Друго поглавље

Три ноћи касније стари Мајор је мирно у сну преминуо. Тело му је сахрањено у дну воћњака.
Било је то почетком марта. Током следећа три месеца разгранала се тајна активност. Мајоров говор толико је утицао на интелигентније животиње на фарми да су стекле потпуно нов поглед на живот. Нису додуше знале када ће доћи до Побуне коју је прорекао Мајор; нису баш имале разлога веровати да ће се то догодити за њиховог живота, али су јасно спознале да је њихова дужност припремити Побуну. Подука и организирање запали су, наравно, свиње, које су општо биле признате као најпаметније међу животињама. Најистакнутији међу свињама била су два млада нераста која је господин Џонс узгајао за продају. Наполеон је био велики беркширски нераст прилично дивљег изгледа, једини од своје врсте на фарми; није много говорио, али је био угледан јер је о свему имао сопствени став. Сноубол је био живахнији од Наполеона, бољи говорник и маштовитији, али се сматрало да нема његову промућурност. Сви остали крмци на фарми били су одређени за товљење. Најпознатији међу њима био је мали дебели крмак по имену Сквилер, округлих образа, сјајних очију и крештава гласа. Био је бриљантан говорник, а када је расправљао о некој озбиљној теми, скакутао је час на једну час на другу страну и махао репом који је деловао некако врло уверљиво. О њему се говорило да црно може претворити у бело.
Њих тројица у танчине су разрадили учење старог Мајора у заокружен систем мишљења који су назвали анимализам. Неколико пута недељно, када би господин Џонс заспао, одржавали су у суши тајне састанке и осталима тумачили принципе анимализма. На почетку су наишли на глупост и апатију. Неке животиње су говориле да је верност господину Џонсу обавеза, називале га “Господаром”, или тврдиле: “Господин Џонс нас храни. Кад не би било њега, помрле бисмо од глади.” Друге су постављале питања као: “Зашто бринути штаће се догодити после наше смрти?” или “Ако ће ионако доћи до Побуне, каква је разлика у томе радимо ли ми за њу или не?”, па су свиње имале великих тешкоћа како би их увериле да се то противи духу анимализма. Најглупље питање поставила је Моли, бела кобила. Прво њено питање Сноуболу гласило је: “Да ли ће и након Побуне бити шећера?”
“Неће”, строго је одговорио Сноубол. “На овој фарми не можемо производити шећер. Имаћеш зоби и сена колико желиш.”
“Хоћете ли ми допустити да носим траке у гриви?” упитала је Моли.
“Другарице”, одговорио је Сноубол, “те траке којима си толико привржена обележје су ропства. Не схваташ ли да је слобода вреднија од тих трака?”
Моли се сложила, али није била уверена.
Свиње су имале да издрже још тежу борбу да би се супротставиле лажима које је ширио Мојсије, припитомљени гавран. Мојсије, који је био лични миљеник господина Џонса, био је шпијун и доушник, али и вешт говорник. Тврдио је да зна за тајанствену земљу звану Слатка Гора, у коју након смрти одлазе све животиње. Она се налази негде горе, на небу, мало изнад облака, рекао је Мојсије. У Слаткој Гори сваки је дан у седмици недеља, свежа детелина зелени се читаву годину, а по живицама расту коцке шећера и ланена комина. Животиње су мрзеле Мојсија јер је причао бајке, а није радио ништа, али неке су поверовале у Слатку Гору, и свиње су се морале помучити да их увере како такво место не постоји.
Највернији ученици били су двоје теретних коња, Боксер и Кловер. Они су имали великих проблема када су требали смислити нешто самостално, али када су једном прихватили свиње за учитеље, прихваћали су све што су чули па су то поједностављено преносили другим животињама. Били су на свим тајним састанцима и увек би први запевали “Животиње Енглеске”, песму којом су састанци обавезно завршавали.
Како се показало до Побуне је дошло много раније и изведена је много лакше него што је то ико очекивао. Иако строг господар господин Џонс је претходних година био способан фармер, али у последње време за њега су наступили лоши дани. Погодио га је губитак новца у некој парници и након тога одао се пићу. По читаве дане дангубио би у својој столици за љуљање у кухињи, читајући новине, пијући и повремено бранећи Мојсија корицама хлеба намоченим у пиво. Надничари су постали лењи и непоштени, поља пуна корова, на домаћинским зградама требало је поправити кровове, живица је била запуштена, а животиње слабо храњене.
Дошао је јуни требало је покосити траву. На Ивандан, била је то субота, господин Џонс је увече отишао у Вилингдон и тако се натрескао код “Црвеног лава” да се вратио кући тек у недељу поподне. Надничари су рано ујутро помузли краве и отишли у лов на зечеве, не нахранивши животиње. Чим се вратио, господин Џонс је одмах заспао на дивану у салону, са “Светским новостима” преко лица. Тако нито није нахранио животиње до навечер. На крају оне то више нису могле поднети. Једна крава роговима провали врата спремишта и све животиње навале на храну. Тог трена пробуди се господин Џонс. Већ следећег тренутка четири надничара и он нађу се у спремишту с бичевима у рукама, ударајући на све стране. Гладне животиње нису више могле то издржати. Иако ништа није било договорено, животиње су се истовремено бациле на своје мучитеље. Насрнуле су на Џонса и надничаре и почеле их одасвуд ударати. Људи више нису били господари ситуације. Никада раније нису видели да се животиње тако понашају, и та изненадна побуна створења која су били навикнути тући и малтретирати како им се хтело толико их је уплашила да су готово изгубили разум. Убрзо су се престали бранити и дали се у бег. Сва петорица бежали су путем који је водио на главни пут, а животиње су их победоносно прогониле.
Госпођа Џонс, која је кроз прозор видела шта се догађа, на брзину убаци нешто ствари у платнену торбу и побеже с фарме другим путем. Мојсије скочи са своје греде и гласно гракћући залепрша за њом. За то време животиње су гониле Џонса и надничаре до пута и затвориле за њима главна врата са пет засуна. И тако, готово пре него што су схватиле шта се збива, Побуна је била успешно извршена; Џонс је био протеран а Властелинска фарма припала је њима.
Првих неколико минута животиње су једва могле поверовати у своју срећу. Најпре су у чети галопом обишле границе фарме да се увере да се нигде није сакрило које људско биће; онда отрчаше назад до домаћинских зграда да избришу последње трагове мрске Џонсове владавине. Силом су отвориле оставу за ствари која се налазила на дну стаја; ђемове, носне карике, ланце за псе, крваве ножеве које је господин Џонс употребљавао за кастрирање крмака и јањади — све су бациле у бунар. На хрпу смећа коју су запалиле у дворишту бацише узде, уларе, наочњаке и понижавајуће зобнице. Исто учинише и са бичевима. Када су виделе како бичеви нестају у пламену све животиње су скакале од весеља. Сноубол баци у ватру и траке којима су се за сајмених дана украшавале коњске гриве и репови.
“Траке”, рекао је, “треба сматрати одећом, што је ознака људских бића. Све животиње треба да ходају голе.”
Кад је то чуо, Боксер донесе мали платнени шеширић који је носио лети да заштити уши од мува и баци га у ватру.
Врло брзо животиње су уништиле све што их је подсећало на господина Џонса. Након тога их је Наполеон повео до спремишта и свакоме поделио двострук оброк жита, а псима по два двопека. Онда су седам пута, од почетка до краја, отпевале “Животиње Енглеске” те легле и спавале као никада пре тога.
Као и обично, пробудиле су се у зору; присетивши се славног догађаја, заједно су пошле на пашу. Покрај пашњака налазио се брежуљак с којег се могао видети већи део фарме. Животиње су се успеле на врх па су у јасном јутарњем светлу разгледавале околину. Да, то је било њихово — све што су могле видети било је њихово! При помисли на то почеле су у заносу и узбуђењу скакати уоколо и бацакати се увис. Ваљале су се по роси, навалиле пасти слатку летњу траву, копале груде црнице и удисале њен опојан мирис. Прегледале су читаву фарму, пуне немог дивљења разгледале оранице, ливаде, воћњак, језеро, шикару. Осећале су се као да то никада раније нису виделе, чак су и сада једва веровале да је све то заиста њихово.
Вратиле су се до домаћинских зграда и у тишини се зауставиле пред вратима Џонсове куће. И она је сада припадала њима, али бојале су се у њу ући. Међутим, након краћег оклевања Сноубол и Наполеон гурну врата и животиње уђу једна за другом, ходајући крајње пажљиво, бојећи се да што не оштете. Обиђоше собе на прстима, не усуђујући се проговорити гласније од шапата, гледајући са страхопоштовањем неверојатну раскош, кревете с мадрацима од перја, огледала, диван од коњске длаке, бриселски тепих, литографију краљице Викторије изнад камина у салону. Управо кад су силазиле низ степенице, приметиле су да недостаје Моли. На повратку открију да се задржала у најудобнијој спаваћој соби. С тоалетног сточића господе Џонс узела је комадић плаве траке, пребацила је преко рамена и шашаво се дивила сама себи у огледалу. Остале животиње оштро су је прекориле и изашле. Шунке које су висиле у кухињи изнеле су напоље и спалиле, а Боксер је копитом пробио дно бачве пива која се налазила у остави. Ништа друго у кући нису дирале. На лицу места донесена је одлука да се кућа сачува као музеј. Све су се сложиле да ниједна животиња никада неће смети у њој да живи.
Након доручка Сноубол и Наполеон поново сазваше животиње.
“Другови”, рече Сноубол, “сада је пола седам и пред нама је дугачак дан. Данас почињемо са кошењем траве. Али пре тога нам ваља учинити нешто друго.”
Свиње су сада објавиле да су у протекла три месеца из старе почетнице која је припадала деци господина Џонса и била бачена у смеће, научиле да читају и пишу. Наполеон пошаље по лименке с црном и белом бојом и поведе их до главних врата са пет засуна која су гледала на главни пут. Онда Сноубол (јер је најбоље писао) узме кист и на горњем делу врата премаже натпис ВЛАСТЕЛИНСКА ФАРМА и напише ЖИВОТИЊСКА ФАРМА. То је требало од сада бити име фарме. Затим су отишли до домаћинских зграда, а Сноубол и Наполеон послали су по стубе, које су прислонили на задњи зид велике суше. Објаснише да су у протекла три месеца свиње успеле свести принципе анимализма на Седам заповеди. Тих Седам заповеди сада ће написати на зиду; оне ће створити неповредив закон по којем ће од сада све животиње на Животињској фарми морати да живе. Са малим потешкоћама (јер свињи није лако на стубама одржати равнотежу) Сноубол се попе и даде на посао, док се Сквилер налазио неколико пречки испод њега држећи лименку с бојом. На зиду премазаном катраном исписаше Заповеди великим белим словима, тако да су се могле прочитати са удаљености од тридесетак метара. Гласиле су овако:

                                СЕДАМ ЗАПОВЕДИ

      1. Ко год иде на две ноге, тај је непријатељ.
      2. Ко год иде на четири ноге, или има крила, тај је пријатељ.
      3. Ниједна животиња не сме носити одећу.
      4. Ниједна животиња не сме спавати у кревету.
      5. Ниједна животиња не сме пити алкохол.
      6. Ниједна животиња не сме убити било коју другу животињу.
      7. Све животиње су једнаке.

То је било исписано врло уредно и, осим што је “пријатељ” било написано “притајељ” и једно “с” било наопачке, све је друго било потпуно исправно. Да помогне другима, Сноубол све прочита наглас. Све животиње су климнуле у знак одобравања, а бистрије међу њима одмах су почеле учити Заповеди напамет.
“А сада другови”, рече Сноубол бацајући кист, “на сенокошу! Нека нам буде питање части да спремимо сено брже него што су то могли Џонс и његови надничари.”
Али у том тренутку три краве, на којима се већ дуже времена опажала узнемиреност, почеше гласно мукати. Нису биле помузене двадесет и четири сата и вимена су им се готово распрснула. Након краћег размишљања свиње су послале по ведра и прилично успешно помузле краве, добро се сналазећи и на том задатку. Ускоро је било пет ведара густог пенушавог млека које је већина животиња посматрала са великим занимањем.
“Штаће бити с тим млеком?” упитао је неко.
“Џонс је понекад знао помешати нешто млека у наше јело”, рекла је једна од кокошака.
“Није важно млеко, другови!” узвикне Наполеон и стане пред ведра. “О томе ћемо касније. Косидба је много важнија. Водиће вас друг Сноубол. Ја ћу доћи за неколико минута. Напред другови! Сено чека.”
Тако су се животиње упутиле на сенокошу, а када су се увече вратиле, примећено је да је млеко нестало.