И тако је почео његов нови живот. Прао је чарапе снегом, пио чај од снега и чистио снег тако да је до краја зиме проглашен за најбољег у смени. Будио се са отисцима уха у пешкиру мокром од суза и бале, који му је служио уместо узглавља и бесомучно је чистио снег. Следеће зиме о њему су писале месне новине, а кроз две године појави се у престоничкој "Правди" белешка о његовим успесима. Постао је најбољи чистач снега у о кугу и један од најбољих у читавој земљи. Понекад је увече сањао дванаест бродова под именима дванаест апостола, или тринаест коњаника што носе распеће и балдахин, покушавајући да у трку стигну четрнаестог коњаника. Када га ухватише у сенку балдахина стадоше.
— Ко си ти? — упитали су га Христови ученици окупљени око распећа, онако из седла. — Ја сам четрнаести ученик — узвратио је непознати испод балдахина и Разин се пробудио. Лице му је било пуно некаквог песка, протрљао га је и закључио да су то осушене сузе из снова. Плакао је у сну за својим сином којег никада није видео, иако га је имао. Очигледно, још увек снови и сузе долазили су из његовог бившег живота, каснили су. А потом је устао и хтео да се лати лопате.
Али, тог јутра нису му је дали. Задржали су га у бараци. Дошао је да га види један млад човек. Крајеви обрва и бркова пажљиво су му били завучени под шал којим је увијао главу. Његов поглед паде по лицу Фјодора Алексејевича као прашина, младић скиде једнопрсту рукавицу и у руци му се појави упаљена цигарета. Ставио је цигарету у уста, извадио нож оштрен за левака и комад сланине, одсекао левом руком парче, пружио га Фјодору Алексејевичу и одмах прешао на ствар. Углед најбољег радника који ужива Алексеј Фјодорович (тако се Разин пријавио у свом новом месту и тако су га звали) обавезује све, па и самог Алексеја Фјодоровича. Треба зато да уђе у комунистичку партију. И то неодложно. То би имало веома добар одјек и изван места, шире гледано...
Разин се следио када је чуо овај предлог и мозак му је почео радити брзо, али он чу како се у прозор закашља ветар, па одуставши од размишљања рече:
— Али, драги друже, па ја сам неписмен, како могу бити такав у партији?
— Ништа зато, Алексеју Фјодоровичу, ништа. Имамо ми још таквих као што си ти. Наталија Филиповна Скаргина њима лепо словца показује, течај за неписмене води и вас ћемо тамо са осталим безграмотнима, па кад изучите, почећете и на састанке долазити, а дотле једно месец дана нећемо те узнемиравати.
И тако Фјодор Алексејевич оде Наталији Филиповној. Нашао се у лепој дрвеној згради, у ходнику затекао гомилу лопата и 24 пара чизама. Изуо се и сам и ушао у невероватно ниску одају пуну скамија. У њима су седела 24 полазника курса Наталије Филиповне, пушили су се онако мокри, гризли крајеве оловака и писали по диктату саме Скаргине слово и: коса танка, усправна дебела... Пећ је поцупкивала у углу и просипала воду пристављену за чај, Наталија Филиповна је седела иза стола и обратила се радосно новодошавшем, који је грбином одирао таваницу:
— Погињеш, погињеш главицу! Тако и треба пред наставницом. Зато се одвајкада ниска, што нижа таваница удара, да се не кочоперите. И посадила је Фјодора Алексејевича, понудила га чајем, при чему се видело да је Наталија Филиповна Скаргина у ствари стајала иза свог стола и да је таквога раста да изгледа кад седи као да стоји. Потом се окренула табли, из уха извукла комадић креде и почела час математике.
— Један плус један — писала је и наглас срицала Наталија Филиповна — један плус један јесу два! И то и у понедељак и у уторник, упамтите. И јуче су били и биће во вјек и вјеков два и само два.
У соби је било топло, пећ је почела да шета ко пуштена с ланца, сви су срицали: један плус један јесу два, Фјодор Алексејевич и сам је узео плајваз да прибележи оно са табле и тада не издржа. Он тек сада схвати да се, откад је узео лопату да чисти снег, не зноји више и да све то неисцеђено мора некуд из њега напоље. И први пут за све ове године не издржа. Устао је одлучно, одмах ударио главом о таваницу, изишао на таблу, обратио се својим предашњим самоувереним гласом Наталији Филиповној која је немо гледала у њега и рекао на запрепашћење свих присутних:
— То је математика XIX столећа, драга Наталија Филиповна. Дозволите да то приметим. Данашња, модерна математика другачије гледа на ствари. Она зна да један и један не морају увек бити два. Дајте ми ту креду за часак, па ћу вам одмах доказати.
И Фјодор Алексејевич је почео урођеном брзином исписивати по табли бројеве. Једначина за једначином се редала, у просторији је владао тајац, професор је први пут после толико година поново радио свој посао, додуше, онако погнут није имао најбољи преглед бројки, креда је чудно некако шкрипала и одједном резултат је испао сасвим против очекивања Фјодора Алексејевича опет 1+1=2.
— Тренутак! — узвикнуо је Фјодор Алексејевич — нешто није у реду, само тренутак, одмах ћемо видети где је грешка — а по глави му се мотала бесмислица: Све изгубљене партије карата чине целину! и од ње није могао да рачуна. Мисли су грмеле у њему и грмљавина мисли заглушивала је све остало.
Али, његова беспримерна умешност ишла му је наруку, он је одмах знао где ће наћи омашку и полетео кредом по редовима исписаних бројева, са којих се већ крунио бели прах.
И у том часу цео разред, њих двадесет четворица, сви сем Наталије Филиповне Скаргине, почели су углас да му шапућу решење:
— Планкова константа! Планкова константа!

Corporatiae illustrae
"ABC ENGINEERING & PHARMACEUTICALS"
(Californiae)
FUNDATORI
ILLUSTRISSIMO DOMINO
ARCHITECTAE ATHANASIO RAZIN
ob
decimum vitae lustrum hic tomus a sodalibus amicisque in observandi signum
dedicatur
ОСНИВАЧУ
чувеног предузећа
"ABC ENGINEERING & PHARMACEUTICALS"
(Калифорнија)
најугледнијем Господину Господину
АРХИТЕКТИ АТАНАСИЈУ РАЗИНУ
уз годишњицу живота
ова се Споменица у знак пријатељства и уважења посвећује

УСПРАВНО 1
Припремајући ову Споменицу нашем пријатељу, другу из школских дана и добротвору, арх. Атанасију Фјодоровичу Разину, алиас Атанасију Свилару, који је некада исписивао своје име језиком по леђима најлепше жене једног поколења, а сада га исписао златним словима у звездане књиге посла столећа, постао велики рачунополагач, чија ноћ носи десет дана, Уредништво је имало на уму да пуну истину о његовом животу и раду нећемо сазнати никада. Јер, како сам Разин каже, истина не подноси промену континената, а наше једначине увек касне за својом тачношћу. Грчко "не" не значи исто што и јеврејско "не".
Треба одмах рећи да овде неће бити разматрана стручна страна делатности нашег Атанасија Фјодоровича Разина, архитекте и оснивача АБЦ Енгинееринг & Пхармацеутицалс — Цалифорниа. Довољно је рећи да су му снови бржи од снова других људи, да он сања брже од коња и да му телефони ржу ко пуна штала ждребаца јављајући о тим сновима. Заинтересоване за ту страну живота арх. Разина упућујемо на изворе неупоредиво позваније и потпуније но што могу бити овакве споменице, ма како састављене од срца некоме коме, како се каже, може да свира банда чим се почне умивати. Довољно података о томе пословању његовом и његове твртке дају: монографија АБЦ Енгинееринг & Пхармацеутицалс (Охио, 1981) и једночасовни документарни филм Цолорс Ин тхе Њорлд Њитхоут („Боје у свету црно-беле технике"), снимљен 1980. у Калифорнији.
Како је и када арх. Ражин стекао иметак од којег би могла живети поколења — не зна нико сем њега. А овде, међу његовим школским друговима, прича се тек толико да је он при првом одласку у иностранство купио једну столицу. Обичну столицу од гвожђа и дрвета. Била је то столица у неком бечком или швајцарском парку од оних што се изнајмљују за две паре на сат да би се могло поседети под свежом сенком кестена. Купио је, дакле, такву једну столицу, везану ланцем за дрво, али је није купио за дан или два, него заувек. Потом је у једној књижари на Булевару Сен Жермен у Паризу или негде у Цириху, где је волео да свраћа и ћаска с продавцем листајући књиге, затражио да купи једну од столица које су стајале посетиоцима на располагању. Нема он ништа против — одмах је умирио власника радње — да у његовом одсуству седа у ту столицу ко наиђе, али приликом његових посета, хтео је да има обезбеђену своју сопствену столицу у књижари. И имао ју је. Потом је купио једну столицу од плетене сламе у кафани хотела „Грабен" у Бечу и глад за столицама се пробудила у њему. Сву ноћ је нервозно чешљао браду, а дању куповао столице на све стране — узимао је седишта по биоскопима у Паризу, у возу на правцу од Стокхолма до Минхена купио је клупу, набавио је камене банке по гробљима од Цампо санто ди Генова до Мексика. Купио је потом у Лондону две наслоњаче у другом реду опере Цовент Гарден као и две скамије у лондонској катедрали св. Павла, купио је господин Разин једну клупу обложену баршуном у Лувру, стално место у авиону на линији Париз—Њујорк, једну платнену наслоњачу за расклапање и сунчање на броду који повезује Александрију са Хаифом, и најзад, после свега, купио је арх. Разин за баснословну своту седиште у италијанском парламенту, и то без икакве жеље да у њему седи ли не-дај-боже гласа. Купио га је само зато да у штампани каталог седишта, наслоњача, клупа и столица које се налазе у поседу арх. Разина, на широком подручју од бурманских храмова до цркве светога Петра у Риму, може да унесе и такав податак.
На сваку од својих столица, које једва да је икад употребио, ставио је металну плочицу са својим именом и презименом. На који начин је од те и такве куповине арх. Разин дошао до угледа и богатства та прича не каже. Прича каже само да је радио тако упорно да су му за ручком наочари често падале у спанаћ с овчетином док би смишљао своје будуће потезе. О томе, дакле, непознатом арх. Разину и о његовим пословима овде неће бити речи.
Овде се, у овој Споменици, ставља тежиште на порекло, живот и карактер арх. Разина, човека који је разликовао медитерански тип сна од кинеског типа сна, како рекосмо, архитекте који је једном рекао да је разлика између српског и хрватског језика у томе што је то један исти језик, с тим што је српски ретуширан у дорском стилу, а хрватски у стилу цветне готике, најзад, али не на последњем месту, биће овде речи о пословном човеку који је, као коцка, увек имао на располагању шест различитих корака. Осврнућемо се и на судбину његових родитеља, на оца, московског математичара знатног угледа, који је веровао да се ЏЏ век никада неће завршити, и на матер, Ану, рођену Николић, удату Разин, преудату Свилар, која је сина научила да живот није лек од смрти као што је смрт лек од живота. У овој Споменици биће посвећена дужна пажња и вољеној супрузи арх. Разина, Витачи Милут Петки, удатој Похвалић, преудатој Разин, чији чудни глас је одјекнуо на три континента и чије трепавице, као посуте пепелом, нисмо никада заборавили. Њен осмех који пробада образе пратио је арх. Разина оних првих дана када се још његова срећа смешила на њега кроз затворена врата. Јер, у часу када је већ био успео, арх. Разин је и даље доживљавао нешто као отпор материјала, инерцију судбине или прегревање времена. Сам прича како му тих првих дана у белом свету звона на вратима нису звонила под прстима, кошуље му се нису више прљале, али су се страховито гужвале на њему, био је снажан, могао је појас раскинути трбухом, али птице су му мекетале ко козе, а мастило није хтело напоље из пера када је требало потписати неки од уговора, који су већ достизали баснословне своте. Тада је схватио да човек не стари равномерно уз часовнике, него понекад за три дана више но за годину. Све се око њега понашало као раније, његове луле и даље нису вукле, над њим је летело небо пегаво од птица, као пастрмка, кревет се под њим извртао као чун и њега потапао у сан, он је и даље, као сви несрећни људи што чине, честитао пријатељима нову годину крајем претходне, да не би и њима као њему срећа окретала леђа, а његов пословни храм већ је био саздан, превисок и чудан, једне целе васељене и пупак и кључ, наследни вепар коме на леђима ничу траве; већ је добијао трку, а време око њега и даље је стајало, као што понекад и царско време у маглама хоће да стане. И једино су га хтели Витача и паре.
Али тако као никога, откад је Христос подигнут заједно с крстом на који су га заковали...
А онда је полако за госпођом Витачом и за тим новцем кренуло и остало за њиме, све до многих пријатеља, и колега у струци, чије руке исписују ове странице причином децом, јер као што рекосмо, Прича остаје недокучива.
Овде ће даље, као што приличи, посебна пажња бити посвећена оним, на жалост ретким страницама које је о себи исписао сам слављеник, пријатељ наш арх. Атанасије Разин. Те су странице исписане скврченим прстима (као да је арх. Разин хтео да крсти хартију а не да пише по њој) и најчешће уношене у оне бележнице арх. Разина, чувене због лепих слика које је стављао на њихове корице. У те своје омиљене свеске великих размера он је годинама уносио белешке и друго од значаја за његов приватни, а не пословни живот, од укрштених речи исечених из разних новина Европе и Америке, до архитектонских планова, о којима ће овде још бити говора.
Од руке самога Атанасија Фјодоровича остало је ипак веома мало штива, и оно је све унето у ову Споменицу. Једно су забележена сећања на Разинове прве сусрете у београдској опери с потоњом госпођом Разин, тада још младом Витачом Милут, која је у то време говорила реч по реч, застајући као да чупа обрве. Друго, то је загонетни текст о три сестре, Олги, Азри и Цецилији, који је преписан руком арх. Разина, али га он сам није срочио, као што се одмах, од првих редака види. Забележила га је непозната особа, тобоже према причању самога Атанасија Фјодоровича, и то када је он већ био директор АБЦ Енгинееринг & Пхармацеутицалс. Иако та лажна исповест није нимало веродостојна, ми је такву каква је дајемо на увид читаоцу из два разлога, од којих је сваки сам довољан. Прво, сва три написа сам арх. Разин унео је у своје бележнице. Друго, ми немамо и нећемо никад имати довољно података о томе како је вратоломни пословни успех арх. Разина остварен, па нам ти текстови о три сестре добро долазе да попуне празнину.
Они који се сећају како је наш Атанасије некада волео личку чорбу од сира и како је записао оне „стихове прочитане на папучици трамваја пред искакање на Теразијама", неће никада наслутити страховити пут који је Атанасије Разин превалио од предратних београдских биоскопа у којима се уз програм у жутој техници служио роштиљ и пиво с јајима бојеним у луку, до човека који поседује 2% светског дохотка од пласмана нуклеарне опреме у мирољубиве сврхе.
Део те загонетке можда се може прозрети на основу породичних фотографија арх. Разина и Витаче Милут, али илустративни материјал изостављен је по изричитој жељи самог арх. Разина, иако је био за потребе ове Споменице већ прибран и спремљен за јавност. Насупрот томе, приређивачима Споменице најљубазније су стављене на располагање од стране уреда арх. Разина неке друге породичне исправе, као и копије три писма, која је непознати доушник неког неидентификованог дон Донина Азереда послао своме налогодавцу. Та писма се непосредно односе на живот господина Разина и госпође Витаче. Најзад, ова Споменица обухвата и сећања госпође Свилар, матере нашег пријатеља и добротвора, састављена на захтев неког новинара, али је неизвесно јесу ли те странице успомена госпође Свилар икада угледале света.
Овде нека буде речено још толико да је арх. Атанасије Разин у Бечу, где се нашао на почетку свог новог пута као архитекта у годинама, учинио одмах три ствари: одбацио и заборавио своје старо презиме Свилар, под којим смо га знали у школи, под којим је дипломирао на архитектонском факултету у Београду и под којим се оженио први пут. Друго, обрнуо је ноћ за дан и почео први пут у животу радити дању, уместо као дотле, ноћу. И, треће, поставио је самоме себи задатак: замисли да све што ниси волео јеси волео! И тада је прешао, како сам каже, на страну својих непријатеља и одмах му је све кренуло.
Првих дана свог странствовања арх. Разин је у Бечу посетио једну другу угледну личност из нашег круга и чини се да је почетак његовог пословног успеха зачет из тог сусрета. Реч је о арх. Обрену Опсеници познатом под називом „господин који сања мирисе". Опсеница на бечком Рингу има стан у близини Бургтеатра, мех за разгоревање ватре, начињен од рисовине, лежи под његовим ногама као жива звер, он има косу боје стакла, уковрчену на крајевима као удице и лице безизражајно као кравља балега. Али, он је, у ствари, вешт човек, који језиком може у устима заменити коштице вишњама. Он једе ножем, прескаче виљушку, носи двапут везану машну и госта је примио са изузетном пажњом.
Обојица су се насмејали, при чему је осмех Опсеници затворио оба ока, и сели су. Опсеница је сејао свуда по својим собама чашице од биљура и бојеног стакла, често недопијене, и имао је обичај да лиже нокте. Одмах је рекао посетиоцу да је спреман да своју готовину стави у службу оних грађевинарских замисли које је арх. Свилар (сада већ Разин) пројектовао још у младости у заједничкој отаџбини и које тамо нису могли остварити иако су желели...
— Ја сам дошао по твоје паре, а не по твоје савете — узврати на то Разин — а што се твога предлога тиче, најлепши примерци грађевинске уметности које знам јесу један заход у Француској, једна тамница у Шпанији и једно гробље у Италији. Зашто онда бити архитекта?
И тада је арх. Разин шапнуо нешто Обрену Опсеници. Овај је олизао нокте, дотакнуо својим штапом врх Разинове ципеле и дао паре. Из тог обновљеног пријатељства, те готовине и сарадње, почела је полако ницати величанствена калифорнијска твртка arh. Razina ABC Engineering & Pharmaceuticals.