Треће поглавље

Колико су се мучили и знојили да спреме сено! Али напори су им били награђени, јер косидба је била успешнија него што су очекивали.
Посао је понекад био тежак; оруђе је било предвиђено за људе, а не за животиње, а велика препрека била је да ниједна животиња није могла употријебити оруђе које је захтевало стајање на задњим ногама. Но свиње су биле толико паметне да су успеле доскочити свакој потешкоћи. Коњи су познавали сваки делић поља и знали су у ствари много боље од Џонса и његових надничара како ваља косити и грабуљати. Свиње нису радиле, већ су управљале и надгледале друге животиње. С обзиром на надмоћ њихова знања било је природно што су преузеле водство. Боксер и Кловер упрегли би се у косилицу или грабуљу (наравно, сада нису били потребни ђемови и узде) и неуморно преваљивали круг за кругом, а иза њих је ишла једна свиња и викала: “Гиста-хај, другови!”, или “Охој, другови, натраг”, већ према потреби. Свака, па и најмања животиња радила је на кошењу и скупљању сена. Чак су и патке и кокоши читав дан трчкарале по сунцу, скупљајући кљуновима танке снопиће сена. Косидбу су завршили два дана раније него што је обично требало Џонсу и његовим надничарима. Штавише, била је то најбогатија косидба за коју се на фарми знало. Ништа није пропало; захваљујући свом оштром виду кокошке и патке сакупиле су све до последње влати. Осим тога ниједна животиња није украла ни залогај.
Читаво лето посао на фарми одвијао се како се само пожелети може. Животиње су биле сретније него што су икада могле замислити. Сваки залогај представљао је силно задовољство, јер сада је то заиста била њихова храна; оне су је саме произвеле, а нису је добиле од зловољног господара. Будући да су безвредна, паразитска људска бића отишла, за све је било више хране. Сада је чак било и више времена за одмор мада су животиње биле недовољно искусне у послу. Суочиле су се, наиме, са многим потешкоћама — на пример, када су пожњеле жито, морале су га млатити на стари начин и плеву одувавати саме, јер на фарми није било млатилице — али захваљујући памети свиња и снажним Боксеровим мишићима пребродиле су све недаће. Сви су се дивили Боксеру. Био је изврстан радник чак и у Џонсово време, али сада је вукао за три коња. Било је дана када се чинило да читав посао на фарми лежи на његовим моћним плећима. Теглио је и гурао од јутра до мрака, увек присутан тамо где је посао био најтежи. Договорио се са једним петлићем да га ујутро буди пола сата пре осталих, и добровољно би радио пре почетка радног времена где год се за то указала потреба. На сваки проблем, сваку потешкоћу његов одговор је био — “Радићу више!” — што је узео за своје гесло.
Али и остали су радили према својим могућностима. На пример, кокошке и патке, сакупљајући разбацана зрна, сачувале су доста жита. Нико није крао, нико није приговарао због оброка; свађе, преваре и љубомора — уобичајене појаве у прошлим данима живота на фарми готово су ишчезле. — Нико није забушавао — или готово нико. Моли, додуше, ујутро није редовно устајала и убрзо је напуштала посао тврдећи да јој се каменчић заглавио у копито. И понашање мачке било је помало необично. Животиње су ускоро приметиле да је мачку немогуће пронаћи кад год је ваљало прионути на посао. Нестајала би по читаве сате, а онда се појавила у време оброка или навече, када је посао био завршен. Али прела је тако одано и увек имала тако одличне изговоре да је било немогуће поверовати у њене лоше намере. Стари Бенџамин, магарац, након Побуне као да се нимало није променио. Обављао је свој посао једнако споро и тврдоглаво као у Џонсово време — никада није забушавао, али ни добровољно радио неки изванредан посао. О Побуни и њеним резултатима никада се није изјаснио. Када би га упитали је ли сада, када је Џонс отишао, сретнији, он би само одговорио: “Магарци дуго живе. Нико од вас није видео мртвог магарца”, и остали су се морали задовољити тим тајанственим одговором.
Недељом се није радило. Доручак је био сат касније него обично, а после се обавезно одржавала свечаност. Прво се дизала застава. Сноубол је у спремишту пронашао стари зелени столњак госпође Џонс, на којем је белом бојом нацртао копито и рог. Застава је зелена због тога, објаснио је Сноубол, што представља зелена поља Енглеске, док копито и рог означавају будућност Животињске Републике која ће настати када људска раса коначно буде збачена. Након дизања заставе све животиње би кренуле у велику сушу на општи збор који су називали Седница. Ту су планирале посао за идућу недељу, расправљале и доносиле закључке. Закључке су увек предлагале свиње. Остале животиње су научиле гласати, али се никако нису могле досетити да саме нешто предложе. У расправи су најактивнији били Сноубол и Наполеон. Али примећено је да се никада нису слагали: што год је један од њих предложио, морао је рачунати с тим да ће се други томе супротставити. Чак и кад се прихватило нешто чему нико није могао приговорити — да се мала ливада иза воћњака одвоји за животиње које више не могу радити — настала је бурна расправа о томе у ком добу поједина врста животиња стиче право на ослобођење од радних обавеза. Седница се увек завршавала певањем “Животиње Енглеске”, а после подне је било предвиђено за одмор.
Свиње су спремиште преуредиле у главни штаб. Из књига које су пронашле у кући, овде су свако вече проучавале поткивање, тесарство и друге корисне ствари. Сноубол се такође бавио организовањем животиња у, како је он то назвао, Животињске комитете. Ту је био неуморан. За кокошке је основао Комитет за производњу јаја, за краве Лигу чистих репова, Комитет за преодгајање дивљих другова бавио се припитомљавањем пацова и зечева, за овце је основао Покрет за бељу вуну, те још многе друге комитете, а уз то је организовао и курсеве за учење читања и писања. Све у свему, ти пројекти су били промашај. На пример, покушај припитомљавања пропао је на самом почетку. Неукроћене животиње наставиле су да се понашају као и пре, а искористиле би сваку великодушност. Комитету за преодгајање придружила се и мачка, која је неколико дана деловала врло активно. Једног дана видели су је како седи на крову и нешто говори врапцима који су били изван њеног дохвата. Говорила им је да су сада све животиње другови и да се сваки врабац који то жели може спустити на њену шапу; али врапци су остали на својим местима. Међутим, курсеви за читање и писање имали су великог успеха: До јесени готово свака животиња на фарми се описменила до одређеног степена. Свиње су већ знале одлично да читају и пишу. Пси су доста добро научили да читају, али их није занимало ништа осим Седам заповеди. Коза Мјуријел читала је нешто боље од паса, и понекад је увече осталима читала из остатака новина које су пронашли на сметишту. Бенџамин је читао исто тако добро као било која свиња, али своју вештину никада није показивао. Колико он зна, рекао је, не постоји ништа што би вредело читати. Кловер је научила целу абецеду, али није знала слагати слова у речи. Боксер се није могао макнути даље од слова Д. Својим великим копитом нацртао би у прашини А, Б, Ц, Д, па би забачених ушију и понекад тресући гривом стајао, зурио у слова и покушавао свим снагама да се сети што долази после тога, али никада у томе не би успео. Додуше, неколико је пута научио Е, Ф, Г и Х, али док би то научио, увек би се испоставило да је у међувремену заборавио А, Б, Ц и Д. На крају је одлучио да се задовољи са прва четири слова, која би исписивао једанпут или двапут дневно да освежи памћење. Моли није хтела учити, изузев шест слова која сачињавају њено име. Од гранчица би врло складно сложила своје име, украсила га са једним или два цвета и шетала около дивећи се. Ниједна друга животиња на фарми није се могла мрднути даље од слова А. Такође се установило да глупље животиње: овце, кокошке и патке, нису биле у стању научити напамет Седам заповеди. После дужег размишљања Сноубол је објавио да се Седам заповеди могу у суштини свести на једну једину изреку, која је гласила: “Четири ноге добре, две ноге лоше.” То, рече, садржава битни принцип анимализма. Ко год то пажљиво проучи, биће заштићен од људских утицаја. У почетку су птице приговарале, јер им се чинило да и оне имају две ноге, али Сноубол им је доказао да није тако. “Птичје крило, другови”, рекао је, “јесте орган за покретање, а не за руковање стварима. Због тога крило ваља сматрати једнаким нози. Оно по чему се човек разликује јесте рука, инструмент којим чини сва своја зла.”
Птице нису разумеле сложено Сноуболово објашњење, али су га прихватиле, и ускоро су се све припростије животиње дале на учење нове изреке. “ЧЕТИРИ НОГЕ ДОБРЕ, ДВЕ НОГЕ ЛОШЕ” било је повећим словима исписано на задњем зиду суше изнад Седам заповеди. Кад су је једном научиле, овце су развиле велику љубав према тој изреци и често би, када би полегале у пољу, почеле блејати: “Четири ноге добре, две ноге лоше! Четири ноге добре, две ноге лоше!” и наставиле тако сатима никад се не уморивши.
Наполеон није показивао занимање за Сноуболове комитете. Говорио је да је образовање младих важније од свега што се може учинити за одрасле. Убрзо после косидбе Џеси и Блубел су се окотиле и донеле на свет деветеро крупних псића. Чим су престали сисати, Наполеон их је узео од мајки говорећи да ће он преузети одговорност за њихово васпитање. Ставио их је у поткровље до којег се могло доћи једино помоћу стуба из спремишта, и држао их је тамо у таквој усамљености да је остатак фарме ускоро заборавио да постоје. Тајна нестанка млека ускоро се разјаснила. Сваки дан оно се мешало у храну за свиње. Ране јабуке управо су сазревале и трава у воћњаку била је покривена зрелим отпалим плодовима. Животиње су претпостављале да ће се плодови једнако делити, међутим, једног дана стигло је наређење да се све опало воће скупи и однесе у спремиште свињама. Неке животиње су приговарале, али без резултата. У том питању све свиње су биле сложне, чак и Сноубол и Наполеон. Послале, су Сквилера да осталима пренесе потребна обавештења.
“Другови!”, повикао је Сквилер, “не мислите, надам се, да свиње то чине због себичности и повлаштеног положаја? Многе од нас, у ствари, не воле млеко и јабуке. Ни ја их лично не волим. Једини разлог зашто их узимамо јесте да очувамо наше здравље. Млеко и јабуке (наука је то доказала, другови) садрже састојке преко потребне здрављу свиња. Ми свиње смо мислиоци. Управљање и организација ове Фарме зависе од нас. Дан и ноћ бдимо над вашим добром. Због вас пијемо млеко и једемо јабуке. Знате ли штаће се догодити уколико свиње не испуне своју дужност? Вратиће се Џонс! Да, вратиће се Џонс! Сигуран сам, другови”, викао је Сквилер готово заклињући, скачући с једне стране на другу и вртећи репом, “сигуран сам да међу вама нико не жели поново овде да види Џонса?” Ако је постојала једна ствар у коју су све животиње биле потпуно сигурне, то је било да не желе Џонсов повратак. Када им је овај случај био приказан у таквом светлу, више нису имале што рећи. Било је и сувише јасно колико је важно одржавати свиње у добром здрављу. Тако су се, без расправљања, сложиле да ће млеко и отпале јабуке (а и већи део јабука које ће сазрети) сачувати за свиње.