УСПРАВНО 5

Сећам се, у младости, када се још нисам презивао Разин као сада и нисам знао ко сам, док сам још живео у беди и под капом се умивао, затечем се једне вечери на некој забави. Стојао сам сам по страни и стидео се свог одела и својих година, када ми приђе домаћица и посади ме на један од оних старинских дивана што на својих шест ногу стално помало корачају по соби. Осећао сам се као у седлу, а девојка која је седела до мене гледала ме је нетремице, очима које су испрва биле топле, а онда су се на мени, као на леду, почеле хладити. Када се сасвим охладише, она рече да би ми радо испричала једну згоду која се десила њој и њеној сестри. И исприча.
Ја и моја сестра решисмо сјесени 1949. године да одемо у оперу. Они који су тада били млади памте обичај да се по лепом времену без капута изађе између чинова на позоришни трг у шетњу, па да се после врати у топло гледалиште на остатак представе. То се тада тако волело и вратари су дозвољавали да се са одсечком карте поново уђе. Те вечери давали су се Боеми, имале смо три карте, за нас две и неког нашег далеког рођака којег нам је мати натурила мада га нисмо познавале и дотле га нисмо ваљда никад ни виделе.
— Ко зна на који ветар му ради памет — приметила је моја сестра при поласку. Али он није дошао, из разлога који су њему јаснији но нама, и нас две уступисмо трећу карту. У оно време било је много потражње за оперским и позоришним картама, иако су оне биле веома скупе. Вече је било лепо, мада се хладило брзо, као вечера. Гомила младог бесног света тискала се пред позориштем кроз ветар пун лишћа и пегав као далматински пас. Приметисмо једног младића који је у оној гужви пио пиво из боце, ослоњен на сандуче с оперским огласом. На њега се некако сажалисмо и понудисмо му карту више.
— Фотеље, други ред — рече му сестра.
Он помисли да хоћемо да му наплатимо, учини му се скупо такво место и одвали:
— Нека, могу ја да свршим и стојећи.
Сестра се окрете од њега, али ја га убедих да му улазницу уступамо бесплатно. Он спусти недопијено пиво на сандуче, узе карту од сестре и уђосмо.
Обрве и бркове имао је блиставе као да су олизани. Био је љубазан, јако намирисан и могао је иначе леп нос да састави с брадом као што се понекад доручак састане с ручком. Рече нам да не воли позориште и да позориште не воли њега. Њему, вели, опера изгледа као подјаривање ватре трубама, свиралама и блех музиком, као дување у огањ најлепших песама уз помоћ божанствених гласова, а тамо, с друге стране, ватра као свака ватра, може се и балегом подјарити.
Кад представа поче, он је усред Боема тихо, тачно и веома лепо звиждао арије из Тоске. Кад смо после првог чина изишле у шетњу пред позоришну зграду, виделе смо и њега како опет пије пиво из своје боце. Али, на почетку другог чина није се појавио. Поред нас сада је седела нека бакица с пунђом пуном препеличијих јаја, како је у њеној младости ваљда била мода. Младић је био начинио добар пазар. Добио је улазницу, одгледао први чин не давши ни динара, потом продао бакици две неискоришћене трећине карте и одмаглио на пиво с новцем у џепу. Тако смо мислиле, али нисмо добро мислиле. После другог, на трећем чину поред нас се појави девојчица од десетак година отприлике, крезава и увезане руке. Донела је некакву књигу у позориште и листала је онако у полумраку једва обраћајући пажњу на позорницу. После представе дочекаше је пред излазом неки човек и веома дотерана жена. Младић је, дакле, продао и трећи чин и при изласку виделе смо га како лоче своју нову боцу пива купљену новцем од наше карте...
— Сјајна прича — приметио сам непознатој — хвала што сте ми је испричали.
— Хвала вам што се прича десила — узвратила је она загонетно.
— Не разумем — рекао сам.
— Зар нисте препознали причу? — упитала је она тада.
— Не — рекао сам неодлучно и сећање је почело да ми расте брзо као уши у ђачкој клупи, али узалуд.
— Тај младић који је пре толико година продао ону карту били сте ви.
— Ја? — запрепастио сам се. А запрепашћење је долазило од тога што се ја нисам могао сетити ничега сличног, а у исти мах сам знао, наравно да сам знао, да проклета ствар није измишљена и да је непозната говорила истину. Па ипак упитах:
— Откуда ви то знате тако поуздано? Да нисте побркали?
— Ако сам побркала ја, није и моја сестра, која вам је уступила карту.
— А где је сада ваша сестра? — упитах глупо, тек да нешто рекнем.
— Она је овде, седи с ваше друге стране. Заправо, тачно седимо као онда у опери...
И ја тада погледах ту другу. Имала је профил Гркиње, који ме однекуд подсети на Пушкинове цртеже лика Амалије Ризнић у рукопису Евгенија Оњегина. Иста госпођа Ризнић, помислих. Била је лепа, црномањаста, њене су усне могле дати пољубац који се зове "две зреле вишње, па слатка гусеница". Спокојно се умивала у мом погледу док нас је шестоного канабе носило некуда кроз топлоту и дим. Био сам убеђен да је раније никада нисам видео, али у дну душе сам осећао да она мене познаје. Јер, тако је са рђавим утиском. Оставите ли икад у животу рђав утисак на некога, никада га после нећете препознати, а ствар ћете заборавити брзином којом се краде.
— Видео си ме ти, голубе мој, — рече та друга — још како си ме видео, и то одавно. Једном чак и пре опере. Имала сам тада седам година и носила сам лутку.
— И шта је тада било?
— Питао си ме, голубе: је ли тешко родити дете у седмој години?
— Шта ћете — почех тада околишити пред том другом девојком — човек вам је као главица црног лука. Увек под једном љуском наиђе друга; љуштите и очекујете бог зна шта, а кад дођете до краја, на дну не нађете ништа. Ама баш ништа.
Девојка ме је посматрала нетремице својим зеленим очима што лебде у некој киши и рекла дубоким промуклим гласом:
— Ништа? Кажете ништа! Лук и вода. А сузе? Шта је са сузама? Сузе сте заборавили, мој господине.
Тада сам знао да морам нешто учинити да се извучем. Никакви наводи из Фројда нису ме могли више спасти. И повукао сам потез непогрешив и управо такав да је ствар довео до краја.
— А онај рођак, или шта вам је био, што није дошао у позориште, што му памет ради на ветар — упитао сам као узгред — зашто се није појавио?
— Појавио се — узврати девојка зелених очију — још како се појавио.
— И шта је са њиме било?
— Како шта је било? Па и то сте, наравно, били ви. Ви сте Атанасије Свилар, зар не? Само, нас две то тада нисмо могле знати. А ни ви нисте знали да смо то нас две, ваше рођаке, Вида и Витача Милутове, него сте случајно у оној гужви натрапали на нас.
— И како је сада ваша госпођа мама? — окретох ја тада разговор на породичне ствари.
— Ми немамо маму већ одавно. Нисмо је већ тамо у опери имале. Њу смо измислиле да буде лепша прича. И ви нам уопште нисте рођак...
Захваљујући томе што им нисам био рођак, постао сам им муж. На неки начин обема.
УСПРАВНО 3
Не зна се тачно колико је таквих бележница могло бити у поседу арх. Атанасија Разина. До нас су дошле само три, али је извесно да их је било више. Јер, као што неке људе не држи место, арх. Разина понекад није хтело да држи време и он се у таквим часовима посвећивао својим бележницама. На корицама сваке од њих арх. Разин је насликао по један предео и ти својеручни радови арх. Разина подсећали су, на први поглед, на аквареле, али сваки пажљивији посматрач убрзо мора доћи до закључка да то нису акварели. Налазили су се на корицама свезака веома великих размера, тако да је господин Разин могао у њих да унесе, по потреби, чак и архитектонске цртеже или податке о различитим грађевинама које су га привукле. Али, у тим бележницама било је и много чега другог.
Примерице, на полеђини корица једне од поменутих свезака налазио се следећи списак имена:
Браћа Баташов, Шемарин, Маликов, Тејле, Вањикин и Ломов. Судећи према првом презимену, а то је презиме браће Ивана, Василија и Александра Баташова, то су била имена најчувенијих израђивача самовара у Тули и другде у Русији. Испод тога списка стајала је белешка о производњи "путничких самовара" и о начину да се подеси нарочити "језик самовара" о којем, уосталом, говоре у својим делима писци као Вјаземски или Салтиков-Шчедрин.
На следећој страни унети су руком изводи из књига које говоре о чају. Има навода из кинеских и јапанских приручника и књижевности, потом из Гогоља, Достојевског и других. Навод из Пушкина, на пример, гласи:
Смркавало се и у кући
Чуло се врење самовара;
Кинески чајник згревајући
Колутала се врела пара...
Испод тога унет је један текст за који арх. Разин сматра да га је срочио будистички монах Даруму, онај исти из чије је трепавице никао први лист чаја:
"Наши дани настају тако што наш први дан као јаје из којег ће се излећи пиле, носи и храни и најзад доноси на свет тридесети дан нашег живота. Други дан тог живота зачиње и носи следећи, тридесет и први дан и тако даље, све док се из једног јајета не излегне мртво пиле.

На исти начин као што је чај мисао зделице из које се пије, и наш тридесети дан је мисао нашег првог дана из којег се рађа..."
На четвртој и петој страни арх. Разин је приопштио прву од прича о три сестре, ону о Олги, а потом је пренео из француских новина неке укрштене речи.
Намена ових свезака, упркос томе што нам је до танчина познат садржај три, није сасвим јасна. Сам Разин нам је у шали рекао да се у њима мешају његове епске и његове лирске мржње и да их је испуњавао у плитким вечерњим тишинама, вукући за собом своју њујоршку сенку, или у јаловим јутрима, када би се будио од хладноће у устима држећи у зубима синоћни осмех као уловљену дивљач.
Па ипак, може се рећи да су све те бележнице имале једну заједничку црту. У њих је арх. Разин уносио, с великим и очигледним интересовањем, податке о настамбама, резиденцијама, кућама и летњиковцима у којима је живео, радио или повремено боравио маршал Јосип Броз Тито, председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, дугогодишњи генерални секретар Комунистичке партије Југославије и члан Комунистичке интернационале, како је у једној од свезака уписао сам арх. Разин. Планови тих зграда, путеви који воде до њих, њихов распоред и инвентар испуњавају већи део поменутих свезака. Ту се показује како арх. Разин, упркос дугим годинама исцрпљујућег рада у твртки АБЦ Енгинееринг & Пхармацеутицалс, и даље машта о својој првобитној, архитектонској струци, која је остала деценијама у сенци његових пословних успеха.
Прва од тих бележница, ако је прва, имала је већ на корицама један прилог управо овој врсти интересовања арх. Разина. Био је то један предео над реком, с великом грађевином у зеленилу, на врху брега, а у даљини су се видели код цркве, као стадо на паши, бели крстови гробља. Утисак пред овом сликом остајао је неочекиван, као да је пред вама слика рађена сузама или гледана кроз сузе. На слици светлости и сенке понашале су се као да имају пол, као да су час мушког, час женског рода...