Sedmo poglavlje

Zima je bila ostra. Posle oluja naidose susnezica i sneg, pa zatim ostar mraz koji nije popustao sve do kraja februara. Zivotinje su nastavile gradnju kako su najbolje mogle, znajuci dobro da ih ostali posmatraju i da bi zavidna ljudska stvorenja uzivala u svojoj pobedi ne bude li vetrenjaca zavrsena na vreme.
Ljudi su se zlobno pretvarali da ne veruju da je Snoubol razorio vetrenjacu: govorili su da se vetrenjaca srusila jer su joj zidovi bili pretanki. Zivotinje su znale da to nije istina, ali su ipak odlucile da ovog puta zidovi umesto pola metra budu siroki metar, a to je znacilo da ce trebati sakupiti mnogo vise kamenja. Kamenolom je dugo bio zameten snegom i nije se moglo nista raditi. Nesto se napredovalo za suvog vremena kada je nastupio mraz, ali bio je to vrlo mukotrpan posao i zivotinje vise nisu imale toliko pouzdanja kao pre. Patile su od hladnoce, a vecinom su bile i gladne. Samo Bokser i Klover nisu gubili hrabrost. Skviler je drzao odlicne govore o radosti sluzenja i dostojanstvu rada, ali su ostale zivotinje nalazile vise podsticaja u Bokserovoj snazi i neizostavnom poklicu: “Radicu vise!”
U januaru je ponestalo hrane. Obroci zita drasticno su smanjeni, ali je bilo objavljeno da ce se kao nadoknada deliti dodatni obroci krompira. Medutim, otkrilo se da se veci dio krompira smrzao u trapovima koji nisu bili dovoljno pokriveni. Krompiri su postali mekani i crni, i samo je poneki bio jestiv. Zivotinje danima nisu jele nista osim slame i repe. Cinilo se da im preti skapavanje od gladi.
Postalo je od zivotne vaznosti sakriti te cinjenice pred spoljnim svetom. Ohrabreni rusenjem vetrenjaca, ljudi su izmisljali sve nove i nove lazi o Zivotinjskoj farmi. Ponovo se pocelo pricati da zivotinje umiru od gladi i bolesti, da se neprestano medusobno gloze i da su pribegle hanibalizmu i cedomorstvu. Napoleon je bio potpuno svestan da bi istina o situaciji sa hranom mogla uroditi losim posledicama, pa je odlucio iskoristiti gospodina Vajmpera da prosiri suprotne vesti. Do sada su zivotinje imale malo ili nikakvog dodira s Vajmperom za njegovih nedeljnih poseta. Sada je, medutim, nekoliko odabranih zivotinja, vecinom ovaca, trebalo povremeno u njegovoj prisutnosti spomenuti da su se obroci povecali. Uz to je Napoleon naredio da se gotovo prazni sudovi za zito, koji su se nalazili u spremistu, do ivice napune peskom, a da vrh prekrije ostatkom zita i hrane. Nasli su neki izgovor i proveli Vajmpera kroz spremiste dopustivsi mu da na tren vidi napunjene sudove. Uspeli su ga obmanuti, pa je Vajmper svuda govorio da na Zivotinjskoj farmi ne vlada oskudica hranom.
Bilo kako bilo, blizio se kraj januara i postalo je ocigledno da ce biti potrebno odnekle nabaviti jos zita. Tih dana se Napoleon retko pojavljivao u javnosti; sve vreme provodio je u kuci koju su budno cuvali ostri psi. Kad bi se pojavio, cinio je to na osobit, svecan nacin, cvrsto okruzen sa sestoro pasa koji su rezali cim bi se neko suvise priblizio. Nije se, medutim, pojavljivao cak ni nedeljom ujutro, vec bi izdavao naredenja preko drugih svinja, najcesce Skvilera.
Jednog nedeljnog jutra Skviler je objavio da ce se kokoske, koje su upravo ponovo pocele nositi, morati odreci svojih jaja. Napoleon je, preko Vajmpera, sklopio ugovor o prodaji cetiri stotine jaja nedeljno. Tim novcem kupice dovoljno zita i hrane da Farma izdrzi do leta, kada ce nastupiti povoljniji uslovi.
Kokoske su na to podigle strasnu graju. Doduse, ranije su ih upozorili da ce ta zrtva mozda biti potrebna, ali nisu verovale da ce se to stvarno dogoditi. Upravo su pripremale gnezda za prolecni nasad i protestovale su da je uzimanje jaja u ovom trenutku ravno ubistvu. Prvi put od proterivanja Dzonsa dogodilo se nesto sto je licilo na pobunu. Predvodene s tri mlade kokice vrste “Crna Minorca”, kokoske su napravile odlucan pokusaj da osujete Napoleonove zahteve. Njihova metoda se sastojala u tome sto bi odletele na zabatne grede i tamo snele jaja, koja bi padala na pod i rasprsnula se. Napoleon je reagovao ostro i nemilosrdno. Naredio je da se kokoskama ukinu obroci i objavio da ce svaka zivotinja koja im da i zrno zita biti osudena na smrt. Psi su pazili da se naredenje provede. Kokoske su izdrzale pet dana, a onda su se predale i vratile u svoja legla. U meduvremenu umrlo je devet kokosaka. Sahranjene su u vocnjaku, a objavljeno je da su umrle od kokodakitisa. Vajmper nije nista saznao o ovom slucaju i jaja su redovno dostavljana; trgovceva kola dolazila su jedanput nedeljno da ih preuzmu i odvezu.
Sve to vreme niko nije video Snoubola. Govorkalo se da se krije na jednoj od susednih farmi, Foksvudu ili Pincfilda. Napoleon je, medutim, bio u nesto boljim odnosima sa ostalim farmerima nego ranije. Na srecu u dvoristu se nalazila gomila drvene grade koja je tamo lezala od pre deset godina kada je bio iskrcen bukvik. Grada je bila dobro osusena i Vajmper je savetovao Napoleonu da je proda. I gospodin Pilkington i gospodin Frederik bili su spremni da je kupe. Napoleon je oklevao, ne mogavsi da se odluci ni za jedno. Primeceno je da se, kad bi bio blizu sporazuma s Frederikom, govorkalo da se Snoubol krije u Foksvudu, a kad bi pregovarao s Pilkingtonom, culo se da je u Pincfildu.
Iznenada, u rano prolece, otkriveno je nesto sto je sve uznemirilo. Snoubol je nocu potajno posecivao Farmu! Zivotinje su bile toliko uzbudene da su jedva mogle spavati u svojim stajama. Svake noci, receno im je, on bi dolazio sunjajuci se zasticen mrakom i pravio razne nedace. On je krao zito, prevrtao vedra s mlekom, razbijao jaja, izgazio zasadene gredice, glodao koru sa vocaka. Postalo je uobicajeno da se sve lose sto bi se dogodilo pripise Snoubolu. Ako se razbio prozor ili zacepio odvodni kanal, vec bi se nasao neko ko bi sa sigurnoscu mogao reci da je to ucinio Snoubol, a kada je izgubljen kljuc od spremista, citava Farma je bila uverena da ga je Snoubol bacio u bunar. Zacudo, zivotinje su u to verovale cak i onda kad je zametnuti kljuc bio pronaden ispod jedne vrece sa brasnom. Krave su jednoglasno tvrdile da se Snoubol usunjao u njihove staje i pomuzao ih u snu. Za pacove, koji su te zime pravili neugodnosti, takode se govorilo da su u savezu sa Snoubolom. Napoleon je naredio da se povede temeljna istraga o Snoubolovoj delatnosti. U pratnji svojih pasa krenuo je u pazljivo pregledavanje domacinskih zgrada, dok su ga ostale zivotinje sledile na pristojnom odstojanju. Svakih nekoliko koraka Napoleon je zastajao i njusio zemlju tragajuci za Snoubolovim otiscima, koje, kako rece, moze otkriti po smradu. Njuskao je po svim uglovima, u susi, staji za krave, kokosinjcima, povrtnjaku, i gotovo svugde pronasao Snoubolove tragove. Prislonio bi njusku na zemlju, nekoliko puta duboko onjusio i zavikao strasnim glasom: “Snoubol! Bio je ovde! Prepoznajem njegov smrad!”, a na rec “Snoubol” svi psi su poceli krvolocno zavijati i keziti ocnjake. Zivotinje su bile krajnje prestrasene. Kao da je Snoubol imao nevidljiv uticaj koji je prozimao vayduh oko njih i pretio im najrazlicitijim opasnostima. Uvece ih Skviler sve okupi i sa nespokojnim izrazom lica rece da im ima saopstiti ozbiljne vesti.
“Drugovi!”, povika poskakujuci nervozno, “otkrili smo najstravicniju stvar. Snoubol se prodao Frederiku, vlasniku Pincfilda, koji jos uvek kuje zaveru da nas napadne i preuzme nasu Farmu! Napad ce voditi Snoubol. Ali ima nesto jos gore. Mislili smo da je do Snoubolove pobune doslo zbog tastine i ambicije. Medutim, drugovi, bili smo u zabludi. Znate li pravi razlog? Snoubol je bio u savezu sa Dzonsom od samog pocetka! Sve vreme bio je tajni Dzonsov agent. Sve je dokazano dokumentima koje je ostavio i koje smo upravo otkrili. Po mom misljenju, drugovi, to objasnjava mnogo toga. Nije li nam sada jasno kako je — srecom bezuspesno — pokusao da nas u Bici kod staje za krave dovede do poraza i unistenja?” Zivotinje su bile zapanjene. Takva pokvarenost daleko je nadmasivala Snoubolovo razaranje vetrenjace. Potrajalo je nekoliko minuta dok su uspele sve shvatiti. Secale su se, ili su mislile da se secaju, kako je Snoubol u Bici kod staje za krave jurisao ispred svih, kako ih je skupljao i hrabrio u svakom naletu, kako nije zastao cak ni u trenutku kada su ga Dzonsovi meci ranili u leda. Isprva je bilo pomalo tesko shvatiti kako se sve to poklapa sa tvrdnjom da je bio na Dzonsovoj strani. Cak je Boksera, koji je retko postavljao pitanja, to zbunilo. Legao je, podvukao prednje noge ispred sebe, zatvorio oci i sa velikim naporom uspeo uobliciti svoje misli.
“Ja u to ne verujem”, rece. “Snoubol se hrabro borio u Bici kod staje za krave. Ja sam ga licno video. Zar mu nismo odmah posle Bitke dali odlikovanje ‘Zivotinjski heroj prvog reda'?”
“Druze, to je bila nasa greska. Jer sada znamo — sve je to zapisano u tajnim dokumentima koje smo pronasli — da nas je zapravo pokusao namamiti u propast.”
“Ali bio je ranjen”, rece Bokser. “Svi smo videli kako okrvavljen jurisa.”
“To je bio deo dogovora”, uzvikne Skviler. “Dzonsovi meci samo su ga okrznuli. Da znate citati, mogao bih vam to dokazati iz njegovih zapisa. Zavera se sastojala u tome da u kriticnom trenutku Snoubol da signal za uzmak i popriste prepusti neprijatelju. Bio je vrlo blizu uspehu, cak bih rekao, drugovi, da bi bio uspeo da nije bilo naseg herojskog Vode, druga Napoleona. Zar se ne secate, kako se, upravo u trenutku kada su Dzons i njegovi nadnicari usli u dvoriste, Snoubol iznenada okrenuo i poceo bezati, a mnoge zivotinje za njim! I zar se takode ne secate da je bas u tom trenutku kada se pocela siriti panika i kad se cinilo da je sve izgubljeno, drug Napoleon jurnuo napred s poklicom ‘Smrt Covecanstvu!' i zario zube u Dzonsovu nogu? Sigurno se secate toga, drugovi?” uzviknuo je Skviler, dipajuci sa jedne na drugu stranu.
Kada je Skviler tako slikovito opisao taj prizor, zivotinjama se ucinilo kao da se prisecaju upravo toga. U svakom slucaju, setile su se da je u kriticnom trenutku Bitke Snoubol poceo bezati. Ali Bokser je jos uvek bio nesto zbunjen.
“Ja ne verujem da je Snoubol bio izdajnik od samog pocetka”, rece konacno. “Ono sto je kasnije ucinio, to je vec nesto drugo. Ali verujem da je u Bici kod staje za krave bio dobar drug.”
“Nas Voda, drug Napoleon”, odgovori Skviler, govoreci vrlo polagano i odlucno, “kategoricno je izjavio — kategoricno, druze — da je Snoubol bio Dzonsov agent od samog pocetka; da, cak i mnogo pre nego sto se o Pobuni uopce razmisljalo.”
“Ah, onda je to nesto sasvim drugo!” rece Bokser. “Ako je tako rekao drug Napoleon, onda to mora biti tacno.”
“To je pravilan stav, druze!” uzviknu Skviler, ali se primetilo da je svojim malim zmirkavim okicama vrlo ruzno pogledao Boksera. Okrenuo se da pode, onda zastao i znacajno dodao: “Upozoravam svaku zivotinju na Farmi da drzi sirom otvorene oci. Jer imamo razloga da verujemo da se upravo u ovom casu medu nama prikrivaju neki od Snoubolovih tajnih agenata!”
Cetiri dana kasnije Napoleon je naredio da se predvece sve zivotinje okupe u dvoristu. Kad se sve skupise, iz kuce izide Napoleon, noseci svoje obe medalje (nedavno je sam sebi dodelio odlikovanja “Zivotinjski heroj prvog reda” i “Zivotinjski heroj drugog reda”); oko njega je poskakivalo devet ogromnih pasa i lajalo tako da se svim zivotinjama jezila koza. Tiho su se stisle na svojim mestima i izgledale kao da unapred znaju da ce se dogoditi nesto strasno.
Napoleon je stajao strogo gledajuci publiku; onda ispusti piskav glas. Tog casa psi pohrle napred, zgrabe cetiri krmka za usi i, dok su skvicali od straha i bola, dovuku ih pred Napoleona. Krmcima su krvarile usi; psi su osetili krv i cinilo se da ce za nekoliko trenutaka potpuno poludeti. Na opste iznenadenje, tri se bacise na Boksera. Bokser je vidio da mu se priblizavaju, ispruzi svoje veliko kopito, zahvati jednog psa u vazduhu i prikova ga na zemlju. Pas je cvileo moleci za milost, a druga dva pobegnu podvijenih repova. Bokser pogleda Napoleona da vidi moze li zatuci psa. Napoleon promeni izraz lica i ostro naredi Bokseru da psa pusti, na sto Bokser podigne kopito, a prebijeni se pas pokunjeno i zavijajuci odsunja.
Za trenutak zagor se stisao. Cetiri krmka cekala su drscuci, a krivica im je bila ispisana u svakom pokretu. Napoleon ih pozva da priznaju svoje zlocine. To su bila ona ista cetiri krmka koja su protestovala kad je Napoleon ukinuo nedeljne Sednice. Bez ikakvog daljeg podsticanja priznali su da su bili u tajnoj vezi sa Snoubolom od kada je proteran, da su saradivali s njim u rusenju vetrenjace i da su se dogovorili da Zivotinjsku farmu predaju gospodinu Frederiku. Dodali su da im je Snoubol privatno priznao da je godinama bio tajni Dzonsov agent. Kad su krmci zavrsili svoje priznanje, psi im odmah pregrizose grkljane, a Napoleon strasnim glasom zatrazi da svaka zivotinja koja nesto krije sada to i prizna.
Tri kokoske koje su bile kolovode u pokusaju pobune zbog prodaje jaja istupile su napred i izjavile da im se u snu bio pojavio Snoubol i podsticao ih na neposlusnost Napoleonovim odredbama. I njih zaklase. Onda izade guska i prizna da je od proslogodisnje zetve sakrila sest klasova zita i nocu ih sama pojela. Ovca priznade da je mokrila u pojiliste, a na to ju je — tako izjavi — prisilio Snoubol. Druge dve ovce priznase da su ubile starog ovna, posebno vernog Napoleonovog sledbenika, i to tako da su ga naganjale oko kresa kada je bio prehladen. Sve ih zaklase na licu mesta. I tako su se redala priznanja i pogubljenja, sve dok pred Napoleonovim nogama nije lezala gomila leseva a zrak postao tezak od mirisa krvi koji se nije osetio otkako su proterale Dzonsa.
Kad se sve to zavrsilo, preostale zivotinje su, osim svinja i pasa, otisle zajedno. Bile su potresene i osecale su se jadno. Nisu znale sta je bilo strasnije — izdaja zivotinja koje su se povezale sa Snoubolom ili okrutna odmazda kojoj su upravo prisustvovale. U stara vremena cesto je bilo takvih strasnih prizora krvoprolica, ali svima se cinilo da je ovo mnogo strasnije jer se dogodilo medu njima. Otkako je Dzons napustio farmu, sve do danas nijedna zivotinja nije ubila drugu zivotinju. Nije bio ubijen cak ni pacov. Zivotinje su dosle do brezuljka gde je stajala poludovrsena vetrenjaca; jednodusno su sve polegale i priljubile se jedna uz drugu kao da se zele zagrejati — Klover, Mjurijel, Bendzamin, krave, ovce, citavo jato gusaka i kokosaka— zaista sve, osim macke koja je iznenada nestala bas pre nego sto je Napoleon naredio da se okupe. Neko vreme niko nije progovorio ni reci. Samo je Bokser ostao na nogama. Nemirno se vrpoljio tamo-ovamo, mahao svojim dugim crnim repom, a povremeno bi se oglasio kratkim, iznenadnim rzanjem. Konacno progovori:
“Ja to ne razumem. Nisam verovao da se takvo sto moze dogoditi na nasoj Farmi. Mora biti da nesto s nama nije u redu. Resenje je, kako mi se cini, da vise radimo. Od sutra ujutro ustajacu pun sat ranije.”
Tromim kasom krenuo je prema kamenolomu. Tamo je skupio dvostruku kolicinu kamenja i odvukao ga do vetrenjace pre nego sto je legao na pocinak.
Zivotinje su se bez reci pripile uz Klover. Sa uzvisice na kojoj su lezale pruzao se sirok vidik na okolinu. Veci deo Zivotinjske farme nalazio se u njihovom vidokrugu — veliki pasnjak koji se prostirao do glavnog puta, senokosa, sikara, pojiliste, uzorana polja na kojima je raslo gusto i zeleno mlado zito, crveni krovovi domacinskih zgrada i dim koji se izvijao iz dimnjaka. Bilo je jasno prolecno vece. Vodoravni zraci sunca pozlatili su travu i procvetalu zivicu. Nikada se Farma nije zivotinjama ucinila tako privlacnom; sa izvesnim iznenadenjem prisetile su se da je to bila njihova sopstvena farma, da je svaki kutak pripadao njima. Dok je gledala niz obronak, Kloverine se oci napunise suzama. Da je mogla izreci svoje misli, kazala bi da ovo sto sada imaju nije ono sto su zivotinje zelele kad su se udruzile da se otarase ljudskog soja. Ovi prizori terora i klanja nisu ono cemu su se nadale one noci kad ih je stari Major prvi put potakao na pobunu. Ako je imala ikakvu predstavu o buducnosti, bila je to slika drustva zivotinja oslobodenih od bica i gladi, drustva u kojem su svi jednaki; svako radi prema svojim mogucnostima, a jaki zasticuju slabe, kao sto je one noci kad je govorio Major, ona svojom prednjom nogom zastitila jato malih pacica. Umesto toga — ona nije znala zasto — dosla su vremena u kojima se niko ne usuduje da govori sta misli, kada svuda krstare divlji psi koji reze i kada morate gledati kako vase drugove, nakon priznanja strasnih zlocina, razdiru na komadice. Klover nije pomisljala na pobunu ili neposlusnost. Znala je da je cak i ovo mnogo bolje nego ono sto je bilo u Dzonsovo doba, i da je vaznije spreciti povratak ljudskih stvorenja. Sta god se dogodilo, ona ce ostati verna, dobro raditi, izvrsavati naredenja i prihvatiti Napoleona za vodu. Pa ipak, to nije bilo ono cemu su se ona i ostale zivotinje nadale i zbog cega su se mucile. Nisu zbog toga gradile vetrenjacu i suprotstavljale se Dzonsovim mecima. O tome je razmisljala Klover, iako nije nalazila reci da to izrazi.
Na kraju je, osecajuci da bi to mogla biti zamena za reci koje nije mogla pronaci, pocela pevati “Zivotinje Engleske”. Ostale su zivotinje prihvatile pesmu i otpevale je triput za redom, ali na nacin kako je nisu pevale nikada pre — vrlo melodicno, ali polako i zalosno.
Upravo su zavrsile pevanje, kad ugledase kako im se priblizava Skviler, pracen dvojicom pasa, drzeci se kao da ima saopstiti nesto vazno. Skviler objavi da je specijalnim ukazom druga Napoleona pesma “Zivotinje Engleske” ukinuta. Od sada pa ubuduce bilo je zabranjeno pevati je.
Zivotinje su se zgranule.
“Zasto?” zavapila je Mjurijel.
“Vise nam ne treba, drugarice”, naduto rece Skviler. “‘Zivotinje Engleske' bila je pesma Pobune, a Pobuna je sada dovrsena. Popodnevno smaknuce izdajnika bilo je njen poslednji cin. Neprijatelj, spoljni i unutarnji, pobeden je. U ‘Zivotinjama Engleske' izrazili smo ceznju za boljim drustvom u buducnosti, a sada je to drustvo ostvareno. Prema tome, jasno je da ta pesma vise nema nikakve svrhe.”
Usprkos preplasenosti, neke zivotinje bi mozda protestirale, ali u tom trenu ovce su pocele svojim uobicajenim blejanjem “Cetiri noge dobre, dve noge lose”, sto je potrajalo nekoliko minuta i zakljucilo raspravu.
Tako se pesma “Zivotinje Engleske” vise nije cula. U zamenu za nju pesnik Minimus komponirao je drugu pesmu, koja je pocinjala:

      Zivotinjska farmo, Zivotinjska farmo,
      Nikada ti necu naneti zlo!

i to se pevalo svake nedelje ujutro, nakon podizanja zastave. Ali zivotinjama se cinilo da se ni reci ni melodija nikako ne mogu uporediti sa “Zivotinjama Engleske”.