4.
С дубоким, несвесним уздахом који на почетку радног дана ни близина телекрана није спречавала, Винстон привуче диктограф, одува прашину с микрофона и стави наочари. Затим одмота и састави спајалицом четири документа савијена у трубу која су већ била испала из пнеуматичне цеви на десној страни стола.
На зидовима канцеларије била су три отвора. Десно од диктографа, мала пнеуматична цев за писмене поруке; лево, нешто шири отвор за новине; а на зиду са стране, сасвим надохват руке, велики четвртаст прорез заштићен поклопцем од жице. Тај је служио за бацање употребљених папира. Сличних прореза је у згради било на хиљаде, ако не и на десетине хиљада, не само у свакој канцеларији него, у кратким размацима, и у сваком ходнику. Због нечега су се у жаргону звали рупе за памћење. Ко год би имао у руци документ који је требало уништити, или видео макар комадић папира на земљи, махинално би подигао поклопац најближе рупе за памћење и убацио га унутра, на шта би га захватила струја топлог ваздуха и однела до огромних пећи, скривених негде у забитним деловима зграде.
Винстон прегледа четири комада хартије која је управо одмотао. Сваки је садржао поруку од свега једног или два реда, у скраћеном жаргону - не сасвим новоговорском, али углавном састављеном од новоговорских речи - који се употребљавао у Министарству за интерне сврхе. Поруке су гласиле:
тајмс 17.3.84 лажиран говор вб погр одн африка коригуј
тајмс 19.12.83 прогноза тролетке 4. квартал 83 грешке компарирај курентни број
тајмс 14.2.84 миниоб лажиран чоколада коригуј
тајмс 3.12.83 репорт дневзап вб двапутвишенедобар одн. нелица редигуј целосно преархивирај постодобрено
С благим осећањем задовољства, Винстон одложи четврту поруку у страну. Био је то компликован и одговоран посао који је најбоље било оставити за крај. Остале три ствари биле су рутинске, мада је друга значила да ће вероватно бити заморног гацања кроз цифре.
Винстон позва локал »стари бројеви« на телекрану и затражи одговарајуће бројеве Тајмса, који већ кроз неколико минута излетеше из пнеуматичне цеви. Поруке које је био примио тицале су се чланака или вести које је из овог или оног разлога требало изменити, или, како је гласио званичан израз, кориговати. На пример, у Тајмсу од седамнаестог марта писало је да је Велики Брат у говору одржаном претходног дана пророковао да ће јужноиндијски фронт остати миран, али да ће у Северној Африци ускоро доћи до евроазијске офанзиве. Међутим, евроазијска врховна команда је управила офанзиву на Јужну Индију, а оставила Северну Африку на миру. Стога је било потребно прерадити одговарајући пасус у говору Великог Брата тако да садржи предсказање онога што се заиста и догодило. Или: Тајмс од деветнаестог децембра био је донео званична предвиђања која су се односила на производњу разних врста робе широке потрошње током четвртог тромесечја 1983. године, које је истовремено било и шесто тромесечје девете тролетке. Данашњи број је међутим био донео податке о стварној производњи, из којих се видело да су предвиђања за сваки артикал била увелико погрешна. Винстонов посао је био да поправи првобитне цифре, тако да одговарају стварнима. Што се тиће треће поруке, у њој је било речи о врло једноставној грешци која се могла поправити за два-три минута. У фебруару, дакле пре непуна два месеца, Министарство обиља било је објавило обећање (званична формула је била категоричка обавеза) да се следовање чоколаде у 1984. години неће смањивати. Винстон је, међутим, знао да ће се у ствари, већ крајем текуће недеље, следовање смањити са тридесет грама на двадесет. Било је потребно само заменити првобитно обећање упозорењем да ће у априлу вероватно бити потребно смањити следовање.
Како је с којом поруком био готов, Винстон је спајао диктографисане исправке са одговарајућим бројем Тајмса и убацивао у пнеуматичну цев. Затим је, покретом скоро потпуно несвесним, гужвао поруку и све белешке које је успут направио, и убацивао их у рупу за памћење да их прогута ватра.
Шта се дешавало у невиђеном лавиринту куда су водиле пнеуматичне цеви, није знао подробно; имао је само општу представу. Чим би се све исправке потребне за овај или онај број Тајмса скупиле, тај број би се прештампао, првобитни примерак уништио, а поправљени примерак уносио на његово место у архиву. Том поступку сталне измене биле су подвргнуте не само новине него и књиге, часописи, брошуре, плакати, леци, филмови, магнетофонске траке, карикатуре, фотографије - све врсте књижевности и документације која би ма на који начин могла имати политичког или идеолошког значаја. Прошлост се ажурирала из дана у дан, скоро из минута у минут. На тај начин се за сва предвиђања Партије могло документима доказати да су била тачна; а није се допуштало да иједна вест, иједна изражена мисао у супротности са моментаним потребама остане на ма који начин записана. Свеукупна историја беше постала палимпсест са кога се, управо онолико пута колико је било потребно, гребао стари текст и уписивао нови. Ни у ком случају не би било могуће после таквог исправљања доказати да је ишта било фалсификовано. Највећи одсек Одељења документације, далеко већи од онога у коме је радио Винстон, сачињавали су људи чија је дужност једноставно била да проналазе и скупљају све примерке књига, новина и осталих докумената који су били неисправљени те их је стога требало уништити. Овај или онај број Тајмса који је, због промена у политици или погрешних предвиђања Великог Брата, био и по десетину пута прерађиван, стајао је онако прерађен, али са оригиналним датумом, у архиви, и није постојао ниједан други његов примерак који би га могао утерати у лаж. Књиге су се исто тако повлачиле и у неколико наврата прерађивале, а затим се поново издавале а да се ничим није признавало да су учињене икакве измене. Чак се ни у писаним упутствима која је Винстон примао и без изузетка уништавао чим би био готов није помињало нити наговештавало да треба починити било какав фалсификат; увек се говорило о грешкама, омашкама, штампарским грешкама или погрешно наведеним подацима које је у интересу тачности требало поправити.
У ствари, мислио је он исправљајући цифре Министарства обиља, ту и није у питању фалсификат. Посреди је просто уношење једне бесмислице уместо друге. Највећи део материјала с којим се радило није имао никакве везе са стварношћу, чак ни онакве везе каква постоји у директној лажи. Статистички подаци су и у првобитном и у дотераном облику били чиста фантазија. Врло често је требало измислити их сам. На пример, Министарство обиља је било предвидело да ће се у четвртом тромесечју 1983. произвести сто четрдесет и пет милиона пари ципела. Последња вест је гласила да је стварно произведено шездесет и два милиона. Винстон међутим унесе у редиговану верзију цифру од педесет и седам милиона, да би се касније могла оправдати уобичајена тврдња да је норма премашена. Но било како било, цифра од шездесет и два милиона није била ништа ближа истини но цифра од педесет и седам, или сто четрдесет и пет милиона. Врло је вероватно било да није произведен ниједан пар. Још вероватније да нико није ни знао колико је произведено, а камоли да му је до тога стало. Свако је знао само то да су астрономске количине произведених ципела за свако тромесечје постојале само на папиру, а да је добра половина становништва Океаније боса. Тако је било и са свим евидентираним чињеницама, биле оне мале или велике. Све је бледело и прелазило у свет сенки у коме на крају човек није могао бити сигуран ни што се тиче датума у години.
Винстон баци поглед на другу страну ходника. У боксу Прекопута марљиво је пословао неки Тилотсон, човек малог раста, прецизно извучених црта и јаке браде од које су му обријани образи изгледали црни. Он је држао савијене новине на колену и нешто говорио у диктограф, устима сасвим уз микрофон, као да жели да му речи остану тајна између њега и апарата. У једном тренутку подиже поглед и са наочара му се одби непријатељски сјај у Винстоновом правцу.
Винстон је Тилотсона једва и познавао и није имао појма којим се послом овај бави. Службеници Одељења документације нису радо говорили о свом послу. У дугој сали без прозора, са два реда боксова и бесконачним шуштањем папира и звуком гласова који мрмоље у диктограф, било је туце људи које Винстон чак ни по имену није знао, иако их је сваког дана виђао како журе ходницима горе-доле или гестикулирају током Два минута мржње. Знао је да у боксу одмах до његовог женица пепељасте косе аргатује из дана у дан тражећи у штампи и избацујући из ње имена људи који су били испарени и за које се стога сматрало да нису уопште ни постојали. У томе је било неке логике, јер је и сам њен муж био испарен пре две или три године. А неколико боксова даље, једно благо, повучено, сањалачко створење по имену Емплфорт, човек веома длакавих ушију и зачуђујућег талента за жонглирање римама и метром производило је изопачене верзије - дефинитивне текстове, како се званично говорило - песама које су биле постале идеолошки опасне но које је ко зна зашто требало задржати у антологијама. А ова сала са својих педесетак службеника била је само једна од подсекција, ћелија тако рећи, у преогромности Одељења документације. Испред, иза, изнад и испод ње било је других ројева службеника који су радили на незамисливом мноштву разних послова. Ту су биле огромне штампарије са редакторима, стручњацима за типографију и богато опремљеним лабораториј ама за фалсификовање фотографија. Ту је била телевизијска секција са техничарима, продуцентима и екипама глумаца посебно одабраним по таленту за имитирање гласова. Ту су биле армије евидентичара чија је дужност била да састављају спискове књига и часописа које је требало повући. Ту су били огромни трезори где су се чували поправљени документи и скривене пећи где су се спаљивали оригинални примерци. А негде, незнано где, потпуно безимени, ту су били и руководећи мозгови који су координирали све те послове и стварали политику по којој је било потребно да се овај део прошлости сачува, овај фалсификује, а онај уништи.
Па и само Одељење документације је било само један од огранака Министарства истине, чији је главни посао био не да реконструише прошлост, него да грађане Океаније снабдева новинама, филмовима, уџбеницима, телекранским програмима, драмама, романима - свим могућим врстама информација, просвете и забаве, од скулптура до парола, од лирских песама до биолошких трактата, и од дечјих читанки до речника Новоговора. Министарство се старало не само за многоструке потребе Партије него је понављало целу операцију на нижем нивоу, за потребе пролетаријата. Постојао је читав низ посебних одељака који се бавио стварањем књижевности, музике, драме и свих врста забаве за пролетере. Ту су се производили булеварски листови који су писали готово искључиво о спорту, злочинима и астрологији, сензационални петпарачки романи, филмови препуни сексуалних иживљавања, и сентиментални шлагери које је од почетка до краја компоновао један посебни апарат сличан калеидоскопу, назван версификатор. Постојала је чак и цела подсекција - у Новоговору названа Порносекција - која је производила најнижу врсту порнографије и слала је у запечаћеним пакетима; њене производе чланови Партије, сем оних који су на њима радили, нису смели да виде.
Док је Винстон радио, из пнеуматичне цеви беху испале још три поруке; у питању су, међутим, били једноставни послови, тако да је с њима био готов пре но што је дошло време за Два минута мржње. Кад се Мржња завршила, он се врати у свој бокс, дохвати са полице речник Новоговора, одгурну диктограф у страну, обриса наочаре и спреми се за најважнији посао који је имао тог јутра.
Највеће задовољство у животу Винстон је налазио у свом послу. Највећим делом је то била заморна рутина, но било је и задатака тако тешких и компликованом да се човек у њима могао изгубити као у дубинама каквог математичког проблема - деликатни фалсификати где су једини путокази били познавање принципа енглсоца и способност да се оцени шта Партија жели да се каже. У томе је Винстон био добар. Дешавало се чак и да му повере исправљање Тајмсових уводника, који су од почетка до краја били писани Новоговором. Он одмота поруку коју је раније тог јутра био одложио у страну. Гласила је:
тајмс 3.12.83 дневзап вб двапутвишенедобра одн нелица редигуј целосно преархивирај постодобрено
На Староговору (или стандардном енглеском), то би отприлике значило:
Извештај о дневној заповести Великог Брата из Тајмса од трећег децембра 1983. крајње лош. У њему се помињу непостојећа лица. Прерадити у целини и пре одлагања у архиву поднети претпостављенима на одобрење.
Винстон прочита инкриминисани чланак. Дневна заповест Великог Брата састојала се углавном од похвала организацији званој СППТ која је посаде пловећих тврђава снабдевала цигаретама и осталим ситним потрепштинама. Неки друг Видерс, угледни члан Уже партије, био је посебно похваљен и одликован Орденом другог реда за изванредне заслуге.