Шесто поглавље

Целу ту годину животиње су радиле као робови. Али у свом послу су биле сре'не, нису зазирале ни од каквог напора или жртве, свесне да је све што раде за њихово добро и за добробит оних који ће доћи иза њих, а не за гомилу лењих и покварених људских створења.
У пролеће и лето радили су по шездесет сати недељно, а у августу Наполеон је објавио да ће се радити и недељом после подне. Додатни рад био је сасвим добровољан, али свакој животињи која се не одазове оброци ће бити смањени на пола. Успркос томе испоставило се да неки задаци неће бити извршени. Жетва је била нешто мање успешна него прошле године, а на два поља нису посадили репу јер орање није било завршено на време. Могло се предвидети да ће наредна зима бити врло тешка.
Око ветрењаче искрснуле су непредвиђене тешкоће. На фарми се налазило богато налазиште вапненца, а у једној од споредних зграда пронађено је много песка и цемента, па је материјал за градњу био при руци. У почетку животиње нису могле решити проблем како разбити стене у комаде одговарајуће величине. Изгледало је да се то може учинити само пијуком и железним полугама, којима се, међутим, животиње нису могле служити. Тек након више недеља узалудног напора неком се јавила права идеја — искористити силу теже. Огромне стене, превелике за употребу, лежале су на дну каменолома. Животиње би их привезале за уже, а онда су све заједно, краве, коњи, овце, свака животиња која је могла придржати уже — у критичним моментима придружиле би се и свиње — очајно споро вукле стене стрмином до врха, да би их потом гурнуле натраг и тако разбиле на мање комаде. Преношење разбијених комада било је сразмерно једноставно. Коњи су их одвозили теретним колима, овце су носиле комад по комад; чак су се Мјуријел и Бенџамин упрегли у нека стара кола и дали свој допринос. До краја лета скупили су довољно камења и онда је, под надзором свиња, почела градња.
Али напредовало се споро и тегобно. Често је требао читав дан напорног и исцрпљујућег рада да се једна стена довуче до врха, а понекад се догодило, када би је гурнули натраг, да се ипак није разбила. Ништа се није могло учинити без Боксера који је имао снаге као све друге животиње заједно. Када би стена почела клизити низбрдо, а с њом и животиње, Боксер би се увек нашао на правом месту, повукао уже и зауставио клизање. Сви су били задивљени када би га видели како се, с муком, мало-помало пење уз обронак, док му се врхови копита заривају у тло а велика леђа прекривају знојем. Кловер га је понекад упозоравала да буде опрезан и да се превише не напреже, али Боксер је није слушао. Његова два гесла “Радићу више” и “Наполеон је увек у праву” била су му довољан одговор на све потешкоће. Договорио се да га петлић, уместо пола сата, буди три четврт сата раније. А у слободним тренуцима, којих више није било много, сам би одлазио у каменолом, скупљао комаде; стене и без ичије помоћи вукао их до градилишта ветрењаче.
Успркос напорном раду животињама тог лета није било лоше. Ако већ нису имале више хране него у Џонсово доба, нису је имале ни мање. То, да је требало хранити само себе а не још и петеро разузданих људских створења била је толика предност, да је требало учинити много грешака да се то приметније осети. А из разних разлога животињске методе рада су биле ефикасније па се уштедело много радног времена. Неки послови, на пример, плевљење, обављени су с темељитошћу недостижном људским бићима. Будући да сада ниједна животиња није крала, није било потребно оградом оделити пашњак од ораница, чиме је уштеђено много посла око одржавања живица и пролаза. Успркос томе, како је лето одмицало, почеле су се осећати разне непредвиђене несташице. Требали су парафинског уља, чавала, ужади, двопека за псе, железа за коњске поткове, а ништа од тога није се могло произвести на Фарми. Поред разног оруђа, ускоро ће им затребати семења и вештачког гнојива а, коначно, и постројење за ветрењачу. Нико није могао замислити како ће се то набавити.
Једне недеље ујутро, када су се животиње окупиле да приме распоред, Наполеон објави да се одлучио за нову политику. Од сада ће Животињска фарма трговати са суседним фармама; наравно, не са трговачким намерама, већ једноставно стога да се набаве неки материјали који су им хитно били потребни. Ветрењача је преча од свега, зато је склопио уговоре о продаји стога сена и дела жетве жита, а касније, ако затреба, новац ће се морати набавити продајом јаја, за која је у Вилингдону увек било интереса. Кокошкеће, рекао је Наполеон, поздравити ову жртву као свој посебни допринос градњи ветрењаче.
Животиње су поново осетиле извесну нелагодност. Никада имати посла с људским бићима, никада трговати, никада користити новац — нису ли то биле неке од најранијих одлука које су донеле на првој победоносној Седници након Џонсовог прогонства? Све животиње су се сећале да су донеле такве одлуке, или су бар мислиле да се сећају. Четири млада крмка, који су протестовали када је Наполеон укинуо Седнице, стидљиво су дигла глас, али пси су их одмах ућуткали страшним режањем. Онда су, као и обично, овце почеле са “Четири ноге добре, две ноге лоше!” и тако распршиле тренутну нелагодност. На крају, Наполеон подиже ногу да их умири и објави да је већ склопио све уговоре. Неће бити потребе да и једна животиња дође у додир с људима, јер то би, јасно, било непожељно. Намеравао је сав терет узети на своја плећа. Извесни господин Вајмпер (Њхyмпер), бележник који живи у Вилингдону, пристао је да буде посредник између Животињске фарме и спољног света; сваког понедељка ујутро он ће долазити на Фарму по упутства. Наполеон заврши говор уобичајеним покликом “Живела Животињска фарма!” и, након што су отпевале “Животиње Енглеске”, распусти животиње.
Касније је Сквилер обишао Фарму и смиривао животиње. Уверио их је да одлука о забрани трговања и употребе новца никада није била изгласана, чак ни предложена. То је измишљотина која веројатно има корен у лажима што их је у почетку ширио Сноубол. Неке животиње још су помало сумњале, али Сквилер их лукаво запита: “Другови, јесте ли сигурни да тако нешто нисте сањали? Имате ли икакав доказ о таквој одлуци? Је ли она негде записана?” А будући да заиста није постојало ништа написмено, животиње су биле задовољне што се ради о забуни.
Господин Вајмпер је, према договору, сваког понедељка посећивао фарму. Био је то омањи човек, препредена изгледа, са залисцима; није био превише послован бележник, али је био довољно оштроуман да пре осталих схвати да ће Животињска фарма требати посредника и да би могло бити корисно заступати њене интересе. Животиње су с језом посматрале његове одласке и доласке и избегавале га колико год су могле. Па ипак, кад су виделе како Наполеон, на своје четири ноге, издаје наређења Вајмперу који је стајао на две ноге, биле су поносне и делимично помирене с новим споразумом. Њихови односи са људима више нису били сасвим исти као пре. Сада, када је пословала успешније, људи нису мање мрзели Животињску фарму; заправо, мрзели су је више него икада. Сви су сматрали да је неумитна судбина Фарме да пре или касније пропадне, а изнад свега су желели да ветрењача не успе. Окупљали би се у крчми и цртајући дијаграме један другоме доказивали да ће се ветрењача сигурно срушити, а уколико се то којим случајем и не догоди онда, сигурно, неће никад прорадити. Па ипак, и против своје воље, осећали су извесно поштовање према спретности којом су животиње водиле своје послове. Самим тим што “Животињску фарму” више нису звали “Властелинска фарма” већ њеним правим именом, људи су доказивали да о њој другачије мисле. Такође су престали подржавати Џонса, који је изгубио наду да ће повратити Фарму и одселио се из овог краја. С вањским светом Животињска фарма саобраћала је једино преко Вајмпера, али су стално кружили гласови да Наполеон намерава склопити пословни уговор или са господином Пилкингтоном с Фоксвуда или с господином Фредериком с Пинчфилда — али, како је примећећено, никада се истовремено није говорило о обојици.
Отприлике у то време свиње су се неочекивано преселиле у Џонсову кућу и ту се настаниле. Поново се животињама причинило да се сећају одлуке против тога и поново их је Сквилер успео уверити у супротно. Апсолутно је потребно, рекао је, да свиње, које су мозгови Фарме, имају мирно место за рад. А и достојанству Вође (у последње време Сквилер је почео говорити о Наполеону као о “Вођи”) више одговара да живи у кући него у обичном свињцу. Упркос томе, неким је животињама сметало када су чуле да свиње не само да једу у кухињи и користе салон као собу за одмор, већ и спавају у креветима. Боксер је прешао преко тога са уобичајеним “Наполеон је увек у праву”, али је Кловер, којој се чинило да се сећа строгог правила против спавања у кревету, отишла у сушу и тамо покушала одгонетнути Седам заповеди. Будући да је могла прочитати само неколико појединачних слова, довела је Мјуријел.
“Мјуријел”, рече, “прочитај ми Четврту заповед. Не стоји ли у њој да је забрањено спавати у кревету?”
Мјуријел је срицала с напором.
“Она гласи... ‘Ниједна животиња не сме спавати у кревету с чаршавима', изустила је коначно.
Зачудо, Кловер се није сећала да је Четврта заповед спомињала чаршаве, али ако је тако писало на зиду биће да тако и јесте. А Сквилер, који се тог тренутка, у пратњи два-три пса, нашао у близини, постави читаву ствар на право место.
“Значи, другови, чули сте”, рече, “да ми свиње сада спавамо у креветима. А зашто не бисмо? Ваљда не сматрате да је икада постојала одлука против кревета? Кревет означава место за спавање. Ако правилно гледамо, хрпа сламе у стаји је кревет. Одлука је била против чаршава, које су људски изум. Ми смо, међутим, одстранили чаршаве и спавамо на гуњевима. И тако се спава врло удобно. Али, с обзиром на мисаони посао који обављамо, могу вам рећи, другови, не удобније него што нам је потребно. Другови, зар нам желите одузети право на одмор? Зар желите да своје дужности обављамо преморени? Сигурно нико од вас не жели да се Џонс врати?”
Животиње одмах потврдише да то не желе и више се није помињало да свиње спавају у креветима. Нико није приговорио ни када је објављено да ће свиње устајати сат касније од осталих животиња.
Крајем јесени животиње су биле уморне, али срећне. Година је била напорна, а након продаје дела сена и жита хране није било у изобиљу; међутим, ветречања је била надокнада за све. Била је готово допола изграђена. Након жетве наступило је ведро и суво време; животиње су радиле напорније него икада сматрајући вредним труда да читав дан вуку камене блокове ако се на тај начин зидови могу подићи макар и педаљ више. Боксер је излазио чак и ноћу те за пуног месеца сам радио сат, два. У слободним тренуцима животиње би шетале око полудовршене ветрењаче, дивиле се чврстоћи и усправности њених зидова и чудиле се да су у стању изградити нешто тако задивљујуће. Само се стари Бенџамин није одушевљавао ветрењачом; као и обично изустио је само циничну примедбу — да магарци дуго живе.
Стигао је новембар а са њим и јаки југозападни ветрови. Морали су прекинути градњу јер је време било сувише кишовито да би се бетон могао мешати. Једне ноћи олуја је била толико јака да је до темеља потресла домаћинске зграде, а са крова суше одлетело је неколико црепова. Кокошке су се пробудиле и уплашено кокодакале јер су све, у исто време, сањале да се у даљини чуо пуцањ пушке. Ујутро, кад су изашле из стаја, животиње су приметиле да је срушен јарбол заставе и да је један брест у дну воћњака ишчупан попут травке. Трен касније зачули су се очајни крици. Указао им се страшан призор. Ветрењача је била у рушевинама.
Сместа потрчаше према брежуљку. Наполеон, који је обично мирно шеткао, трчао је на челу. Да, срушен до темеља, овде је лежао плод свих њихових битака, а камење, које су разбијале и теглиле са толико муке, лежало је разбацано свуда наоколо. Немоћне да проговоре, тужно су стајале посматрајући остатке порушеног камења. У тој тишини Наполеон је обилазио место катастрофе и повремено њушкао земљу. Оштро је махао укрућеним репом; то је био знак напрегнуте духовне активности. Изненада застаде, као да се одлучио.
“Другови”, рече мирно, “знате ли ко је за ово одговоран? Знате ли ко је дошао ноћу и срушио нашу ветрењачу? СНОУБОЛ!” заурла изненада, попут грома. “То је учинио Сноубол! Из чисте злобе, желећи онемогућити наше планове и осветити се за једногласно прогонство тај издајник је под плаштом ноћи допузао овамо и разорио наш труд од готово годину дана. Другови, на лицу места осуђујем Сноубола на смрт. Животиња која га приведе правди добиће одликовање ‘Животињски херој другог реда' и пола вагона јабука. Читав вагон добиће онај ко га ухвати живог.”
Животиње је потресло сазнање да је Сноубол могао учинити такву подлост. Зачули су се гневни крици и све почеше размишљати како да га ухвате ако се икада врати. Одмах затим, мало даље од брежуљка, у трави су откривени трагови свиње. Није их било много, али су водили према пролазу у живици. Наполеон их је помно оњушио и рекао да су Сноуболови. Према његовом мишљењу Сноубол је веројатно дошао из смера Фоксвуда.
“Нема више одгађања, другови”, рече Наполеон након што је испитао трагове. Пред нама је посао. Већ данас ујутро почећемо поново градити ветрењачу и то ће потрајати читаву зиму, и по киши и по сунцу. Показаћемо том бедном издајнику да не може тако лако уништити наш труд. Запамтите, другови, не смемо мењати наше планове: провешћемо их до коначне победе. Напред другови! Живела ветрењача! Живела Животињска фарма!”