И тако сада долазимо до тог кључног места ове Споменице. Испод руба слике арх. Разин је написао: Cameila sinansis. Био је то предео сликан чајем. Занимљиво је имати на уму да га је сликао арх. Разин, дакле човек који је од свих живих људи можда најбоље познавао боје, њихову историју и технологију, јер његова твртка почела је, у ствари, с производњом хемикалија и боја пре но што се проширила на друга подручја. И баш он се потпуно одрекао боја, бар у оном класичном значењу речи. Арх. Разин употребио је овде очигледно четку од јежеве длаке; воду реке израдио је умачући ту четку у "тропанас" - мрки воћни чај — мешајући га са "слатком наранџом", светлоружичасте боје и јаркоцрвеним хибискусом. Виногради су приказани у мрким бојама љубичастог "исопа" с камилицом; тако је добивена такозвана "поподневна зелена". Небо је било сликано четком од телећег уха, јако разблаженим чајем "соучунг", који је бран у мају, и брзо прженим зеленим чајем. Лотосов чај је послужио арх. Разину за сликање грађевине, а обала је насликана руским чајем који се служи са сољеним маслацем, и кинеским чајем браним на 2.000 метара надморске висине. Камен је дат такозваним "чајним шампањцем", чувеним чајем "дарџилинг". У десном доњем углу стајала је назнака:
ЛЕТЊИКОВАЦ Ј. Б. ТИТА „ПЛАВИНАЦ" НА ДУНАВУ КОД СМЕДЕРЕВА, ИСТОЧНО ОД БЕОГРАДА
Потом су следиле копије неколико подробно израђених грађевинских нацрта из различитих раздобља. Руком самог арх. Разина, на брзину и очигледно на лицу места, ухваћен је тлоцрт летњиковца, једне класицистичке зграде. Потом је придодат луксузно опремљен и печатом српског обреновићевског двора оверен план исте грађевине, али нешто проширене, с потписом арх. Јована Илкића, из 1897. и најзад један план под назнаком "Анекс уз Плавинац" са потписом арх. Богдана Богдановића.
Следеће странице дају подробан историјат летњиковца "Плавинац". Арх. Разин бележи ту да је зграда на брегу Плавинац крај Дунава, неколико километара пре Смедерева, идући од Београда, подигнута по наређењу кнеза Милоша Обреновића, 1831. године, као летња резиденција српске владарске породице Обреновић. Зграда је окружена виноградима и имањем од близу пет хектара. У почетку је имала само конак и подрум, потом је проширена, на основу планова израђених за краљицу Наталију Обреновић. Арх. Разин каже даље да је 1903. године, после убиства српског краља Александра Обреновића, краљица мајка Наталија летњиковац и имање поклонила пуковнику Антонију Орешковићу, да је летњиковац шездесетих година овог века (између 1958. и 1961) уочи прве конференције несврстаних земаља у Београду обновљен за потребе маршала Јосипа Броза Тита, а на основу планова о грађевинском уобличењу, статичком осигурању и проширењу арх. Богдана Богдановића. Предметима из старих београдских породица који су откупљивани у то време, летњиковац је намештен стилским комадима, у њега су донета или рестаурирана ту затечена стилска огледала, лустери, светиљке, сатови (подни и стони, односно камински), канделабри, стакло, порцелан, керамика, племенити метали, теписи, слике, графике, географске карте...
У наставку дати су неки статички предрачуни и цртежи арх. Разина, каталогизиран је низ украсних предмета, слика и покућства — очигледно данашњи инвентар дворца на Плавинцу. Поред тога што чуди подробност ових описа и пописа предмета, и њиховог порекла, чуди и тачно уношење података где се који налази у Плавинцу.
Потом, свеска је неиспуњена све до пред крај.
Ту је, са унутрашње стране задње корице, арх. Разин почео испуњавати свеску унатраг причом о чувеним лепотицама из породице своје жене. Тако долазимо до историје јунакиње ове књиге, Витаче Милут, која је постала чувена под једним другим именом. Како сам напомиње, Разин је, пишући ове редове, упијао мастило брадом пуном прошлонедељног зноја, суза и бале. Та прича говори о лепим преткињама Витаче Милут, касније господе Разин, о њиховим љубавима, о грофицама Жевуским и Амалији Ризнић млађој, и до Разина је дошла од Витачине бабе. Пошто се то породично предање (које објашњава неке чудне наклоности Витаче Милут, јунакиње ове књиге) засебно прилаже, о њему овде неће више бити помена, сем да почиње у породици Милут добро познатом изреком:
"Никад октобар није тако често долазио као ове године..."
УСПРАВНО *
— Никад октобар није тако често долазио као ове године; мало-мало и ево ти га опет. Бар три пута пре рока...
На немачком језику тако је шапутала у своју шољу из Севра госпођица Амалија Ризнић. У њеној породици већ сто година у јесен се говорило немачки, зими пољски или руски, с пролећа грчки, а само у лето српски, као што пристаје једној породици житарских трговаца. Сва прошла и будућа годишња доба сливала су се тако у њеној свести у једно вечито годишње доба, налик себи као глад глади. Пролеће се надовезивало опет на пролеће, руски језик на руски језик, зима на зиму и само је ово лето, у којем је госпођица Ризнић тренутно била затворена, искорачивало из тог следа да би на часак, само на часак заузело своје привремено календарско место између пролећа и јесени, између грчког и немачког.
Госпођица Амалија Ризнић била је друга у породици с таквим именом и презименом, а по баби је водила порекло од грофова Жевуских. Од оних Жевуских који су од ЏВИИИ века у Пољској давали писце и државнике, а у ЏИЏ веку се прочули по лепим и чувеним женама, чије косе и хаљине још стоје по музејима. Прва, најстарија Жевуска, Евелина, била је удата за неког Хањског, а потом се преудала за Оноре де Балзака, француског романсијера. Друга грофица Жевуска, сестра Хањске-Балзак, звала се Каролина и била је удата сасвим млада у породицу Собањских, али се тај брак није одржао. Године 1825. она је у Одеси и на Криму код млађе сестре, треће грофице Жевуске, срела песника Адама Мицкјевича, и он јој је посветио своје најлепше љубавне сонете. Још их је било међу породичним хартијама у време Амалијине матере и када је Амалија почела да коричи своје збирке јеловника, увезала је и једну Мицкјевичеву песму писану њеној баби, пошто се с друге стране истога листа нашао попис јела са неког ручка из 1857. године. Трећа грофице Жевуска (Амалијина права баба), Паулина, код које су се песник и Собањска срели, била је друга жена српског бродобласника Јована Ризнића. А овај је, опет, био од оних богатих бокељских Ризнића који су крајем ЏВИИИ века почели да шире своју трговачку мрежу на Север и Исток, да купују поседе у Бачкој и да столују у Бечу. Од оних Ризнића код којих се пило пре заласка сунца само склопљених очију, од оних, чији је један лепи предак за сваки осмех добијао по дукат од своје љубавнице. У освит ЏИЏ века једно поколење Ризнића прешло је из Беча у Трст да би могло надгледати породичну флоту која се умножавала. Тако је почетком ЏИЏ столећа Јованов дед још увек боравио у Бечу или на поседима у Бачкој, а отац Јованов, Стеван, већ је био купио српској црквеној општини у Трсту златом везену заставу св. Спиридона и био удобно смештен на тршћанском каналу с флотом од 50 застава, а толико је имао и огњишта.
— Представљам Вам, Ваше царско височанство, сиротана који у овом граду има само педесет кућа — рекао је гувернер Трста 1807. године великом војводи Лудвигу Хабсбуршком изводећи му у сретање Стевана Ризнића.
Са Стеваном Ризнићем у Трст је из Беча допремљен и онај чувени "двотарифни" осмех деде Ризнића, који је после у породици преношен с колена на колено и учили су га сви мушки чланови, уколико није природним путем пренет у наслеђе. Тај осмех, стар више од једног столећа, у шали је називан у породици Ризнић "карафиндл", а та реч означава столни прибор за сирће и зејтин.
С таквим осмехом на уснама, као знаком своје твртке, тршћански Ризнићи су свом наследнику Јовану узели за домаћег учитеља списатеља Доситеја Обрадовића (1740—1811) и почели дечака претплаћивати на књиге, речнике и календаре, а потом су га послали на студије у Падову и Беч, где је он срео девојку која ће му постати прва жена. У то време Ризници су већ почели жито из Бачке отпремати на све стране света и посебно су разрадили везе са Одесом. Аустријски доушници, који су седели по венецијанским позориштима и мотрили ко чему тапше и зашто се смеје, знали су да Ризнићи новцем добивеним од својих трговачких послова везаним за снабдевање јужне руске армије, помажу српску револуцију од 1804. године. Посао са руском армијом све се више гранао, и млади Јован Ризнић убрзо је био одређен да оснује и утврди истурену лучку постају трговачке мреже Ризнић у Одеси, где су њихови бродови пристајали и где се у оно време није по киши могла прећи улица без ходаљки, толико је било каљуге, јер су у Одеси управо постављани звонки камени плочници.
Године 1819. Ризнић је на свој брод укрцао читаву једну италијанску оперску трупу, са басовима, који су повраћали у тенору на отвореноме мору, са тенорима који су привремено били погубили гласове и тражили да се брод врати, са сопранима који су од страха престали за тренутак да подражавају Доменику Каталани и диригентом који се са хором отрезнио тек у Одеси. Да би разонодио своју колико лепу толико болесну жену Амалију (то је била прва Амалија Ризнић), Јован је у Одеси основао оперску кућу и у тој кући извођен је углавном Росини, а у раскошну ложу госпође Ризнић почела је долазити одеска младеж на шампањац.
Та лепа Цинцарка била је чувена по деди, грофу Христофору Нако, који је сељаке вешао за брк, имао поседе на подручју некадашње аварске престонице у Банату и проналазио где год удари будаком, златне пехаре "Атилине ризнице". Два туцета бокала, здела и чаша од жеженог злата нађено је приликом ограђивања једног од његових винограда. Како је изгледала Амалија Нако, удата Ризнић, којој су припали ти пехари, знамо по цртежу руског песника Александра Пушкина, јер он је и сам долазио у њену одеску ложу, опевану потом у Евгенију Оњегину. Носећи свој прстен на палцу, песник је у Одеси, и касније у више наврата, писао стихове "госпођи Ризнић" и они улазе у све изборе његове љубавне лирике, а њену смрт пропратио је песмом у којој се помиње сенка маслине заспала на води. После Амалијине смрти Јован Ризнић се утешио другом женом, овога пута најмлађом од поменутих грофица Жевуских, Паулином.
*
Ризнићева унука из тог другог брака, Амалија, наследила је име своје полубабе Амалије рођене Нако, имања породице Ризнић у Бачкој и лепоту своје праве бабе, грофице Паулине Жевуске. Живела је углавном у Бечу и Паризу, носила лорњет од миришљавога стакла, крстила непоједену храну по тањирима да је не увреди и љубила испуштене кашике. Свирала је у флауту и мислило се да је њена флаута била од дрвета које успорава преношење звука. Шапутало се у шали: дунеш у четвртак, а ето ти музике тек у петак, после ручка...
— Јела су ми једини пријатељи — пребацивала је госпођица Ризнић обично својим дружбеницама, и стварно, њена огромна бечка библиотека била је сва посвећена алхемији укуса и мириса. Била је пуна до таванице историја кулинарске вештине, расправа о верским забранама у вези с исхраном, о одустајању од употребе пасуља код питагорејаца, о постовима хришћана, о забранама свињетине и алкохола у исламу; пуна трактата о кулинарској симболици, виноградарских поџепница, саветника за исхрану рибе, приручника о размножавању животиња, хербаријума прехрамбеног биља, а почасно место у тој библиотеци имали су опити о јеловнику митолошких животиња, о једењу бисера и другог драгог камења у антици, као и рукописни речник обредних жртава приношених у виду јела. У Пешти (где су живели њени родитељи) за њу су у време српско-турског рата по књижарама и новинским редакцијама издвајане све гравире с ратишта на којима се могла видети комора, јер госпођица Ризнић је одржавала о сопственом трошку неколико пољских војничких кухиња и тамо на фронту, по тим кухињама, храна је за српске и руске војнике справљана према јеловнику који је она сама саставила. Бавећи се, дакле, деветом уметношћу, оном која захтева увежбаност виолинисте и памћење алхемичара, госпођица Амалија је рано дошла до закључка да је негде у И веку наше ере отприлике, мешање религија (како оних на заласку, тако и нових, које су, као хришћанство, тада биле у успону) довело до једног слободног прожимања различитих кулинарских традиција Средоземља и да је у том басену, као у неком котлу, тада скувана најбоља кухиња Европе, од које живимо и данас. Уверена да се та традиција полако гаси, Амалија је неуморно обилазила чувене гостионице у Венецији, Паризу, Лондону, Берлину, Атини или Одеси.
Упркос тим гастрономским наклоностима, госпођица Амалија није никада изгубила витки струк, који ју је пратио кроз болести до дубоко у старост, тако да је у седамдесетој облачила понекад своју венчаницу и хаљина јој је пристајала савршено као први и једини пут.
— Могла би право пред олтар — уздисале су жене око ње, а она се смешила и жалила:
— Сви које мрзим већ су одавно мртви. Немам више никога...
Као тада на завршетку свог дугог живота, и на почетку младости она је могла рећи то исто, да нема никога. На својим путовањима била је дуго сама, урокљивих очију, које су сваки час по земљи и свуда где год би погледале проналазиле понеку испуштену парицу, понекад сребрни римски новчић, најчешће безвредни филер. Лепили су се ти новчићи за њене погледе и као неке блиставе мрље играли у прашини. Она је по скупим гостионицама замишљено приносила главу кашици уместо кашику устима, њене стаклене игле су звониле у коси док жваће, а она је знала да нека јела и нека вина куша последњи пут, јер јело и вино умиру као и човек. А сваке године за Божић она би дала да се укориче сви прошлогодишњи јеловници и налепнице скинуте са боца попијених уз те обеде.
На тим путовањима она је срела инжењера Пфистера, а он је у то време радио на склапању летелице која ће касније неславно завршити под именом грофа Цепелина.
Чим га је видела, госпођица Ризнић је помислила:
— Лепота је болест! Леп човек није за једну жену... — И упитала га је да ли зна да псује на српском, на шта је добила одговор као из пушке:
— Јебем ти матер!
— А што да ју не би, шта јој фали? — узвратила му је мирно и загледала се дубоко кроз златну алку на његовом левом уху, која је означавала да је Пфистер јединац.
Лепотан на гласу, Пфистер је, као што је познато, носио само један брк, пун капут помодне париске дугмади и сребрне рукавице. На њему су била увек два часовника као близанци. Један златан (који је показивао дане, седмице и године) други од срме (који је показивао месечеве четврти). Знало се да је његов златни часовник (иначе израђен кад и сребрни) имао две дијамантске осовине и практично био вечит. Други, сребрни, имао је обичне осовине и његови дани били су избројани. Пфистер је користио оба сата и наредио је да се једна од две дијамантске осовине пресади из златног сата у сребрни. Тако је век оба сата био одређен истим роком. Када је видела те сатове и упитала га чему служе, Пфистер је госпођици Амалији одговорио без размишљања:
— Овај сребрни сат мери Ваше време, а овај златни моје. Носим их заједно да бих увек знао колико је код Вас сати.
Сутрадан послао јој је на поклон један Речник осмеха, књигу тада у моди, и почели су заједно обилазити гостионице по свету. Тамо, он је био исто толико познат колико и она.
Једне вечери венчали су се изненада, по невремену, наредили потом да се изнесе клавир на терасу по пљуску и слушали за свадбеним обедом како киша напољу удара у дирке. И играли по тој музици. Недељом Амалија је увек пила само своје вино. Вино са Ризнићевих поседа у Бачкој, које су њени лакеји уносили у госионице у плетеним ковчезима. Сада су то вино пили заједно. Јели би рибу у пихтији или кисели купус са орасима, потом би седели немо, она би га гледала, он би читао и листао своју књигу тако брзо као да преврће и броји новчанице, а онда би му она одједном пркосно рекла као у одговор на то ћутање или на то читање:
— Е, није истина!
— У сну се не стари — тврдио је инжењер Пфистер и спавао са својом младом женом по 16 часова дневно. Она га је обожавала, глодала је прстење од слоноваче на његовим рукама и палила своје дуге црне цигарете из његове луле. Те луле од порцелана и морске пене она је прала у коњаку, а повремено је добијала луду жељу да и сама запали једну од тих лула. Када је то опазио, Пфистер је рекао:
— Оно што нам у октобру изгледа као март, у ствари је јануар.
Она га тада није разумела, али кроз неколико месеци, схватила је и сама да је трудна.
На овом месту треба рећи неколико речи о Александру Пфистеру који ће се родити из овог брака. У породици Ризнић он је ишчекиван с великим нестрпљењем, као једини наследник. Али, никако није долазио. Сви у тој и у оној другој породици чекали су Александра, а дошла је уместо њега на свет кћи Амалијине сестре Ана; уместо Александра дошла је потом Анина сестра Милена, па тек на крају Александар. Његово име било је ту три године пре њега, а пет година пре но што се Амалија срела са Пфистером и остало старије од дечака заувек. Годинама пре његовог рођења о њему се већ разговарало, крадом држане су по бечким и пештанским црквама молитве за њега, одређено је унапред занимање будућега наследника лозе, школа коју ће похађати, домаћи учитељ, неки Француз са два реда бркова, сашивена су му морнарска одела за недељне изласке и купљене му златне кашике, као да већ седи на оном свом месту припремљеном унапред за столом Ризнићевих у Пешти, или на оном другом, у трпезарији Пфистерових у Бечу.
Једнога пролећног јутра, управо када су Ризнићи прелазили са руског на грчки језик, дошао је на свет мали Александар Пфистер, леп, крупан дечачић. Одмах је викнуо из све главе и то у басу и показао да се родио зубат. Проговорио је три недеље после крштења у бечкој грчкој цркви, у трећој години већ је увелико рачунао са петоцифреним износима, у четвртој су, на опште запрепашћење, открили да он уме да свира у флауту и да говори пољски, а мати је приметила прве седе у дечаковој коси. У петој години Александар Пфистер је добио браду и почео се бријати; раскрупњао се необично, изгледао скоро као младић, лепотан са златном алком у уху и неупућени су га почели одмеравати за своје кћери удаваче. И тада су о њему кренуле приче, као да су одједном процветали сви језици у околини. Међу тим причама (а њих су шириле нарочито слушкиње) посебно је привлачила пажњу једна настрана и скарадна прича о детињој несвакидашњој и превременој полној зрелости. Говорило се да мали Пфистер има негде са својом бившом дојиљом сина једва коју годину млађег од себе, али те приче биле су претеране. У ствари, син госпође Амалије није никада ни дана изгледао чудно; они који нису знали његову историју и његове године, нису могли опазити ништа необично ни у његовом питомом опхођењу, ни на његовом лепом лицу, где је свега било у изобиљу, као на трпези Ризнићевих. Само је мати као луда понављала у себи:
— Лепота је болест...
Али, седмица кад крене не стоји дуго на уторнику. У шестој години мали Александар Пфистер био је потпуно сед, седи близанац свога још неоседелог оца (који је тада пунио двадесет пету), крајем исте године дечак је почео старити брзо као сир, а у седмој години је умро. Било је то оне јесени када су од Тисе до Токаја сахрањивани виногради, баш оног дана када, кажу, у целој Бачкој није било изуштено више од пет речи укупно... Породицу Ризнић та смрт је поново окупила, бар за тренутак, а породицу Пфистер растурила заувек.