Osmo poglavlje

Неколико дана касније, кад је страх због смакнућа замро, неке животиње су се сетиле — или су мислиле да се сећају — да је Шеста заповед гласила “Ниједна животиња не сме убити другу животињу”. Наравно, то нтко није поменуо у присутности свиња и паса, али осећало се да садашња смакнућа нису у складу са тим правилом. Кловер је замолила Бенџамина да јој прочита Шесту заповед, а кад је Бенџамин, као и обично, одбио да се меша у такве ствари, довела је у сушу Мјуријел. Мјуријел јој је прочитала Заповед, која је гласила: “Ниједна животиња не сме убити другу животињу без разлога”. Не зна се како, али последње две речи биле су нестале из сећања животиња. Међутим, сада су виделе да заповед није била прекршена; очигледно је постојао јак разлог за убијање издајника које су биле у савезу са Сноуболом.
Током те године животиње су радиле још напорније него пређашње. Било је страховито напорно уз редовни посао на Фарми поново градити ветрењачу двапут дебљих зидова и завршити је до утаначеног рока. Понекад се животињама чинило да раде више а не хране се боље него у Џонсово време. Недељом ујутро, стојећи једном ногом на дугом списку, Сквилер би читао листу бројки која је показивала да је производња прехрамбених артикала порасла за 200, 300 или 500 посто, како у којем случају. Животиње нису имале разлога да му не верују, поготову што више нису јасно памтиле каква је ситуација била пре Побуне. Свеједно, било је дана када су осећале да би радије имале мање бројки а више хране.
Сва наређења сада је издавао Сквилер или нека друга свиња. Наполеон би се појавио, није га пратила само свита паса, већ је спреда ступао и црни петлић, који би као нека врста трубача пре него што Наполеон проговори гласно закукурикао: “Ку-кури-кууу!”. Чак је и у кући, говорило се, Наполеон оделио своје просторије од осталих. Сам је и јео, једино су два пса стајала поред њега; увек је јео из “Цроњн Дербy”[1] сервиса, који је стајао у стакленој ветрини у салону. Објављено је да ће се сваке године на Наполеонов рођендан, као и на остале две годишњице, пуцати из пушке.
О Наполеону се више није говорило једноставно као о “Наполеону”. Сви су му се обраћали на свечан начин, као “наш Вођа, друг Наполеон”, а свиње су уживале у измишљању титула — попут Отац свих животиња, Ужас човечанства, Заштитник овчег тора, Пријатељ пачића, и томе слично. У својим говорима Сквилер би са сузама које су му цуриле низ образе говорио о Наполеоновој мудрости, доброти његовог срца, дубокој љубави коју је осећао за све животиње; посебно за несретне животиње које, још у незнању и ропству, живе на другим фармама. Уобичајило се да се Наполеону приписује свако успешно остварење и свака сретна околност. Често се могло чути како једна кокош говори другој: “Под водством нашег Вође, друга Наполеона, снела сам пет јаја у шест дана”; или би две краве, уживајући у води на појилишту, знале узвикнути: “Захваљујући вођству друга Наполеона, како нам прија ова вода!” Опће расположење на Фарми добро је изражено у песми названој “Друг Наполеон”, коју је саставио Минимус, а гласила је:

      Пријатељу нахочади!
      Извору блаженства!
      О како моја душа говори од чувства
      Кад сретнем поглед твој

      Смирености и одлучности спој
      Попут Сунца на небу
      Друже Наполеон!

      Ти си створитељ
      Свега што твоја бића воле,
      Пун трбух двапут дневно,
      Свежа слама за починак;

      Сваки четвероножац, велик или мален,
      У стаји својој миран има санак,
      Док бдиш над свима
      Друже Наполеон!

      Кад бих имао потомка,
      Пре но што би одрастао до крмка,
      Још као дојенче
      Морао би научити
      Веран и искрен теби бити.
      Да, прво у животу узвикнуо би он
      “Друже Наполеон!”

Наполеон је био задовољан песмом и наредио је да се напише на зиду велике суше насупрот Седам заповеди. Изнад песме налазио се Наполеонов портрет у профилу, који је белом бојом нацртао Сквилер.
У међувремену, посредством Вајмпера, Наполеон је ступио у замршене преговоре с Фредериком и Пилкингтоном. Дрвена грађа још није била продата. Фредерик је био заинтересованији за куповину, али није понудио одговарајућу цену. Поново су се обновиле гласине да Фредерик и његови људи намеравају напасти Животињску фарму и разорити ветрењачу која је изазивала силну љубомору. за Сноубола се знало да се још увек крије на Пинчфилду. Средином лета животиње је узнемирила вест да су три кокошке признаје да их је Сноубол навео на ковање завере за убиство Наполеона. Одмах су биле смакнуте, а предузете су нове мере опреза за Наполеонову сигурност. Четири пса су му ноћу чувала кревет, по један у сваком углу, а млади крмак по имену Пинкај (Пинкеyе) добио је задатак да проба свако јело пре њега и тако провери није ли отровано.
Негде у то време објављено је да је Наполеон уговорио да грађу прода господину Пилкингтону; одлучио се и за сталан споразум о размени извесних производа између Животињске фарме и Фоксвуда. Иако су се развијали једино преко Вајмпера, односи између Наполеона и Пилкингтона постали су готово пријатељски. Животиње нису веровале Пилкингтону, јер је био људско биће, али су га у великој мери претпостављале господину Фредерику, којег су се бојале и истовремено га мрзеле. Како је лето одмицало и ветрењача била све ближа завршетку, гласине о претећем издајничком нападу постајале су чешће. Фредерик, говорило се, намерава с двадесет наоружаних људи напасти Фарму; већ је успео подмитити судије и полицију, па ако се једном домогне докумената Животињске фарме, они неће постављати никаква питања. Штавише, с Пинчфилда су се прочуле страшне приче о Фредериковој окрутности према животињама. Једног старог коња бичевао је док није угинуо, краве је изгладњивао, докрајчио је пса бацивши га у пећ, а увече се забављао приређујући борбе петлова којима је привезао крхотине жилета. Када су чуле што ради с њиховим друговима, животињама је узаврела крв од беса и понекад би бучно тражиле да нападну Пинчфилд, избаце људе и ослободе животиње. Али Сквилер им је саветовао да се окане наглих акција и имају поверења у стратегију друга Наполеона.
Упркос томе расположење против Фредерика расло је и даље. Једне недеље ујутро Наполеон се појави у суши и објасни да никада није помислио да прода грађу Фредерику; сматра испод свог достојанства, рече, да послује с таквим нитковима. Голубовима, које су још увек слали да шире вести о Побуни, било је забрањено да лете на Фоксвуд и наређено им је да пређашње гесло “Смрт Човечанству” преиначе у “Смрт Фредерику”. Крајем лета открише још једну Сноуболову сплетку. Пшеница је била пуна корова и откривено је да је на једној од својих ноћних посета Сноубол помешао семе корова и пшенице. Гусан, који је у тој завери био Сноуболов тајни савезник, признаде Сквилеру своју кривицу и почини самоубиство прогутавши отровне таблете беладоне. Животиње су такође сазнале да Сноубол није никада — како су многе од њих до тад веровале — примио одликовање “Животињски херој првог реда”. Ту легенду је након Битке код стаје за краве проширио сам Сноубол. Не само да није био одликован, већ је био и кажњен због кукавичлука који је испољио. Чувши то неке су животиње опет показале извесну збуњеност, али искусни Сквилер их је уверио да их памћење слабо служи.
Страховитим, исцрпљујућим напором, јер је готово у исто време требало обавити и жетву, у јесен је завршена ветрењача. Још је требало поставити постројење, о куповини којег је преговарао Вајмпер, али зграда је била довршена. Успркос свим потешкоћама и неискуству, примитивном оруђу, слабој срећи и Сноуболовој издаји, посао је завршен тачно на одређени дан! Изморене али поносне, животиње су обилазиле своје ремек-дело, које им се чинило лепшим од раније грађевине. Уосталом, зидови су били двапут дебљи! Овај пут не би их могло оборити ништа осим експлозива! Кад су помислиле колико су радиле, колика су разочарања превладале и каква ће огромна разлика настати у њиховим животима кад се почну окретати крила ветрењаче и проради динамо, напустио их је умор и почеле су победоносно викати и скакати око ветрењаче. И сам Наполеон, праћен псима и петлићем, дошао је да прегледа завршен посао; честитао је животињама на њиховом остварењу и објавио да ће ветрењача носити име Наполеонова ветрењача.
Два дана касније све су животиње позване у сушу на изванредан састанак. Остале су без речи кад им је Наполеон објавио да је грађу продао Фредерику. Сутра ће доћи Фредерикова кола и одвести материјал. За читаво време привидног пријатељства с Пилкингтоном, Наполеон је у ствари био у тајном договору са Фредериком.
Животиње су прекинуле све односе с Фоксвудом, а Пилкингтону су слале увредљиве поруке. Голубовима је наређено да избегавају Пинчфилд и да гесло “Смрт Фредерику” промене у “Смрт Пилкингтону”. Истовремено, Наполеон је уверио животиње да су приче о претећем нападу на Животињску фарму потпуно неистините, а говоркања о Фредериковој окрутности према животињама у великој мери претерана. Све те гласине веројатно су потицале од Сноубола и његових агената. Сада се испоставило да се Сноубол није скривао на Пинчфилду и да тамо у ствари никада није ни био; живео је врло раскошно, како се причало, у Фоксвуду, и протеклих година био је Пилкингтонов плаћеник.
Свиње су биле одушевљене Наполеоновом лукавошћу. Претварајући се да је у пријатељству с Пилкингтоном, присилио је Фредерика да повиси понуду за 12 фунти. Фредерик је желео платити грађу нечим што се зове чек; то је, чини се, био комадић папира на којем је било исписано обећање за исплату. Али Наполеон је био паметнији од њега. Тражио је исплату у новчаницама од пет фунти, које су морале бити положене пре него што се грађа одвезе. Фредерик је одмах платио, а та је сума управо достајала да се купи постројење за ветрењачу. У међувремену грађа је била одвезена на брзину. Након тога је сазван још један изванредни састанак у суши да се прегледају Фредерикове новчанице. Блажено се смешећи и носећи оба одликовања, Наполеон се завалио на сламнати лежај на подијуму; новац се налазио поред њега, уредно сложен у порцуланску зделу коју су пронашли у кући. Животиње су полагано пролазиле поред зделе и свака је гледала до миле воље. Боксер је чак оњушио новчанице, које су под његовим дахом зашуштале и залепршале.
Три дана касније настао је страшан метеж. Вајмпер је смртно блед путељком дојурио на бициклу, одбацио бицикл у дворишту и утрчао равно у кућу. Следећег тренутка из Наполеонових одаја зачуо се пригушен бесан урлик. Попут ватре, новост се проширила Фармом. Новчанице су биле кривотворене! Фредерик је грађу добио бадава!
Наполеон је одмах сазвао животиње и страшним гласом осудио Фредерика на смрт. Кад га ухвате, рече, жива ће га скухати. У исти мах упозорио их је да се након овог издајничког дела могу очекивати још горе ствари. Фредерик и његови људи сваког трена могу започети дуго очекивани напад. На прилазима Фарми постављене су страже. Уз то су четири голуба послана у Фоксвуд с пријатељском поруком, која ће, како су се надале, помоћи поновном успостављању добрих односа с Пилкингтоном.
Напад је започео већ следећег јутра. Животиње су доручковале кад су стигли извидачи с вешћу да су Фредерик и његови следбеници већ прошли кроз главна врата с пет засуна. Животиње смело јурнуше напред да их дочекају, али овај пут победа није била тако лака као у Бици код стаје за краве. Напало их је петнаест људи с пет-шест пушака; отворили су ватру чим су се приближили на педесетак метара. Животиње се нису могле супротставити оштрој пушчаној ватри и успркос напорима Наполеона и Боксера да их окупе, убрзо су биле потиснуте. Повукле су се у домаћинске зграде и опрезно провиривале кроз пукотине и рупе. Читав велики пашњак и ветрењача били су у рукама непријатеља. У једном тренутку и сам Наполеон је изгледао изгубљен. Без речи корачао је горе-доље, грчевито трзајући укрућеним репом. Замишљено је погледавао према Фоксвуду. Кад би му помогли Пилкингтон и његови људи, још би се могло победити. Тог часа вратила су се четири голуба које је послао дан пре, а један је носио комадић папира од Пилкингтона. На њему су биле исписане следеће речи: “Право вам буди.”
У међувремену су се Фредерик и његови људи зауставили код ветрењаче. Животиње су их посматрале, а онда се зачуо узнемирени жагор. Два су човека однекуд извукла железну полугу и тежак ковачки маљ. Намеравали су срушити ветрењачу.
“Немогуће!” викао је Наполеон. “Зидови су пречврсти. Не могу их срушити ни за недељу дана. Храбро, другови!”
Бенџамин је пажљиво проматрао што људи раде. Она двојица, бушили су маљем и полугом рупу при дну ветрењаче. Готово као да га све то забавља, Бенџамин је полагано климнуо својом дугом њушком.
“То сам и мислио”, рекао је. “Зар не видите што раде? За који тренутак ставиће у рупу експлозив.”
Животиње су престрашено чекале. Нико се није усудио да напусти склониште. Након неколико минута људи су се разбежали на све стране. Онда се зачу заглушујући тресак. Голубови полетеше у ваздух, а све животиње, осим Наполеона бацише се на под и покрише главе. Кад су поново устале изнад места на којем је некад стајала ветрењача виделе су огроман црни облак. Поветарац га је полако растеривао. Ветрењача више није постојала.
Тај призор повратио је животињама храброст. Страх и очај који су осећале мало пре претворио се у бес због тог одвратног и презира вредног чина. Зачу се гласан осветнички крик; не чекајући наређења, збију се у бојни одред и усмере право на непријатеља. Овог пута нису се обазирале на убојите метке који су их засули попут туче. Била је то дивља, окрутна битка. Људи су плотунима пуцали, а кад су им се животиње приближиле, ударали су их штаповима и окованим чизмама. Једна крава, три овце и две гуске биле су убијене, а готово да није било животиње која није рањена. Чак је и Наполеону, који је управљао маневрима из позадине, метак откинуо вршак репа. Међутим, ни људи нису прошли без повреда. Боксер је копитима тројици разбио главу, крава је једног убола рогом у трбух; другом су Блубел и Џеси растргали хлаче. А кад се деветоро паса из Наполеонове телесне гарде изненада, дивље лајући, појавило са бока — Наполеон их је послао да странпутицом иза живице заобиђу људе — нападаче је ухватила паника. Приметили су да им прети опкољавање. Фредерик је повикао људима да се повуку из дворишта док је пролаз још слободан и следећег часа непријатељ је кукавички бежао да спаси голи живот. Животиње су их гониле до краја поља и задале им последње ударце док су се провлачили кроз бодљикаву живицу.
Победиле су, али су биле исцрпљене и окрвављене. Полако су шепесале према Фарми. Поглед на мртве другове изваљене у трави неке је дирнуо до суза. У тишини препуној туге застале су код места где је до малочас стајала ветрењача. Да, више је није било; готово и последњи траг њихова рада био је избрисан! Делимично су били разорени чак и темељи. А у поновној градњи више неће бити могуће, као пре, употребити разасуто камење. Овог пута и оно је нестало. Снажна експлозија одбацила га је на стотине метара. Чинило се као да ветрењача никад није постојала.
Док су се приближавали зградама, у сусрет им је поскакујући, вртећи репом и блистајући од задовољства изишао Сквилер, који је за време битке на необјашњив начин нестао. Из правца господарских зграда животиње су зачуле свечан пуцањ из пушке.
“Зашто се пуца?” упита Боксер.
“Да прославимо нашу победу!” завика Сквилер.
“Какву побједу?” рече Боксер. Колена су му крварила, изгубио је поткову, расколио копито, а у задњој нози имао је десетак метака.
“Какву победу, друже? Зар нисмо прогнали непријатеља с нашег земљишта — светог земљишта Животињске фарме?”
“Али они су разорили ветрењачу коју смо градили две године!” “Па што онда? Саградићемо другу. Саградићемо шест ветрењача ако нам се прохте. Не схваћаш, друже, значење онога што смо учинили. Непријатељ је био окупирао ову земљу на којој се сада налазимо. Захваљујући вођству друга Наполеона повратили смо сваки њен педаљ.”
“Онда смо освојили оно што смо имали пре”, рече Боксер.
“У томе и јесте наша побједа”, одговори Сквилер.
Животиње се довукоше до дворишта. Боксер је осећао снажне болове од метака у задњој нози. Замишљао је какав га мукотрпан посао чека кад почну поново из темеља градити ветрењачу и већ је сам себе храбрио за тај задатак. Први пут се сетио да му је једанаест година и да његови снажни мишићи можда више нису оно што су били некад.
Али кад су животиње виделе како се вијори зелена застава, поново чуле плотун из пушке — пуцало се свеукупно седам пута — и слушале Наполеонов говор у којем им је честитао на држању, након свега тога учинило им се да су заиста извојевале велику победу. Свечано су сахраниле жртве. Боксер и Кловер вукли су кола која су послужила као одар, а на челу поворке ишао је сам Наполеон. Славиле су пуна два дана. Певало се, брбљало, пуцало, а посебан дар — једна јабука — уручен је свакој животињи; свака птица добила је мерицу жита, а сваки пас три двопека. Објављено је да ће се битка звати Битка код ветрењаче, те да је Наполеон увео ново одликовање “Ред Зелене заставе”, које је доделио себи у општем слављу заборавио се несрећан случај са новчаницама.
Неколико дана касније свиње су у подруму куће пронашле сандук вискија. Кад су се уселиле, нису прегледале подрум. Те ноћи из куће се чуло гласно певање, у којем су, на опште изненађење, били помешани и звуци песме “Животиње Енглеске”. Око пола десет животиње су јасно виделе Наполеона како се појавио на стражњим вратима носећи стари пустени шешир господина Џонса, како је брзо прогалопирао двориштем и нестао у кући. Ујутро се над кућом надвила гробна тишина. Није се појавила ниједна свиња. Било је готово девет сати кад се појавио Сквилер; ходао је полако и клонуло, очи су му биле уморне, реп му је млитаво висио и све је говорило да је озбиљно болестан. Сазвао је све животиње и рекао да има саопштити страшну вест. Друг Наполеон умире!
Зачуло се тужно нарицање. Испред кућних врата прострли су сламу, и животиње су ходале на прстима. Сузних очију питале су једна другу што ће учинити ако им оде Вођа. Прочуло се да је Сноубол коначно успио Наполеону отровати храну. У једанаест сати појавио се Сквилер да изда друго саопштење. Као последњи чин на овој Земљи друг Наполеон је донио свечани указ: Уживање алкохола треба казнити смрћу.
До вечери, међутим, Наполеону је било нешто боље, а следећег јутра Сквилер је могао рећи да се Вођа опоравља. Увече истог дана Наполеон је већ радио, а следећег јутра сазнало се да је послао Вајмпера у Вилингдон да купи неке књижице о варењу пива и печењу ракије. Тедан дана касније Наполеон је наредио да се преоре мала ливада иза воћњака, коју се прије намеравало сачувати као пашњак за животиње које више неће моћи радити. Речено је да је испаша исцрпљена и да ливаду треба поново засејати, али ускоро се сазнало да Наполеон ту намерава узгајати јечам.
Некако у то време десио се један догађај који је ретко тко могао разумети. Једне ноћи, око дванаест сати, у дворишту се чуо бучан лом па су животиње изјуриле из стаја. Била је месечина. У дну велике суше, код задњег зида где је исписано Седам заповеди, лежале су лестве сломљене на два дела. Поред њих је, ошамућен, пузао Сквилер, а крај њега су били фењер, кист и преврнута лименка са белом бојом. Пси су одмах око Сквилера направили круг и чим се могао осовити на ноге отпратили су га до куће. Ниједна животиња није могла схватити што то значи осим Бенџамина, који је значајна израза махао њушком; изгледао је као да све разуме, али не жели ништа рећи.
Неколико дана касније Мјуријел је поново читала Седам заповеди и приметила да су животиње још једну криво запамтиле. Мислиле су да Пета заповед гласи: “Ниједна животиња не сме пити алкохол!”, али ту су стајале још две речи које су биле заборавиле. У ствари, та Заповед је гласила: “Ниједна животиња не сме пити алкохол преко мере.”
________
[1] Краун Дерби (1786-1811), оснивач фабрике за израду предмета од порцелана, по коме су производи названи.