Десето поглавље

Прошле су године. Годишња доба су долазила и одлазила, а с њима и кратки животи животиња. Дошло је време када се осим Кловер, Бенџамина, гаврана Мојсија и извесног броја свиња више нико није сећао старих дана пре Побуне.
Мјуријел је била мртва; исто тако Блубел, Џеси и Пинчер. Џонс је такођер био мртав — умро је у неком лечилишту за алкохоличаре на другом крају земље. Сноубола су заборавили. И Боксера су заборавили сви осим оних који су га познавали. Кловер је сада била стара крупна кобила укочених зглобова и склона катару очију. Пред две године напунила је доб потребну за мировину, али у ствари ниједна се животиња никада није повукла. Причања о одвајању угла великог пашњака за остареле животиње одавно су престала. Наполеон је био зрео нераст од преко три стотине фунти. Сквилер је био тако дебео да су му се очи једва виделе. Једино је стари Бенџамин изгледао као увек, само му је њушка оседела, а након Боксерове смрти био је 'утљивији и мрзовољнији него икада.
Тада је на Фарми било много више животиња, иако прираст није био толики колики се очекивао пређашњих година. Новим генерацијама животиња Побуна је била само нејасна традиција преношена усменом предајом, а друге, које су биле купљене, пре свог доласка на Фарму никада нису чуле за тако нешто. Уз Кловер на Фарми су била још три коња. То су биле добре и снажне животиње, вредни радници и добри другови, али врло глупи. Ниједан од њих није могао научити абецеду даље од слова Б. Прихватили су све што им је речено о Побуни и принципима анимализма, особито оно што им је говорила Кловер, коју су поштовали готово као деца мајку; али, било је спорно да су ишта од анимализма разумели.
Фарма је сада била напреднија и боље организована; чак је и проширена са два поља купљена од господина Пилкингтона. Ветрењача је била успешно завршена; животиње су купиле вршилицу и косилицу те изградиле разне нове господарске зграде. Вајмпер је купио лаке једнопрежне двоколице. На крају, довршена ветрењача није била употребљена за производњу електричне енергије, већ су је користили за млевење жита, што је доносило леп новчани добитак. Животиње су напорно радиле на изградњи још једне ветрењаче; када буде завршена, речено је, у њу ће поставити динамо. Али о обиљу о којем је некад Сноубол учио животиње да сањају — о стајама с електричним осветљењем, топлом и хладном водом, те о тродневној радној недељи— више се није говорило. Наполеон је такве идеје прогласио супротним духу анимализма. Најистинскија срећа, говорио је, налази се у напорном раду и умереном животу.
Чинило се као да Фарма постаје све богатија, али то се није могло рећи и за животиње, осим, наравно, за свиње и псе. Можда је то делимично било због великог броја свиња и паса. Не би се могло рећи да они, на свој начин, нису радили. Сквилер је неуморно објашњавао како је бескрајно много посла око надгледања и организирања Фарме. Већина тог посла била је такве природе да га остале животиње, због своје неукости, нису могле разумети. На пример, Сквилер им је говорио да свиње сваки дан потроше много времена око тајанствених ствари званих “фасцикли”, “извештаји”, “записници” и “представке”. То су били велики арци папира које је требало помно исписати, а чим би их испунили бацали су их у пећ. Тај је посао од највеће важности за добробит Фарме, доказивао је Сквилер. Међутим, ни свиње ни пси својим радом нису производили храну, а било их је много и апетит им је увек био изврстан.
Што се тиче осталих животиња за њих је, колико памте, живот одувек био исти. Углавном су биле гладне, спавале су на слами, пиле из појилишта, радиле у пољу: зими су патиле од хладноће, лети од мува. Понекад би старије међу њима напрегле своје мутно сећање и покушале установити да ли је у раним данима Побуне, непосредно након изгона Џонса, било боље или лошије него сада. Нису могле да сете. Није било ничега са чиме би могле упоредити свој садашњи положај: једино су се могле ослонити на Сквилерове бројке које су непобитно доказивале да све иде набоље. Закључиле су да је проблем нерешив; у сваком случају, за размишљање о таквим стварима сада су имале мало времена. Само је Бенџамин тврдио да се сећа сваке појединости свог дугог живота и да зна да живот никада није био нити уопће може бити много бољи или много гори — глад, патња и разочарање, говорио је, непроменљив су закон живота.
Животиње се, међутим, нису престале надати. Штавише, никада ни за трен нису изгубиле осећај части и повлаштености што припадају Животињској фарми. Још увек су били једина Фарма у целом округу — у читавој Енглеској! — коју су поседовале и надзирале животиње. Томе се никада није престала дивити ниједна од њих, чак ни најмлађе или придошлице купљене са фарми удаљених десетак или двадесетак километара. Када су чуле како пуца пушка, виделе како лепрша зелена застава на јарболу, њихова срца би се надимала од неуништива поноса, а разговор би увек скренуо на старе херојске дане, Џонсово прогонство, писање Седам заповеди и велике битке у којима су поражени двоножни освајачи. Нису заборавиле ниједан од старих снова. Још се веровало у Републику Животиња коју је предвидео стари Мајор, када зеленим пољима Енглеске више неће газити људска нога. Тај дан ће доћи; то може бити ускоро, то можда неће бити за њихова живота, али ће једном ипак доћи. Чак су ту и тамо потајно певушиле мелодију “Животиње Енглеске”. У сваком случају знала ју је свака животиња на Фарми, иако се ниједна не би усудила да је запева наглас. Можда је била истина да им је живот био тежак и да им све наде нису биле испуњене, али оне су биле свесне да нису исто што и остале животиње. Ако су биле гладне, то није било зато што су храниле окрутна људска створења; ако су радиле напорно, радиле су у своју корист. Нико од њих није ходао на две ноге. Нитко никога није звао “Господар”. Све су животиње биле једнаке.
Једног дана, почетком лета, Сквилер је наредио овцама да га следе и одвео их на други крај фарме, на део необрађеног земљишта које је зарасло брезовим младицама. Овце су тамо провеле читав дан, брстећи лишће под Сквилеровим надзором. Увече се он вратио кући, а будући да је било топло, овце су остале. Тамо су се задржале читаву недељу а да их остале животиње нису виделе. Сквилер је с њима проводио већи део дана. Учио их је, рекао је, нову песму за коју је била потребна усамљеност.
Након што су се овце вратиле, збио се неочекиван догађај: једне угодне вечери када су животиње завршиле посао и враћале се на своје коначиште, двориштем се разлегло ужаснуто рзање коња. Била је то Кловер. Поново је зарзала и све су животиње појуриле у двориште. Угледале су оно што је видела и Кловер.
Једна свиња ходала је на стражњим ногама. Да, то је био Сквилер. Мало неспретно, као да још није сасвим научио одржавати своје отежало тело у том положају, шетао је двориштем ипак савршено одржавајући равнотежу. Тренутак касније на кућним вратима појавио се дуги ред свиња — све су ходале на задњим ногама. Неке су ходале боље, неке лошије, једна или две чак су се несигурно занеле, па је изгледало да ће им затребати штап, али све су успешно направиле круг двориштем. Коначно се зачуло страшно лајање и крештаво кукурикање црног петлића: појавио се и сам Наполеон, величанствено усправан, окружен псима који су скакали око њега, бацао је погледе са једне стране на другу. Предњом ногом држао је бич.
Настаде гробна тишина.
Изненађене, престрашене, приљубљујући се једна уз другу, животиње су гледале дугачки ред свиња, које су, лагано ступајући, кружиле двориштем. Било им је као да се свет окренуо наглавачке. Настао је прави шок и у том тренутку, упркос свему — упркос терору паса, упркос навици која се годинама развијала да никада не приговарају, никада не критикују, без обзира шта се догодило — биле су спремне изустити неку реч протеста. Али управо у том тренутку, као на један знак, све овце почеше заглушујуће блејати:
“Четири ноге добре, две ноге боље! Четири ноге добре, две ноге боље! Четири ноге добре, две ноге боље!”
Блејање је, без престанка, потрајало пет минута. А када су овце престале, могућност протестовања је измакла, јер су свиње умарширале у кућу.
Бенџамин је осетио да му нетко гурка раме њушком. Окренуо се. Била је то Кловер. Њене остареле очи биле су мутније него икада. Не изустивши ни речи, њежно га је повукла за гриву и одвела на крај велике суше, где је било исписано Седам заповеди. Минуту или две стајали су гледајући зид премазан катраном на којем су била исписана бела слова.
“Вид ми слаби”, рекла је напокон. “Ни у младости нисам могла прочитати што тамо пише. Али, чини ми се да овај зид изгледа другачије. Бенџамине, да ли су Седам заповеди исте као што су биле некада?”
Бенџамин је пристао да за тренутак прекрши своје правило и прочитао је шта је писало на зиду. Тамо је сада била само једна Заповед. Она је гласила:

СВЕ ЖИВОТИЊЕ СУ ЈЕДНАКЕ
АЛИ НЕКЕ ЖИВОТИЊЕ СУ ЈЕДНАКИЈЕ
ОД ДРУГИХ

После тога више није било чудно што су следећег дана свиње, које су надгледале посао на Фарми, имале бичеве. Није било чудно када су сазнале да су свиње купиле радио, да преговарају о увођењу телефона и да су се претплатиле на Џон Бул (Јохн Булл), Тит-Биц (Тит-Битс) и Дејли Мирор (Даилy Миррор). Није им више било чудно када су виделе Наполеона како шеће вртом с лулом у устима — па чак ни када су свиње обукле одећу из ормара господина Џонса, ни када се Наполеон појавио у црном капуту, кратким ловачким хлачама и кожним гамашама, а његова крмача-љубимица у хаљини од блиставе свиле коју је госпођа Џонс обично носила недељом.
Недељу дана касније, једног послеподнева, на Фарму је стигло више двоколица. Делегације са суседних фарми биле су позване да разгледају Фарму. Свиње су им показале читаву Фарму, а делегације су изразиле велико дивљење за све што су виделе, посебно за ветрењачу. Животиње су плевиле репу. Радиле су марљиво, једва да су подигле главе од посла; нису знале кога да се више плаше — свиња или посетилаца.
То вече из куће се чуо гласан смех и певање. Чувши помешане гласове, животиње је изненада захватила радозналост. Што се то тамо догађа, сада када су се први пут животиње и људи састали на равноправној основи? Почеле су, најтише што су могле, шуњати се према врту уз кућу.
Застале су на улазу, плашећи се помало да крену даље, али Кловер их је повела напред. На врховима прстију дошуњале су се до куће, а животиње које су биле довољно високе завириле су кроз прозор трпезарије. Унутра је за дугим столом седело шест фармера, исто толико угледних свиња, а на почасном месту, на челу стола, седео је сам Наполеон. Свиње су се очито осећале удобно у столицама. Друштво је уживало играјући карте, али је на трен прекинуло игру, да испију здравицу. Велики врч кружио је око стола и пехари су поново напуњени пивом. Нитко није приметио зачуђена лица животиња које су гледале кроз прозор.
Устаде господин Пилкингтон из Фоксвуда, држећи у руци пехар. За који тренутак, рече, замолиће присутно друштво да испије здравицу. Али пре него што то учини, жели рећи неколико речи за које осећа да му је дужност казати их.
Чини му лично задовољство, рече, а уверен је, и осталим присутнима, што осећа да је дугом раздобљу неповерења и неразумевања дошао крај. Чињеница је да некада — ни он, ни било ко из присутног друштва није делио такве осећаје – поштоване власнике Животињске фарме суседи су гледали, он не би рекао с непријатељством, али можда са извесном дозом сумње. Догодили су се немили догађаји, кружиле су непожељне идеје. Сматрало се да је Фарма коју поседују и надзиру свиње ненормална појава која би могла узнемирити суседство. Сувише је фармера сматрало, без правог увида у ствари, да ће на таквој Фарми превладати дух слободе и недисциплине. Они су били узнемирени због могућег утицаја на њихове животиње, или чак на њихове надничаре. Али, све те сумње сада су распршене. Данас су он и његови пријатељи посетили Животињску фарму, својим очима разгледали сваки њен кутак, и што су видели? Не само најмодерније сувремене методе, већ дисциплину и ред који би морали бити узором свим фармерима. Он је, верује, био у праву када је тврдио да ниже животиње на Животињској фарми раде више а добивају мање хране него било које животиње у округу. Заиста, он и његови колеге посетиоци данас су уочили многе ствари које намеравају одмах увести на својим фармама.
Завршио бих своје примедбе, рекао је, наглашавајући још једном да пријатељство између Животињске фарме и њених суседа постоји и мора постојати. Између свиња и људи није било, нити има потребе да буде било каквог несклада у интересима. Њихове борбе и њихове потешкоће су једнаке. Није ли проблем рада свугде исти? Постало је очигледно да је господин Пилкингтон хтео изрећи неку брижљиво припремљену досетку о друштву, али га је за тренутак исувише обузело задовољство да би је могао казати. Пошто се искашљао, од чега су му подочњаци постали пурпурни, успео је изрећи: “Ако ви имате ваше ниже животиње са којима се борите”, рече, “ми имамо наше ниже класе!” Та бон мот довела је стол до урлања; а господин Пилкингтон је још једном честитао свињама на оскудним оброцима, дугом радном дану и немилосрдности коју је приметио на Животињској фарми.
А сада, рече, замолио бих друштво да устане и провери да ли су чаше пуне. “Господо”, закључи господин Пилкингтон, “господо, наздрављам вам: за напредак Животињске фарме!” Настало је одушевљено клицање и топтање ногама. Наполеон је био толико радостан да је устао и обишао читав сто да се куцне са господином Пилкингтоном пре него што испије свој пехар. Кад су се повици утишали, Наполеон, који је остао на ногама, саопшти да би и он желео казати неколико речи.
Попут свих Наполеонових говора, и овај је био кратак и језгровит. И он је, рече, срећан што је раздобљу неразумевања дошао крај. Дуго времена чули су се гласови — које су, он има разлога да тако мисли, ширили неки злобни непријатељи — да је у његовим, као и у назорима његових пријатеља, било нечег рушилачког, па чак и револуционарног. Чак се говорило да су покушавали побунити животиње на суседним фармама. Ништа не може бити већа лаж! Њихова једина жеља, сада и у прошлости, била је да живе у миру и нормалним пословним односима са суседима. Фарма, коју има част да надгледа, додаде, јесте кооперативно предузеће. Менице, које су у његову поседу, заједничко су власништво свиња.
Он не верује, рече, да је преостала и једна од старих сумњи, али у свакидашњим пословима Фарме направљене су недавно неке измене које ће још више учврстити поверење. До сада су животиње на Фарми имале прилично луцкаст обичај да се једна другој обраћају с “друже”. С тим треба прекинути. Постојао је такође врло чудан обичај, чије је порекло непознато, да се сваке недеље обилази лубања једног нераста која се налазила на постољу у врту. И то се мора спречити, а лубања је већ закопана. Посетиоци су можда приметили зелену заставу која се вијорила на јарболу. Ако су је видели, могли су приметити да су са ње уклоњени бела поткова и рог. Од сада ће застава бити само зелена.
На бриљантан и добросуседски говор господина Пилкингтона, рече, он има само једну замерку. Господин Пилкингтон је све време говорио о “Животињској фарми”. Он наравно није могао знати — јер Наполеон сада то први пут објављује — да је име “Животињска фарма” укинуто. Од сада ће се фарма звати “Властелинска фарма”, што је, како он верује, њено право и првобитно име.
“Господо”, закључи Наполеон, “наздравимо као и малопре, али на други начин. Напуните чаше до врха. Господо, ево моје здравице: за напредак Властелинске фарме!”
Чуло се срдачно клицање као и малопре, и пехари су испражњени до дна. Док су извана проматрале тај призор, животињама се учинило да се догађа нешто чудно. Што се то променило у изгледу свиња? Кловерине остареле, мутне очи прелазиле су с једне на другу. Неке од њих имале су пет подочњака, неке четири, а неке три. Али, што је то изгледало као да се преображава и мења? Аплауз се утишао, друштво је узело карте и наставило прекинуту игру, а животиње су се тихо одшуњале назад.
Али, застадоше након двадесетак метара. Из куће се чуло урликање. Потрчале су натраг и поново провириле кроз прозор. Оштра свађа постајала је све бучнија. Галамило се, лупало по столу, гледало оштро и сумњичаво, одлучно порицало. Свађа је почела у тренутку када су Наполеон и господин Пилкингтон истовремено одиграли пиковог аса.
Дванаест гласова бесно је викало, и сви су били једнаки. Сада је било јасно што се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње, и поново од свиње до човека; али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а тко човек.

Новембар 1943 - Фебруар 1944 г.

КРАЈ