Четврто поглавље

До касно лета новости о догађајима на Животињској фарми прошириле су се округом. Сваког дана су Сноубол и Наполеон слали јата голубова да животињама суседних фарми говоре о историји Побуне и да их науче да певају “Животиње Енглеске”.
За то време је господин Џонс проводио дане седећи у точионици “Црвени лав” у Вилингдону, жалећи се свакоме ко је био спреман да га слуша на страшну неправду коју је претрпео од гомиле ништавних животиња које су га протерале са поседа. Други фармери су углавном саосећали са њим, али му у прво време нису много помогли. У дну срца сваки се од њих потајно питао не би ли могао Џонсову несрећу окренути у сопствену корист. На срећу, власници двеју суседних фарми били су стално у лошим односима. Једна од тих фарми, по имену Фоксвуд, била је велика, запуштена, обрасла шикаром, са запуштеним пашњацима и неуредном живицом. Њен власник, господин Пилкингтон, био је лакомислен човек, фармер који је, зависно од сезоне, већи део времена проводио у лову и риболову. Друга фарма, по имену Пинчфилд, била је мања и боље обрађивана. Њен власник је био господин Фредерик, груб и лукав човек, стално упетљан у парнице и познат по упорности код ценкања. Њих двојица су се толико мрзела да су се тешко споразумевала чак и онда кад се радило о чувању њихових сопствених интереса.
Па ипак били су добрано престрашени Побуном на Животињској фарми и веома заинтересовани да спрече своје животиње да сазнају о њој нешто више. Испрва су јој се, додуше, подругивали и смејали се и самој помисли да би животиње саме управљале Фармом. Говорили су да ће све то бити готово за две недеље. Ширили су гласине да се животиње на “Властелинској фарми” (инсистирали су на томе да је зову “Властелинска фарма”, јер нису трпели назив “Животињска фарма”) стално међусобно гложе и скапавају од глади. Након извесног времена када је постало очигледно да животиње не скапавају од глади, Фредерик и Пилкингтон променили су песму и почели говорити да на Животињској фарми цвета страшна поквареност. Разгласили су да су се животиње одале ханибализму, да муче једна другу усијаним гвожђем и да су им жене заједничке. Ето до чега долази кад се неко буни против закона Природе, говорили су Фредерик и Пилкингтон.
Тим причама се, међутим, никада није веровало до краја. Говоркања о дивној фарми са које су избачени људи и на којој животиње саме управљају својим пословима почела су попримати најфантастичније облике и те је године талас побуна захватио читав крај. Бикови који су одувек били послушни, постали су одједном дивљи, овце су кидале живицу и уништавале детелину, краве су превртале ведра испод себе, а ловачки коњи нису прескакивали ограде, него су збацивали јахаче. Штавише, мелодија, па чак и речи “Животиње Енглеске”, знале су се свуда. Шириле су се запањујућом брзином. Кад би чули ту песму, људи нису могли суздржати свој бес, али су се претварали да песму држе пуком бесмислицом. Не можемо разумети, говорили су, како се чак и животиње могу спустити на то да певају ту глупост која је вредна једино презира. Сваку животињу коју би ухватили да то пева, избичевали би на лицу места. Ипак, песма се ширила: косови су је звиждали по живицама, голубови гугутали по брестовима; увукла се чак у звекет ковачница и звоњаву црквених звона. А када би је ослушкивали, људи су потајно дрхтали, наслућујући у њој пророчанство своје скоре пропасти.
Почетком октобра, када су животиње већ пожњеле жито и спремиле га, а део већ и овршиле, слетело је у двориште Животињске фарме страховито узбуђено јато голубова. Џонс и његови надничари са неколицином људи са Фоксвуда и Пинчфилда успели су проћи кроз главна врата са пет засуна и колским путем приближавали су се Фарми. Осим Џонса, који је имао пушку и ступао на челу групе, сви остали су били наоружани штаповима. Очигледно су желели поново преузети Фарму.
То се очекивало већ одавно и биле су извршене све припреме. за обрамбене операције био је задужен Сноубол, који је проучио стару књигу о ратничким походима Јулија Цезара што ју је нашао у кући. Брзо је издао наређења и за неколико минута свака животиња је била на свом месту.
Док су се људи приближавали домћинским зградама, Сноубол је започео први напад. Сви голубови, њих тридесет и пет, надлетали су људе и гађали их изметом; док су се људи бактали с њима, навалиле су гуске, које су се скривале иза живице и оштрим кљуновима гризле им листове ногу. Међутим, то је био само благ маневарски окршај који је требао унети мало нереда, и људи су се штаповима лако одупрли. Сноубол тада пусти у напад другу линију. Мјуријел, Бенџамин и све овце, са Сноуболом на челу, насрнули су на људе, боли их и ударали са свих страна, док се Бенџамин окренуо и ритао својим малим копитима. Али људи са штаповима и окованим чизмама били су ипак јачи од њих, и изненада, на Сноуболово сквичање, што је био знак за повлачење, све животиње се окрену и кроз врата побегну у двориште.
Људи су победнички и гласно ликовали. Видели су, као што су и очекивали, своје непријатеље у бегу и навалише на њих како је ко стигао. То је било управо оно што је Сноубол желео. Кад су људи упали у двориште, изненада се иза њих појавише три коња, три краве и оне свиње које су се скривале у стаји за краве, те им пресекоше пут за повлачење. Сада Сноубол даде знак за напад. Он сам јурну право на Џонса. Џонс виде да му се приближава, подигне пушку и опали. Меци оставе крвав траг на Сноуболовим леђима, а једна овца падне мртва. Не заустављајући се ни за трен, Сноубол се са својих стотинак кила обори на Џонса, одбаци га на гомилу ђубрета, те Џонсу пушка испаде из руку. Али је најстравичније било видети Боксера како се пропиње на задње ноге и удара својим огромним поткованим копитима као какав пастув. Први ударац погоди коњушара из Фоксвуда у лобању и обори га у блато, где је остао да лежи као да је мртав. Видевши то, неколицина људи баци штапове и покуша побећи. Захватила их је паника, и у следећем тренутку животиње су их већ почеле гонити око дворишта. Боле су их роговима, ударале ногама, газиле и гризле. Није било ниједне животиње на фарми која им се није освећивала на свој начин. Чак је и мачка с крова изненада скочила једном човеку на раме и зарила му канџе у врат на што је овај страховито заурлао. Када је пролаз начас био слободан, људи су главом без обзира побегли из дворишта према главном путу. Свега пет минута после напада људи су се срамно повлачили истим путем којим су и дошли; за петама им је било јато гусака гачући и гризући их све време.
Сви су побегли осим једног. У дну дворишта Боксер је копитом покушао окренути коњушара који је потрбушке лежао у блату. Момак се није мицао.
“Мртав је”, жалосно рече Боксер. “То нисам намеравао учинити. Заборавио сам да имам железне поткове. Ко ће ми веровати да то нисам урадио намерно?”
“Без сентименталности, друже!” повиче Сноубол, из чијих је рана још цурила крв. “Рат је рат. Једини добар човек је мртав човек.”
“Нисам желео никога убити, чак ни човека”, поновио је Боксер, а очи су му биле пуне суза.
“Где је Моли?” узвикну нетко.
Заиста, ње није било. На тренутак настала је велика узбуна. Бојали су се да су је људи ранили или чак одвели са собом. Међутим, на крају су је пронашли сакривену у стаји, главе заривене у јасле. Побегла је чим је пукла пушка. Када су се из потраге за Моли животиње вратиле у двориште установиле су да се коњушар, који је био само омамљен, освестио и да је побегао.
Све животиње су се сада поново окупиле и врло узбуђено, из свега гласа препричавале своје подвиге. Одмах су прославиле победу. Подигле су заставу, више пута отпевале “Животиње Енглеске”, а онда свечано сахраниле убијену овцу и на гроб засадиле ловоров грм. Над гробом је Сноубол одржао кратак говор наглашавајући да, буде ли потребно, свака животиња мора бити спремна умрети за Животињску фарму.
Животиње једногласно одлучише да установе војно одликовање “Животињски херој првог реда”, које одмах доделише Сноуболу и Боксеру. Била је то бронзана медаља (у ствари, то је био бронзани украс за коње што су га пронашле у спремишту) која ће се носити недељом и празницима. Увеле су и одликовање “Животињски херој другог реда”, које су посмртно доделиле погинулој овци.
Доста су расправљале о томе како назвати битку. На крају је назваше Битком код стаје за краве, јер су тамо поставиле заседу. У блату су пронашле пушку господина Џонса, а знале су да у кући има муниције. Одлучиле су да пушку поставе уз подножје јарбола за заставу, као артиљеријско наоружање, и да из ње пуцају два пута годишње — једанпут 12. октобра, на годишњицу Битке код стаје за краве, а други пут на Ивандан, годишњицу Побуне.