети Никола изађе први; потом баци свету Параскеву (Петку), св. Илију громовника и застаде код Голуба. Тај посетилац, сасвим млад човек, рече некако узгред и гледајући у карте, да професоров велики међународни научни углед намеће обавезе свима, па и самом Фјодору Алексејевичу. Одмах затим неувијено предложи Разину да уђе у комунистичку партију. Покупио је једним замахом руке све карте са стола, сем светога Николе, и закључио примакавши се Фјодору Алексејевичу:
— Сваку причу треба оставити да мало одлежи. Ако преко ноћи нарасте као тесто за хлеб, добра је. Ова твоја је одлежала и сада треба пећи. То би имало и међународног одјека...
Професор се бранио да се не разуме довољно у такве ствари, да је већ у годинама, да му време одлази на пројекте института, све је било узалуд. Посетилац се изракнуо страховито, хтео да пљуне насред собе, предомислио се, прогутао, али није издржао, него је ногом размазао по поду онај неизбачени испљувак.
— Узећемо ти то у обзир — додао је — не убијамо ми ничије време. Имамо ми шта да убијамо.
Узео је светога Николу и отишао.
Фјодора Алексејевича су учланили и добио је ускоро позив за први састанак. По њега је дошао вратар са факултета, човечуљак којем је увек плакало лево око, професоров вршњак и може се рећи, пријатељ. Уђоше у дуги ходник пун столица и дима густог да се може чешљати. Седоше и састанак поче. Професор чија је методичност и брзина била пословична, одмах узе да бележи сваку реч. Намештао је ногу у ципели вртећи њеним врхом и записивао. Тако је чинио и два наредна састанка, а на оном следећем јави се да говори. У међувремену, схвативши шта се од организације којој однедавно припада очекује у том тренутку, он је код куће разрадио систем неопходних мера које се морају применити ако се хоће постићи жељени циљ. Он је као математичар знао да се сваки дан лепоте у животу плаћа једним даном ружноће и све је своје закључке пренео у математичке формуле, које су неумољивом логиком бројева наметале решење.
Долазећи, успут је купио пирог, пошто је на послу огладнео, стрпао га у џеп и ушао у познати ходник. Он је, наравно, осећао да је инвентар будућности у ствари пребачен из подрума прошлости: отуда су допремљени тешки товари већ одавно заборављене, истрошене и труле старудије у ново, још непоседнуто станиште. И то је на састанку рекао својим неисквареним језиком бројки, подвукавши да оно што траже друг А из комитета и другарица Б из пратећих служби, не може да у резултату да (како они очекују) Ц, него Y, па према томе да би се добило жељено Ц, неопходно је и логично мењати баш оно што они... Уосталом, ко хоће да мења свет, мора да буде гори од тог света, иначе од посла нема ништа...
На том месту усред реченице њега прекиде један бојажљиви глас:
— Извините, друже професоре, да ли бисте ми дали комадић пирога? — Из професоровог џепа је неодољиво мирисао пирог с луком и сада га је неко искао.
Разин се мало збуни, извади пирог, пружи га вратару (јер то је он тражио), али утисак је био нарушен. Док је професор збуњено крпио завршетак својег излагања, једна рука га нагло повуче за крај капута и присили да седне. Био је то опет вратар.
— Имате ли пара? — прошапутао је чим се професор нашао на седишту крај њега.
— Молим?
— Имате ли, Фјодоре Алексејевичу, пара код себе?
— Нешто мало... али зашто?
— Ништа не питајте. Узмите ово, али да нико не види... Овде имате тридесет рубаља. И слушајте ме пажљиво. За ваше добро говорим. Одавде немојте уопште ићи кући. Никако кући. Више никад. Ни за живу главу. Идите право на ришку железничку станицу, или коју другу, и ухватите први воз који наиђе. Било који. И немојте силазити док се воз не заустави на последњој станици. Што даље, то боље. Онда сиђите. И не говорите ником ко сте. Потом како вам буде... Мрак ће вам бити кров, а ветар јутро. Идите сад...
И Фјодор Алексејевич, који није много знао о стварима од овога света, огрну свој шињел од вате и послуша пријатеља.
Трећег дана пута, већ сасвим изгладнео, утонуо у јутарњи предео који као да је сликан вином на стаклу воза, он завуче руку у џеп и напипа пирог. Онај исти који му је заискао вратар и неприметно му га опет стрпао у џеп. Сада му је дошао као ћелавом капа, али чим загризе, воз писну, звиждук му прободе залогај у устима и сви сиђоше. Била је то последња станица. Фјодор Алексејевич помисли са стрепњом: Русу је лепо само на путу, изиђе и урони у бескрајну тишину која је од Москве довде расла са сваком преваљеном врстом. Корачао је кроз снег дубок колико и тишина и гледао како куће висе о непомичним димовима причвршћеним за невидљиво небо као звона за звонару. Спутан на мразу промукло је скичао неки пас. Стајао је на грани дрвета као птица, јер му је ланац био сувише кратак да у снегу начини лог.
Разин се окрену око себе. Није имао куд и није знао шта да ради. Све је било завејано, а у Русији у то време гостионица није било ни у Москви, а некмоли овде, где од човека остају само мразоболне уши. Опазио је уз једна врата прислоњену лопату и, не мислећи ништа, просто да се угреје, дограбио је и почео да чисти снег.
Пошто је бивало све хладније, тако да се усне нису смеле олизати јер би се слепиле, а како је опет, Фјодор Алексејевич био још у снази и систематичан као увек, посао је напредовао да боље бити не може. Не само да је разгрнуо метар и по високе сметове отварајући пут кући од које беше почео, него је под правим углом сада почео рачшишћавати главну саобраћајницу. Успут је закључио да су вечност и бескрај несиметрични и забављао се покушавајући да провери ову мисао математичким путем. Утом разгрте нанос са неког дућана и у излогу опази једва читљив оглас. Хукао је у стакло и читао:
ФОТОГРАФИСАЊЕ ДУШЕ У ТРИ ДИМЕНЗИЈЕ
РЕНДГЕНОСКОПИЈА СНА
Унапред се заказује на седам дана. Врши се генерална проба. Такође се траже најуспешнији снимци снова свих формата у боји и црно-белој техници. Посебно се хоноришу успешно снимљена сећања, која долазе у обзир за емитовање у ТВ мрежама. Магнетоскопски снимци дечијих мисли биће откупљени по посебно повољној цени и дистрибуирани колекционарима и затвореним видео-системима.
Разин се збуни, осети се као да му је нешто спрало с лица обрве, бркове и уши, хтеде да спусти руку на кваку, али тада опази да је испод невероватног огласа неко оловком дописао:
Радња у најмању руку затворена.
Разин се насмеја с олакшањем, али од тога му мраз уђе дубоко у уста и он брзо настави посао. Поподне већ је био стигао до главног трга и ту га открише.
Мештани су одмах схватили да пред собом имају најбољег чистача снега од када снег пада у овим крајевима и упутише га право у месни одред за одржавање чистоће на улицама. Из пустиње се појавио непознати човек — рекоше — али тај уме с лопатом. Дали су му чаја, шећера и кашичицу, додуше бушну и с уврнутом дршком, као да је неко огромном снагом хтео да исцеди нешто из те дршчице, сузу, мало чаја или кап масла. Тек, он се угрејао крај пећи, сркнуо чај и забезекнуо се. Био је то чувени бели чај, који се у царској Русији продавао фунта за десет сребрних рубаља, а пси појени тим чајем постајали су тако бесни да су раздирали све што дохвате. Али, није стигао ни да се упита откуд овде и овима такав чај, а већ се поново нашао на снегу, овога пута у црној групи градских чистача. Ослушнуо је шта му поручује тишина која се управо завршила и прионуо на снег још жешће, схватајући да ће увече добити и преноћиште са осталима.