5.
У мензи, ниској и смештеној дубоко под земљом, ред за ручак се споро помицао напред. Просторија је већ била препуна света и заглушне буке. Са пећи иза пулта ширила се пара с мирисом чорбе, накиселим и понешто металним, који ипак није сасвим надјачавао испарења џина Победа. На супротној страни собе налазио се мали шанк, у ствари само рупа у зиду, где се могао добити џин по цени од десет центи за велики гутљај.
»Таман онај кога тражим«, рече неко иза Винстонових леђа.
Он се окрете. То је био његов пријатељ Сајм, који је радио у истраживачком одељењу. »Пријатељ« можда и није била права реч. Нису постојали пријатељи, постојали су другови; но било је другова с којима је било пријатније бити у друштву него с другима. Сајм је био филолог, специјалиста за Новоговор. Био је члан огромне екипе која је радила на састављању једанаестог издања речника Новоговора. Ниска раста, нижи од Винстона, имао је црну косу и крупне избуљене очи, истовремено тужне и подсмешљиве, које као да су испитивале саговорниково лице.
»Хтео сам да те питам имаш ли који жилет«, рече он.
»Ниједан!« рече Винстон ужурбано и с неким осећањем кривице. »Тражио сам их свуда. Више их нема.«
Сви су тражили жилете. Он је, у ствари, имао још два неупотребљена која је пажљиво чувао. Већ месецима је владала глад за жилетима. Увек је постојао понеки потребан артикал који се није могао наћи у продавницама за чланове Партије. Некад су то била дугмад, некад вуна за крпљење, некад пертле; сада су то били жилети.
Могли су се набавити, па и то тешко, једино после мање-више конспиративне потраге на »слободном« тржишту.
»Већ шест недеља се бријем истим жилетом«, слага он.
Ред се помери за још једно место напред. Кад застадоше, он се окрете и поново сучели са Сајмом. Обојица узеше по један масни метални послужавник са гомиле на ивици пулта.
»Јеси ли ишао јуче да гледаш вешање заробљеника?« упита Сајм.
»Радио сам«, равнодушно рече Винстон. »Биће у журналу, вероватно.«
»То је врло слаба замена«, рече Сајм.
Његове подсмешљиве очи прошпарташе Винстоновим лицем. Чинило се да говоре »Знам ја тебе. Читам те. Врло добро знам зашто ниси ишао да гледаш како их вешају.« Сајм је, на неки интелектуални начин, био отровно исправан. Умео је да говори са огавним сладострасним задовољством о нападима хеликоптера на непријатељска села, о суђењима и признањима зломислитеља, о извршењу смртних казни у подрумима Министарства љубави. Разговарати с њим углавном је значило одвраћати га од тих тема и наводити, уколико је могуће, на стручни разговор о Новоговору, за шта је био стручњак и о чему је говорио занимљиво. Винстон окрете главу мало у страну да избегне крупне црне очи које су га испитивале.
»Добро је било«, замишљено рече Сајм. »Само мислим да греше што им везују ноге. Волим да их гледам како се џилитају. А изнад свега, на крају, кад исплазе језик, онако модар - сасвим светио модар. Тај ми је детаљ посебно привлачан.«
»Следећи!« повика сервирка у белој кецељи са кутлачом у руци.
Винстон и Сајм гурнуше своје послужавнике према пећи. Сервирка им тресну на њих прописани ручак - металну шерпицу ружичасто-сивкасте чорбе, комад хлеба, коцку сира, шољу кафе Победа без млека, и таблету сахарина.
»Ено једног стола, тамо под телекраном«, рече Сајм. »Успут можемо да узмемо по један џин.«
Џин добише у шољама од фајанса без дршке. Пробише се кроз претрпану просторију и истоварише јело с послужавника на сто са металном плочом, у чијем је једном углу неко оставио барицу чорбе, прљаве течности са изгледом бљувотине. Винстон подиже своју шољу џина, застаде за тренутак да напрегне живце, и сручи у грло течност уљастог укуса. Кад је исцедио сузе из очију, наједном откри да је гладан. Поче гутати кашику за кашиком чорбе у којој је сем густиша било и коцкица неке ружичасте сунђерасте масе - вероватно каквог препарата меса. Ни један ни други не проговорише док нису испразнили своје шерпице. За столом лево од Винстона неко је говорио ужурбано и без прекида, оштрим брбљавим тоном налик на пачје гакање који је пробијао општу вреву у просторији.
»Како напредује речник?« упита Винстон подижући глас да надјача буку.
»Споро«, рече Сајм. »Ја радим на придевима. Неописиво привлачан посао.«
Чим се поменуо Новоговор, лице му је засијало. Он одгурну своју шерпицу у страну, подиже једном танком руком комад хлеба а другом коцку сира и наже се преко стола да не би морао викати.
»Једанаесто издање је дефинитивно«, рече он. »Сада дајемо језику коначни облик - облик који ће имати кад више нико не буде говорио другачије. Кад будемо готови, људи као што си ти мораће да га уче из почетка.
Вероватно мислиш да нам је највећи посао проналазити нове речи. Али ни говора о томе! Ми уништавамо речи - на десетине, на стотине сваког дана. Сводимо језик на сам костур. У једанаестом издању нема ниједне речи која ће застарети пре 2050 године.«
Он халапљиво загризе свој комад хлеба, прогута неколико залогаја, затим настави, са страшћу цепидлаке. Мршаво и тамно лице му беше оживело, а очи изгубиле своју подсмешљивост и добиле скоро сањалачки изглед.
»Дивна ствар, то уништавање речи. Разуме се, највише се избацују глаголи и придеви, али има на стотине именица којих се исто тако можемо ослободити. И то не само синонима, него и антонима. Најзад, с којим правом да постоји реч која није ништа друго до супротност некој другој? Свака реч у себи садржи и своју супротност. Узми на пример реч 'добар'. Ако таква реч постоји, чему онда реч 'лош'? 'Недобар' би вредела исто толико - чак и више, јер представља потпуну супротност, за разлику од речи 'лош'. Или, ако хоћеш јачу верзију речи 'добар', чему цео тај низ непотребних и непрецизних речи као што су 'одличан' или 'изврстан' и све остале? То се све може исказати речју 'вишедобар'; или 'двапутвишедобар', ако хоћеш нешто још јаче. Разуме се, те речи су већ у употреби, али у коначној верзији Новоговора неће се употребити ниједна од оних других. Накрају ће целу појмовну област добра и зла обухватити само шест речи - у ствари само једна. Зар не видиш колико лепоте има у томе? Разуме се, првобитну идеју је дао Велики Брат«, додаде он после једног тренутка.
На помен Великог Брата, Винстону прелете преко лица израз млаке ревности. Сајм и поред тога откри недостатак одушевљења код свог саговорника.
»Ти још увек не схваташ довољно праву вредност Новоговора«, рече он готово тужно. »Чак и кад пишеш новоговорски мислиш на Староговору. Ја сам читао неке од оних чланака које повремено објављујеш у Тајмсу. Нису лоши; само види се да су то у ствари преводи. У дубини душе ти се и даље држиш Староговора и све оне његове непрецизности, свих оних бескорисних нијанси у значењу. Ти не схваташ каква лепота лежи у уништавању речи. Знаш ли да је Новоговор једини језик на свету чији се речник сваке године смањује?«
Винстон то, разуме се, није знао. Он се осмехну, надајући се да му осмех делује као сагласност; није се усуђивао да проговори. Сајм одгризе још један комад мрког хлеба, за тренутак пожвака, па настави:
»Зар не схваташ да је циљ Новоговора управо у томе да смањи опсег мишљења? На крају ћемо успети то да зломисао постане дословно немогућа, јер неће бити речи којима би се могла изразити. Сваки појам који и даље буде потребан моћи ће да се изрази само једном речју чије ће значење бити оштро омеђено а сва остала значења избрисана и заборављена. Већ сад, у једанаестом издању, нисмо далеко од тога. Но тај ће процес трајати још дуго после наше смрти. Сваке године све мање речи, све мањи обим свести. Разуме се, ни сад нема разлога - ни оправдања - за зломисао. Све је то само питање самодисциплине, контроле над стварношћу. Али на крају неће бити потребе ни за тим. Кад језик буде усавршен, Револуција ће бити готова. Новоговор је енглсоц, а енглсоц је Новоговор«, додаде он с неким мистичним задовољством. »Је ли ти кад пало на памет да до 2050. године, ако не и пре, неће више постојати нико ко би могао разумети овакав разговор какав ми водимо?«
»Сем...« сумњичаво поче Винстон, па застаде.
Било му је на врх језика да каже »Сем прола«, али се зауставио; није био сасвим сигуран да ли би таква примедба била идеолошки потпуно на месту. Међутим, Сајм беше погодио шта је он хтео рећи.
»Проли нису људи«, безбрижно рече он. »До 2050. године - а вероватно и раније - Староговор ће се потпуно изгубити. Цела књижевност прошлости биће уништена. Чосер, Шекспир, Милтон, Бајрон - сви ће они постојати само у новоговорској верзији; не само измењени, него окренути у своју супротност. Чак ће се и књижевност Партије изменити. Чак и пароле. Како да се одржи парола као што је 'слобода је ропство' кад неће постојати чак ни појам слободе? Цела клима мишљења ће бити другачија. Мишљења, у данашњем смислу те речи, у ствари неће ни бити. Бити идеолошки исправан значи не мислити - немати потребе да се мисли. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан.«
Једног дана, помисли Винстон с изненадним дубоким убеђењем, једног дана Сајм ће бити испарен. Превише је интелигентан. Види сувише јасно и говори сувише отворено. Партија такве не воли. Једног дана ће нестати. То му се види на лицу.
Винстон беше довршио свој хлеб и сир. Окрете се мало постранце на столици да попије шољу кафе. За столом лево онај човек металног гласа и даље је немилице причао. Слушала га је нека девојка, можда његова секретарица, која је седела леда окренутих Винстону и, по свему судећи, ревносно се слагала са свим што је говорио. Винстон би с времена на време ухватио какву примедбу као »Потпуно сте у праву, потпуно се слажем с вама«, изговорену младалачким и прилично ћуркастим женским гласом. Но онај други глас није застајао ни за тренутак, чак ни кад би девојка проговорила. Винстон је његовог власника познавао из виђења, мада му није било познато ништа више до то да он има неку важну функцију у Одељењу прозе. То је био човек тридесетих година, мишићавог грла и великих, покретљивих уста. Глава му је била мало забачена, те му се у наочаре, због угла под којим је седео, ухвати светио и Винстон виде два празна круга уместо очију. Било је нечег ужасавајућег у томе што је у бујици звука која му је истицала из уста било скоро немогуће разабрати једну једину реч. Винстон само једном ухвати фразу - »потпуна и коначна ликвидација голдштајнизма« - избачену муњевитом брзином, и то тако да се имао утисак да је то једна реч, као део штампарског слога изливен уједно. Остало је било просто бука, гакање. Па ипак, мада се у ствари није могло чути шта тај човек говори, није могло бити никакве сумње о природи његовог монолога. То је могао бити напад на Голдштајна, захтев за оштријим мерама против зломислитеља и саботера, ерупција гнева поводом злочина евроазијске војске, похвала Великом Брату или херојима на малабарском фронту - свеједно, разлике није било. Ма о чему тај човек говорио, било је јасно да је свака реч чиста идеологија, чист енглсоц. Док је посматрао безоко лице са вилицом која се брзо покретала горе-доле, Винстону дође чудно осећање да то није право људско биће него нека лутка. Тај човек није говорио из мозга, него из гркљана. Оно што му је излазило из уста састојало се од речи, но то није био прави говор: то су били само звуци произведени у несвесном стању, као пачје гакање.
Сајм се беше ућутао за тренутак и дршком кашике извлачио линије по барици чорбе. Глас са другог стола је ужурбано гакао, лако чујан упркос свеопште буке.
»У Новоговору постоји једна реч,« рече Сајм. »Не знам да ли је знаш: паткоговорити, гакати као патка. То је једна од оних интересантних речи које имају два супротна значења. Примењена на противника, она представља увреду; примењена на истомишљеника, похвалу.«
Сајм ће без даљњега бити испарен, поново помисли Винстон. Та га мисао мало растужи, иако је знао да га Сајм ниподаштава и помало презире, и да је савршено способан да га прокаже као зломислитеља ако нађе и најмањи разлог. Са Сајмом нека нијанса, нешто неухватљиво, није било у реду. Нешто му је недостајало: дискретност, повученост, извесна спасоносна доза глупости. За њега се не би могло рећи да је идеолошки неисправан. Веровао је у принципе енглсоца, обожавао Великог Брата, уживао у победама, мрзео јеретике, и то не само искрено, него и са неким несусталим жаром, изузетно добром обавештеношћу којој обични чланови Партије нису били ни близу. А ипак је над њим увек била нека сенка злог гласа. Он је говорио ствари које је боље прећутати, био превише начитан, често одлазио у кафану Под кестеном, састајалиште сликара и музичара. Није постојао никакв закон, чак ни неписан, против одлажења у кафану Под кестеном, но она је ипак некако била на злу гласу. Бивши, сада дискредитовани партијски руководиоци су се окупљали у тој кафани пре него што их је захватила дефинитивна чистка. Говорило се да је тамо некад, пре година и деценија, био виђан и сам Голдштајн. Сајмову судбину није било тешко предвидети. А ипак је била необорива чињеница да би Сајм ако би ма и за три секунде успео да схвати природу Винстонових тајних мишљења, овога сместа проказао Полицији мисли. То би уосталом, урадио свако - али Сајм пре него остали. Надобудост није била довољна. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан.
Сајм подиже поглед. »Ево Парсонса«, рече он.
Нешто у тону његовог гласа као да је између ове две речи убацило »оне будале«. Парсонс, Винстонов сусед у стамбеној згради Победа, одиста им се приближавао, пробијајући се кроз гомилу - здепаст, плавокос човек жабљег лица. У тридесет петој години, он је већ имао наслаге сала на врату и у пасу, али покрети су му ипак били одсечни и дечачки. Цела његова појава одавала је утисак окрупњалог дечака, и то у толикој мери да га је, иако је носио прописни комбинезон, било скоро немогуће не замишљати одевеног у кратке плаве панталоне, сиву кошуљу и црвену мараму Шпијуна. Дозивајући његову слику у сећање, човек би неминовно видео буцмасте образе и рукаве заврнуте са пуначких долактица. А Парсонс је одиста увек облачио кратке панталоне кад год би му колективни излет или каква друга физичка активност дали за то макар и мало разлога. Поздравивши их обојицу једним расположеним »Здраво, здраво!«, он седе за њихов сто, ширећи око себе јак мирис зноја. Румено лице му је било прекривено капљицама. Уопште, његова способност да се зноји била је изванредно велика. У колективном центру за рекреацију увек се могло погодити, по влажности дршке на рекету, да је он играо пинг-понг. Сајм беше извадио из џепа траку папира на којој је била дуга колона речи и задубио се у њу држећи хемијску оловку у руци.
»Види га како ради и за време прекида«, рече Парсонс, подгуркујући Винстона. »Вредан момак, а? Шта ти је то, баћо? Сигурно нешто тешко за мој мозак. Смите баћо, рећи ћу ти зашто те гањам. Заборавио си онај прилог.«
»За шта?« упита Винстон, аутоматски се машајући новца. Око четвртине плате увек је одлазило на добровољне прилоге, којих је било тако много да се нису могли сви ни попамтити.
»За Недељу мржње. Знаш, онај фонд из кућних прилога. Ја сам благајник за наш блок. Знаш како смо сви запели - чуда ћемо учинити. И могу ти рећи да неће бити моја кривица ако наша Победа не истакне највише застава од целе улице. Обећао си ми два долара.«
Винстон пронађе и предаде две изгужване, прљаве новчанице, које Парсонс уписа у нотес уредним рукописом неписмених.
»Још нешто, баћо«, рече он. »Чујем да те је јуче онај мој мангуп гађао из праћке. Добро сам му очитао. Рекао сам му да ћу му је узети ако му се још једанпут деси.«
»Вероватно му је било криво што није могао да гледа вешање«, рече Винстон.
»Е па, знаш како је, види се добро васпитање. Немирни к'о чигре, обоје, али не да су паметни! Ни на шта и не мисле сем на Шпијуне; и на рат, наравно. Знаш шта је она моја девојчица урадила у суботу кад јој је одред био на маршу, доле у Беркемстеду? Ухватила још две цурице, побегла с марша и цело поподне пратила неког непознатог човека. Пратиле су га два сата, кроз целу шуму, а кад су дошле у Ејмершем предале га патроли.«
»А зашто су то урадиле?« упита Винстон, не схватајући сасвим. Парсонс победнички настави:
»Моја цурица је била сигурна да је непријатељски агент - убачен падобраном, например. Али гледај, баћо, шта је најважније. Шта мислиш, зашто јој је уопште пало на памет да га прати? Видела га је да носи неке чудне ципеле - каже, никад није видела такве. Значи, сигурно странац. Паметна мала, а? А свега јој седам година.«
»Шта се десило с оним човеком?« упита Винстон.
»Е то не знам, наравно. Само не би ме ништа зачудило да су га...« Парсонс учини покрет као да нишани, и цокну језиком подражавајући пуцањ.
»Добро је«, замишљено рече Сајм, не дижући главе са своје траке папира.
»Разуме се, не смемо рескирати«, дисциплиновано се сложи Винстон.
»Знаш како је, у рату смо«, рече Парсонс.
Као у потврду овога, са телекрана над њиховим столом се разлеже трубни сигнал. Међутим, овог пута у питању није било обавештење о победи на фронту, него само саопштење Министарства обиља.