Девето поглавље

Боксер је дуго лечио повређено копито. Дан након завршетка победоносног славља животиње су почеле градити ветрењачу. Боксер није хтео узети ни дан одмора; сматрао је питањем части да остали не примете бол коју је осећао. Навече би насамо пријатељици Кловер признао да га копито јако боли. Кловер му је његовала рану облогом од трава које је претходно сажвакала, и наговорила га, заједно са Бенџамином, да се мање напреже. “Коњска плућа нису вечна”, рекла му је. Али Боксер није слушао. Има, тврдио је, још само једну истинску амбицију — да пре него што напуни године потребне за пензију, види како ветрењача напредује.
У почетку, када су први пут формулисани закони Животињске фарме, било је одлучено да коњи и свиње могу ићи у пензију са дванаест година, краве са четрнаест, пси са девет, овце са седам, а кокошке и гуске са пет. За сада се још ни једна животиња није повукла у пензију, али о томе се расправљало све чешће. С обзиром да је мало поље поред воћњака већ било одвојено за јечам, сада се прочуло да ће угао великог пашњака бити одељен оградом и претворен у испашу за остареле животиње. Речено је да ће за коње пензија износити два и по килограма жита дневно, а зими седам и по килограма сена, ко и шаргарепа или по могућности јабука на јавне празнике. Боксеров дванаести рођендан падао је следеће године.
Међутим, живело се тешко. Зима је била оштра попут пређашње, а хране је било још мање. Поново су, осим псима и свињама, свима смањени оброци. Сувише круто придржавање једнакости у оброцима, обаснио је Сквилер, супротно је принципима анимализма. Без већих потешкоћа растумачио је осталим животињама да не постоји несташица хране; ма шта се некима причињавало. Тренутачно, то је извесно, нашли су за потребно да оброке прилагоде ситуацији (Сквилер је увек говорио о “прилагођавању” а никада о “смањивању”), али у поређењу са Џонсовим временом напредак је огроман. Брзо читајући бројке, крештавим гласом, подацима им је доказивао да сада имају више зоби, више сена, више репе него у Џонсово време; да мање раде, да је вода коју пију боља, да живе дуже, да преживљава већи број младунчади, да у њиховим стајама има више сламе и да мање пате од бува. Животиње су веровале свакој речи. Истини за вољу, Џонс и све оно што је представљао, готово им је ишчезло из сећања. Знале су да је садашњи живот мукотрпан и оскудан, да су често гладне, да им је хладно и да раде кад год не спавају. Али, нема сумње да је пре било горе. Биле су срећне што у то верују. Поред тога, некада су биле робови, а сада су слободне; и Сквилер није пропустио истаћи да је то битна разлика.
Сада је требало хранити много више уста. У јесен су се у исто време опрасиле четири крмаче и донеле на свет тридесет и једно младунче. Прасад су била шарена, а с обзиром на то да је Наполеон био једини нераст на Фарми, могло се претпоставити од кога потичу. Објављено је да ће касније, када купе опеке и дрвену грађу, у врту поред куће изградити учионицу. За сада је младе прасиће подучавао сам Наполеон у кухињи. Вежбали су у врту, а учили су их да не треба да се играју с младунчади осталих животиња. Отприлике у то доба прописано је следеће правило понашања: Сретну ли се на стази свиња и нека друга животиња, потоња се мора склонити у страну; такође је одлучено да све свиње, без обзира на положај, недељом смеју на реповима носити зелене врпце.
Та година била је прилично успешна, али је још увек недостајало новаца. Требало је купити опеке, песак и вапно за учионицу, те почети са штедњом ради набавке постројења за ветрењачу. Ту су још били трошкови за петролеј и свеће, шећер за Наполеонову трпезу (другим свињама забранио је шећер тврдећи да од њега дебљају), те за сав уобичајени материјал: алат, ексере, ужад, угаљ, жице, старо железо и двопек за псе. Продали су део сена и део крумпира, а испорука јаја повећана је на шест стотина недељно, па су те године кокошке једва излегле довољно пилића да се одрже у истом броју. Након што су били смањем у децембру, оброци су поново у фебруару умањени, а у стајама је забрањена употреба светиљки да би се уштедео петролеј. Међутим, свињама је, по свему судећи, било прилично добро; оне су заиста добијале на тежини. Једног послеподнева пред крај фебруара двориштем се ширио заносан и богат мирис какав животиње никада пре нису осетиле. Мирис је будио жељу за јелом. Долазио је из мале пиваре која се налазила иза кухиње и коју су престали употребљавати још у Џонсово доба. Неко рече да је то мирис куваног јечма. Животиње су гласно њушкале по зраку и питале се не спрема ли се то за вечеру топла каша. Али топла каша се није појавила, а следеће недеље је објављено да ће од сада сав јечам бити резервисан за свиње. Поље иза воћњака већ је било засејано јечмом. Ускоро се прочуло да свака свиња дневно добија криглу пива, а сам Наполеон два литра које му се сервирају у “Краун Дерби” здели за супу.
Ако је и било тегоба које је требало издржати, утешно је деловала чињеница што је садашњи живот био достојанственији од пређашњег. Било је више песама, више говора, више поворки. Наполеон је наредио да се једном недељно морају одржавати такозване Спонтане манифестације, на којима ће се славити битке и победе Животињске фарме. У одређено време животиње би напустиле посао и у војној формацији ступале Фармом; на челу су биле свиње, иза њих су ишли коњи, затим краве, а на крају перад. Пси су били бочна заштитница поворке, а испред свих ступао је Наполеонов црни петлић. Боксер и Кловер су у тој прилици заједно носили зелени транспарент на којем су били поткова и рог, те натпис “Живео друг Наполеон!”.
Затим су се рецитовале песме написане у Наполеонову част, а Сквилер би у свом говору износио детаље о најновијем повећању производње хране. Повремено, у свечаним тренуцима, пуцало се из пушке. Спонтаним демонстрацијама овце су биле најприврженије, и, ако би неко протестовао да се губи време и стоји на хладноћи (а то би се понекад догодило кад свиње или пси нису били у близини), овце би га одмах ућуткале блејањем “Четири ноге добре, две ноге лоше!” Али, животиње су углавном уживале у тим прославама. Сматрале су утешним што се, након свега, подсећају да су заиста своји сопствени господари и да раде за себе. Тако су, захваљујући песмама, поворци, Сквилеровим бројкама, пуцању пушке, кукурикању петлића и вијорењу заставе, бар на неко време могле заборавити на празне желуце.
У априлу је Животињска фарма проглашена Републиком, па је требало изабрати председника. Постојао је само један кандидат — Наполеон — који је изабран једногласно. Истог дана је објављено да су откривени нови документи о Сноуболовој сарадњи с Џонсом. Сада се показало да Сноубол није само покушао помоћу ратног лукавства изгубити Битку код стаје за краве, како су то животиње пре мислиле, већ да се отворено борио на Џонсовој страни. Заправо је он био стварни вођа људских снага, он их је повео у битку с покличом “Живело Човечанство”. Ране на Сноуболовим леђима, којих су се неке животиње још сећале, потицале су од Наполеонових зуба.
Средином лета, након вишегодишњег одсуства, на Фарми се изненада поново појавио гавран Мојсије. Уопште се није променио; још увек није радио и причао је о Слаткој Гори на исти начин. Спустио би се на пањ, залепршао црним крилима и сатима причао свакоме ко га је хтео слушати. “Тамо горе, другови”, рекао би свечано, показујући великим кљуном према небу, “тамо горе, управо с друге стране овог тамног облака што га видите — тамо лежи Слатка Гора, срећна земља у којој ћемо се ми, јадне животиње, заувек одмарати од наших напора.” Чак је тврдио да је једном дигавши се у велику висину, био тамо и видео вечна поља детелине, ланену комину и коцке шећера како расту по живицама. Многе животиње су му поверовале. Њихов садашњи живот, размишљале су, тегобан је и оскудан; није ли поштено и праведно да негде другде постоји бољи свет? Било је међутим тешко одгонетнути какав је однос свиња према Мојсију. Све су додуше презриво изјављивале да су његове приче о Слаткој Гори лаж, али су му допустиле да остане на Фарми, да не ради ништа, и чак одобриле да добија чашу пива дневно.
Након што му је зацелило копито, Боксер је радио више него икад. Заиста, те године су све животиње радиле као робови. Уз редовни посао на Фарми и поновну градњу ветрењаче, ту је још била и учионица за младе свиње, коју су почеле градити у марту. Понекад је било тешко издржати дуге часове са недовољно хране, али Боксер никада није устукнуо. Из онога што је говорио или како је радио није се могло наслутити да више није јак као некада. Једино му се изглед мало променио; длака му више није била сјајна као раније, а велика бедра као да су се смањила. Остали су говорили: “Боксер ће се опоравити у пролеће, кад зазелени”; али дошло је и пролеће, а Боксер се није попунио. Када би на стрмини која је водила на врх каменолома под теретом неке велике стене напео мишиће, чинило се да га на ногама још једино одржава упорност. Видело се да му у тим тренуцима усне изговарају речи “радићу више”, али глас се није чуо. Кловер и Бенџамин поново су га упозорили да припази на здравље, али Боксер се није на то освртао. Приближавао се његов дванаести рођендан. Није се бринуо што ће се догодити; једино је желео скупити довољну залиху камења пре него што оде у мировину.
Касно једне летње вечери на Фарми се изненада почело шушкати да се Боксеру нешто догодило. Отишао је сам да одвуче товар камења до ветрењаче. Одмах се показало да су гласине заиста биле тачне. Неколико минута касније долетела су два голуба са вешћу: “Боксер је пао! Лежи на боку и не може се дићи!”
Животиње су потрчале до брежуљка на којем се налазила ветрењача. Тамо је, између руда од кола, лежао Боксер: врат му се заглавио тако да чак није могао подићи главу. Очи су му биле стакленасте, а бедра сва у зноју. Из уста му је текао танак млаз крви. Кловер клекну поред њега.
“Боксер!”, завика, “како ти је?”
“То су плућа”, рече Боксер слабим гласом. “Није важно. Мислим да ћете моћи завршити ветрењачу без мене. Скупљена је повелика залиха камења. Ионако сам требао радити још само месец дана. Искрено да ти кажем, једва сам чекао мировину. Будући да је и Бенџамин остарио, можда ће му допустити да се повуче заједно са мном и прави ми друштво.”
“Морамо одмах довести помоћ”, каза Кловер. “Нека неко отрчи и каже Сквилеру шта се догодило...”
Животиње одмах потрчаше да обавесте Сквилера о новости. Остали су само Кловер и Бенџамин, који је легао поред Боксера и без речи му својим дугим репом растеривао муве. Отприлике након четврт сата појавио се Сквилер пун саосећања и разумевања. Рече да је друг Наполеон с најдубљом тугом примио вест о несрећи једног од најоданијих радника на Фарми и да се већ договара о слању Боксера на лечење у болницу у Вилингдону. Чувши то, животиње су осећале малу нелагодност. Осим Моли и Сноубола ниједна друга животиња никада није напустила Фарму и није им била драга помисао да ће се њихов болесни друг наћи у рукама људских створења. Међутим, Сквилер их је лако уверио да ветеринар из Вилингдона може боље излечити Боксера него било ко на Фарми. Након пола сата, када се мало опоравио, Боксер се тешком муком дигао на ноге и одвукао до своје стаје, где су му Кловер и Бенџамин приредили удобан лежај од сламе.
Следећа два дана Боксер је остао у стаји. Свиње су му послале велику боцу лека ружичасте боје који су пронашле у купаоници, а Кловер је пазила да га узима два пута дневно после јела. Увече је легла поред њега и док је Бенџамин растеривао муве, они су разговарали. Боксер је тврдио да му није жао што се то догодило. Ако се добро опорави, моћи ће поживети још три године. Надао се да ће провести мирне дане у углу великог пашњака; било би му то први пут у животу да има слободног времена за учење и развијање духа. Рече да остатак живота намерава посветити учењу преостала двадесет и два слова абецеде.
Међутим, Бенџамин и Кловер могли су бити поред Боксера једино након завршеног посла. Једног дана у подне појавила су се наткривена кола да одвезу Боксера. Све су животиње радиле — плевиле су репу под надзором једне свиње — и остадоше запањене угледавши Бенџамина како галопира од домаћинских зграда и реве из свег гласа. Било је то први пут да је неко видио Бенџамина узбуђена — заиста, први пут се догодило да неко види како Бенџамин галопира. “Брзо, брзо!”, викао је. “Дођите одмах! Одводе Боксера!” Не чекајући да им свиње то допусте, животиње оставише посао и потрчаше према домаћинским зградама. Заиста, у дворишту су стајала велика, затворена кола у која су била упрегнута два коња. Кола су са стране имала некакав натпис, а спреда је у њима седео човек лукавог изгледа са ниско набијеним шеширом. Боксеров лежај у стаји био је празан.
Животиње су се окупиле око кола. “Збогом, Боксеру!”, викале су у збору, “збогом!”
“Будале! Будале!”, заурла Бенџамин, пропињући се и топћући својим малим копитима по тлу. “Будале! зар не видите шта пише на овим колима?”
Животиње су на тренутак застале, а онда се умириле. Мјуријел поче срицати речи. Али Бенџамин је гурну у страну и усред гробне тишине прочита:
‘Алфред Симонс (Алфред Симмондс), касапин. Кланица коња. Произвођач туткала, Вилингдон. Трговац кожом и коштаним брашном.' Схватате ли шта то значи? Боксера одводе касапину!”
Крик ужаса проломи се из грла свих животиња. Уто човек ошину бичем своје коње и кола кренуше из дворишта лаганим касом; за њима пођоше све животиње, вапијући из свег гласа. Кловер напрегне своје велике удове и почне галопирати. “Боксер!”, викала је, “Боксер! Боксер! Боксер!” Као да је чуо галаму споља, на малом прозорчићу задњег дела кола појави се Боксерова глава с белом пругом.
“Боксер”, викала је Кловер ужаснутим гласом. “Боксер! Изиђи! Изиђи брзо! Одводе те у смрт!”
Све су животиње почеле заклињати: “Изађи, Боксер, изађи!” Али кола су већ јурила и удаљавала се. Није било сигурно је ли Боксер разумео што му је Кловер довикивала. Али, тренутак касније глава му је нестала са прозорчића, а из кола се зачуло снажно ударање копита. Покушавао се пробити напоље. Било је дана када би неколико удараца Боксерових копита разнело оваква кола у иверје. Али авај, снага га је напустила; звук копита постајао је све слабији а онда сасвим нестаде. У очајању животиње почеше позивати коње који су вукли кола да стану. “Другови, другови!” запомагале су. “Не одводите свог брата у смрт!” Али глупе бештије, исувише неуке да би схватиле што се догађа, само су стригнуле ушима и убрзале кас. Боксерова глава више се није појавила на прозорчићу. Неко се прекасно сетио да потрчи напред и затвори главна врата са пет засуна. Следећег трена кола су прошла кроз капију и брзо нестала низ улицу. Боксера више никада нису виделе.
Три дана касније објављено је да је умро у болници у Вилингдону, упркос свој њези која се може пружити једном коњу. Вест је саопштио Сквилер. Присуствовао је, рече, последњим Боксеровим часовима.
“Био је то најпотреснији призор који сам икада видео”, започео је Сквилер, подигавши ногу да обрише сузу. “Био сам уз његово узглавље до последњег часа. На крају, готово преслаб да говори, шапутао ми је на уво да је тужан једино стога што одлази пре него је ветрењача завршена. ‘Напред, другови', шапутао је. ‘Напред у име Побуне. Живела Животињска фарма! Живео друг Наполеон! Наполеон је увек у праву.' То су биле његове последње речи, другови.”
Овде се Сквилерово држање одједном променило. за тренутак је заћутао, а пре него што је наставио, својим малим окицама сумњичаво је прострелио све присутне.
Сазнао је, рече, да су поводом Боксеровог одласка фармом кружиле глупе и подмукле гласине. Неке животиње су приметиле да је на колима која су одвезла Боксера био натпис “Кланица коња” и брзоплето закључиле да је послат живодеру. Готово је неверојатно, рече Сквилер, да иједна животиња може бити толико глупа. Сигурно, урлао је згражавајући се, вртећи репом и поскакујући с једне ноге на другу, сигурно познају вољеног Вођу, друга Наполеона у бољем светлу? Објашњење је заиста врло једноставно. Кола су претходно припадала касапину, а онда их је купио ветеринар који још није премазао стари натпис. Тако је дошло до те грешке.
Кад су то чуле, животињама је лакнуло. А кад је Сквилер наставио са живописним описивањем појединости о Боксеровој самртној постељи, задивљујућој пажњи којим је био окружен и скупим лековима које је Наполеон платио не размишљајући о њиховој цени, нестала је и последња трунка сумње, а туга коју су осећале због смрти свог пријатеља била је ублажена мишљу да је барем умро срећан.
На састанку следеће недеље појавио се сам Наполеон и одржао кратак говор у Боксерову част. Није било могуће, рече, пренети посмртне остатке њиховог оплакиваног пријатеља и сахранити их на Фарми, али он је наредио да се од ловора који је растао у врту направи велики венац и пошаље на Боксеров гроб. За неколико дана свиње су намеравале одржати кармине Боксеру у почаст. Наполеон је завршио говор подсећајући на две омиљене Боксерове изреке: “Радићу више” и “Друг Наполеон је увек у праву” — изреке, рече, које би свака животиња требала усвојити као сопствене.
На дан одређен за кармине из Вилингдона су дошла трговчева кола и свињама је уручен велики дрвен сандук. Фарма се ту ноћ орила од гласног певања, након чега је следило нешто налик на жестоку свађу, а све се завршило гласним разбијањем стакла. У кући се нико није помакао пре поднева следећег дана, а на Фарми се причало да су свиње однекуд набавиле новац и купиле још један сандук вискија.