Прво поглавље

Господин Џонс, поседник Властелинске фарме, закључао је преко ноћи кокошињце, али је био сувише пијан да би се сетио да затвори и горња вратанца. Док му је светло фењера плесало са једне стране на другу, прошао је тетурајући двориштем, збацио чизме пред стражњим вратима куће, наточио чашу пива из бачве у остави, испио је и легао у кревет, у којем је госпођа Џонс већ хркала.
Чим је у спаваћој соби нестало светла, у свим домаћинским зградама фарме настаде врева и комешање. Током дана прочуло се, наиме, да је стари Мајор, полубео нераст, добитник многих награда, прошле ноћи уснио чудан сан и да га жели испричати другим животињама. Договорили су се да ће се састати у великој суши чим господин Џонс заспи. Стари Мајор [тако су га одувек звали, мада је био излаган под именом Вилингдонски лепотан] имао је на фарми такав углед да су сви били спремни да изгубе један сат сна како би чули што им је имао да каже.
У дну велике суше, на некој врсти уздигнутог подијума, Мајор се већ био удобно сместио на свом сламнатом лежају испод фењера који је висио о греди. Било му је дванаест година и у последње време се прилично угојио, али је упркос чињеници што му очњаци никада нису били подсечени, још увек имао изглед величанствене свиње, мудрог и доброћудног изгледа. Ускоро су почеле пристизати друге животиње и заузимати места по врстама. Прво су стигла три пса, Блубел, Џеси и Пинчер, затим свиње, које полегоше на сламу непосредно испред подијума. Кокошке су се сместиле дуж прозора, голубови су одлепршали на греде, а овце и краве полегале су иза свиња и почеле преживати. Пар теретних коња, Боксер и Кловер, дошао је заједно, ходајући полако и спуштајући врло пажљиво своја голема космата копита да не би повредили коју малу животињу што се можда скучила у слами. Кловер је била крупна кобила мајчинског изгледа која се приближавала средњем добу, и која након четвртог ждребета никада више није потпуно повратила пређашњу виткост. Боксер је пак био огроман коњ, висок преко сто осамдесет центиметара и снажан као два просечна коња. Бела пруга изнад њушке давала му је понешто приглуп изглед; и заиста, његова интелигенција није била прворазредна, али су га сви поштовали због чврстог карактера и силне радне снаге. После коња дођоше Мјуријел, бела коза, и Бенџамин, магарац. Бенџамин је био најстарија животиња на фарми и имао је најгору нарав. Говорио је ретко, а када би нешто и рекао, то би обично била каква цинична примедба — на пример, знао би рећи да му је Бог дао реп за терање мува, али да би он радије живео и без репа и без мува. Од животиња на фарми једино се он никада није смејао. Кад би га упитали зашто, одговорио би да се нема чему смејати. Упркос свему, не признајући то отворено, био је привржен Боксеру; њих двојица обично би заједно провели недељу на малом пашњаку иза воћњака, пасући један поред другог без речи.
Коњи су управо легли, кад гомила пачића, који су изгубили мајку, похрли у сушу немоћно пијучући и лутајући с једне стране на другу, тражећи место на којем их нико неће згњечити. Својом великом предњом ногом Кловер направи неку врсту заклона у којем се пачићи угнездише и сместа заспаше. У последњем тренутку, усиљено се нећкајући и жваћући коцку шећера, појави се Моли, луцкаста и лепушкаста бела кобила, која је вукла двоколицу господина Џонса. Заузе место спреда и поче махати белом гривом, надајући се да ће свратити пажњу на уплетене црвене траке. Последња стиже мачка која, као и обично, потражи најтоплије место и коначно се стисну између Боксера и Кловер; тамо је задовољно прела за све време Мајоровог говора, не слушајући ни једну реч.
Сада су се окупиле све животиње осим Мојсија, припитомљеног гаврана, који је спавао на својој греди иза задњих врата. Кад је видео да су се сви удобно сместили и пажљиво ишчекују његов говор, Мајор прочисти грло и поче:
“Другови, већ сте чули за мој необични сан од прошле ноћи. Али о томе ћу касније. Најпре вам морам рећи нешто друго. Не мислим, другови, да ћу са вама провести још много времена и осећам својом дужношћу да вам пре него што умрем пренесем искуства која сам стекао. Живот ми је био дуг, и док сам усамљен лежао у свом делу свињца, имао сам много времена за размишљање, па мислим да могу рећи како разумем природу живота на овој земљи једнако добро као и свака друга животиња. О томе вам желим говорити.
Другови, какав је сада наш живот? Погледајмо: наш живот је бедан, тегобан и кратак. Када дођемо на овај свет, дају нам управо толико хране да једва преживимо. Они који то могу поднети, присиљени су радити до последњег атома снаге. Када престанемо бити корисни, истог тренутка нас кољу са одвратном окрутношћу. Ниједна животиња у Енглеској након што напуни годину дана не зна шта значи срећа или доколица. Ниједна животиња у Енглеској није слободна. Живот животиње је беда и ропство; то је жива истина.
Али, је ли наша судбина напросто део општег природног поретка? Или је то стога што ова наша сиромашна домовина не може онима који у њој пребивају пружити пристојан живот? Не, другови, хиљаду пута не! Клима је добра, а плодно тло Енглеске може пружити изобиље хране и много већем броју животиња. Само би наша фарма могла хранити туце коња, двадесет крава, на стотине оваца — и сви би могли живети тако угодно и достојанствено да то прелази границе наше маште. Зашто онда и даље живимо у овим бедним условима? Зато што нам готово сав производ нашег рада украду људска бића. То је суштина свих наших проблема. Сабрана је у једној речи — Човек! Човек је једини стварни непријатељ којег имамо. Уклоните човека, и основни узрок глади и претераног рада биће укинут заувек.
Човек је једино створење које троши а не производи. Он не даје млеко, не носи јаја, преслаб је да вуче плуг, преспор да ухвати зеца. Па ипак је господар свих животиња. Запошљава их и даје им минимум који ће их спречити да скапају од глади, а остатак задржава за себе. Ми обрађујемо земљу, наш гној је чини плоднијом, али међу нама нема ниједног који поседује више од своје голе коже. Ви, краве, које видим испред себе, колико сте хиљада литара млијека дале прошле године? Што се догодило са тим млеком којим сте требале отхранити једру телад? Свака кап отишла је низ грла наших непријатеља. А ви, кокоши, колико сте јаја снеле прошле године и колико се из њих излегло пилића? Остатак је отишао на пијацу да би Џонс и његови људи зарадили новац. А ти, Кловер, где су ти четири ждребета која си ождребила и која су ти у старости требала бити помоћ и радост? Ниједно није дочекало ни годину дана и већ је продато — више их никада нећеш видети. Јеси ли у замену за твоје четверо сирочади и сав твој рад у пољу добила ишта осим бедног оброка и стаје?
Али ни тако бедним животима, какви су наши, није допуштено да трају свој природни век. Не приговарам због себе, јер ја сам један од сретника. Мени је дванаест година и имао сам преко четири стотине потомака. Такав је природни живот свиње. Али на крају ниједна животиња не избегне окрутном ножу. Ви, млада прасад за товљење што седите испред мене, у року од једне године сваки од вас ће завршити сквичећи на стратишту. Тај ужас чека све нас: и краве, и свиње, и кокоши, и овце — свакога. Ни коње ни псе не чека боља судбина. Оног дана када твоји снажни мишићи изгубе снагу, тебе ће, Боксера, господин Џонс послати касапину, који ће те заклати и од тебе скувати храну за лисичаре. Што се тиче паса, када остаре и изгубе зубе, Џонс им завеже око врата циглу и утопи их у најближој бари.
Није ли онда, другови, кристално јасно да све недаће овог живота проистичу из тираније људских бића? Једино ако се ослободимо човека, производ нашег рада припашће нама. Готово преко ноћи можемо постати богати и слободни. Шта треба да се ради? Ноћу и дању, душом и телом, радимо на томе да збацимо људску расу! Другови, моја порука вам је: Побуна! Ја, додуше, не знам када ће доћи до побуне, то може бити за недељу дана или за сто година, али знам, поуздано, као што видим ову сламу под својим ногама, да ће правда пре или касније славити победу. Размислите, другови, о свом животу и о овоме што сам вам рекао. И, а то је најважније, пренесите моју поруку онима који долазе после вас, како би се будуће генерације бориле до коначне победе.
Не заборавите, другови, да морате остати одважни до краја. Ништа вас не сме скренути с правог пута. Немојте слушати када вам буду говорили да Човек и животиње имају заједничке интересе, да напредак једног представља и напредак других. Све је то лаж. — Човек гледа једино своје интересе. Зато нека међу нама животињама влада савршено јединство и савршено другарство у борби. Сви људи су непријатељи. Све животиње су другови.”
У том часу настаде страховита бука. Док је Мајор још говорио, четири велика пацова испузаше из својих рупа и слушаху га седећи на стражњим ногама. Изненада приметише их пси и само захваљујући томе што су хитро јурнули у рупе, пацови спасише своје животе. Мајор подиже ногу тражећи тишину.
“Другови”, рече, “овај случај се мора решити. Јесу ли нам неприпитомљене животиње, као што су пацови и зечеви, пријатељи или непријатељи? Стављам то питање на гласање: Јесу ли пацови наши другови?”
Гласало се одмах и надмоћном већином би одлучено да су пацови другови. Само четверо се није сложило, три пса и мачка, за коју се касније открило да је гласала за обе стране. Мајор настави:
“Још нешто вам желим рећи, у ствари само поновити: упамтите заувек да је непријатељство према Човеку и свему његовом наша дужност. Ко год има четири ноге, или крила, тај је пријатељ. И запамтите такође, да у борби против Човека не смемо спасти на то да му сличимо. Чак и кад га победите, немојте усвојити његове пороке. Ниједна животиња никада не сме живети у кући, спавати у кревету, носити одећу, пити алкохол, пушити, поседовати новац или постати трговац. Све Човекове навике су грех. И што је најважније, ниједна животиња не сме тлачити другу животињу. Слаби или јаки, паметни или припрости, сви смо ми браћа. Ниједна животиња никада не сме убити другу животињу. Све животиње су једнаке.
А сада, другови, да вам испричам свој сан од прошле ноћи. Тај сан вам не могу описати. Сањао сам како ће изгледати Земља када нестане Човек. Сан ме подсетио на нешто што сам давно заборавио. Пре много година, док сам још био мало свињче, моја мајка и друге крмаче често су певале стару песму којој су знале само мелодију и прве три речи. У детињству сам знао ту мелодију, али сам је већ давно заборавио. Међутим, прошле ноћи поново ми се јавила ли сну. Штавише, наврле су ми у сећање речи те песме — речи за које сам сигуран да су генерацијама биле заборављене, а које су животиње певале од давнина. Сада ћу вам, другови, отпевати ту пјесму. Стар сам и глас ми је промукао, али, када вас научим мелодију, ви ћете је певати боље. Зове се ‘Животиње Енглеске'.”
Стари Мајор прочисти грло и запева. Као што је сам рекао, глас му је био промукао, али је певао прилично добро, а и мелодија је била живахна. Речи су гласиле овако:

      Животиње Енглеске и Ирске,
      Животиње свих меридијана,
      Чујте моју радосну поруку
      О златном добу што је пред нама.

      Пре ил' касније доћи ће дан,
      Тиранин Човек свргнут ће бити,
      И плодним ће пољима Енглеске
      Само четвероношци газити.

      Нестаће карика с наших њушки,
      Јарам неће жуљат' наше шије,
      Мамуза ће заувек зарђат'
      А бич — као да га било није!

      То обиље ум појмит' не може:
      Сено, пшеница, јечам и зоб,
      Детелина, грах и плодови репе,
      Све биће наше кад дође та доб.

      Јарко ће сати поља Енглеске,
      Чистије ће бити њене воде,
      Свежије дуваће поветарци
      Тек када дођемо до слободе.

      Том дану морамо стремити сви,
      Ал' пре нег' дође, макар умрли,
      Краве, коњи, гуске и ћурани
      У борбу! Свак' слободи да хрли!

      Животиње Енглеске и Ирске,
      Животиње свих меридијана,
      Почујте и ширите поруку
      О златном добу што је пред нама!

Песма је одушевила животиње и пре него што је Мајор завршио, оне му се придружише. Мелодију и понеку реч упамтиле су чак и најглупље, а паметније, попут свиња и паса, научиле су за неколико минута читаву песму напамет. А онда након неколико покушаја, читавом фармом се одлучно и јединствено заори “Животиње Енглеске”. Краве су мукале, пси завијали, овце блејале, коњи рзали, патке квакале. Толико су биле одушевљене песмом да су је отпевале пет пута заредом, а можда би тако и наставиле целу ноћ да их Џонс није прекинуо.
Бука је, наиме, пробудила господина Џонса, који скочи из кревета уверен да се у дворишту налази лисица. Зграби пушку, која је увек стајала у углу спаваће собе, и припуца у мрак. Меци се забише у зид суше и састанак се нагло прекину. Животиње су се разбежале на своја места за спавање. Птице су одскакутале у своја легла, благо полегало у сламу, и у трену је читава фарма запала у сан.