3.
Винстон је сањао мајку.
Морало му је бити, како је мислио, десет или једанаест година кад је она нестала. Била је то висока, достојанствена и прилично ћутљива жена спорих покрета и величанствене плаве косе. Оца се сећао нејасније као црномањастог и мршавог, увек одевеног у уредно тамно одело (Винстон се особито сећао врло танких ђонова на очевим ципелама) и са наочарима. Њих двоје је очигледно прогутала једна од првих чистки.
У том тренутку сна, мајка је седела негде далеко ниже од њега, са његовом млађом сестром у наручју. Сестре се уопште није сећао сем као ситне, слабашне, вечито ћутљиве бебе, крупних, пажљивих очију. Обе су га посматрале одоздо. Налазиле су се на неком подземном месту - на дну бунара, на пример, или каквог веома дубоког гроба - но то место, иако је већ било дубоко испод њега, и само је пропадало у дубину. Биле су у салону брода који тоне и посматрале одоздо кроз све тамнију воду. У салону је још било ваздуха, још увек су оне могле видети њега и он њих, али све време су тонуле, тонуле у зелену дубину која ће му их за тренутак заувек сакрити с очију. Он је био горе, на светлости и ваздуху док су оне тонуле у дубину и смрт, а тонуле су у дубину зато што је он био горе. Он је то знао, њих две такође; видео им је то по лицу. Нису имале прекора ни у очима ни у срцу, једино сазнање да оне морају умрети да би он остао жив, и да је то део неизбежног реда ствари у животу.
Није се сећао шта се заиста десило, али у сну је знао да су на неки начин мајчин и сестрин живот били жртвовани за његов. То је био један од оних снова који су, у ствари, иако задржавају карактеристични амбијент сна, наставак човековог интелектуалног живота, и у коме човек схвата чињенице и мисли које му се чине нове и вредне чак и кад се пробуди. Винстона беше сада погодило то што је мајчина смрт, пре скоро тридесет година, била трагична и тужна на неки начин који више није био могућ. Он схвати да трагедија припада старим временима, временима кад је још увек било приватног живота, љубави и пријатељства, и кад су чланови породице притицали у помоћ једно другом не питајући се зашто. Сећање на мајку парало му је срце, јер она је умрла волећи га кад је био превише мали и себичан да ту љубав узврати, и пошто се некако - није могао да се сети како - жртвовала појму оданости који је био њен лични и неизмењив. Тако шта се, схвати он, данас више не може десити. Данас постоји страх, мржња и бол, али не и достојанство осећања, не и дубока и сложена жалост. Све то му се сад чинило да види у мајчиним и сестриним очима које су га гледале кроз зелену воду, стотине метара дубоко а још увек непотонуле.
Одједном се виде како стоји на мекој утрини, у летње вече кад сунчеви зраци позлаћују земљу. Предео који је посматрао толико му се пута враћао у сновима да никад није био сасвим сигуран да ли га је видео или не и на јави. У мислима, кад је био будан, називао гаје »златни крај«. То је био стари пашњак који су зечеви сав обрстили; преко њега је вијугала путања, а наоколо се овде-онде видели кртичњаци. У назубљеној живици на супротној страни пољане, брестове гране су се благо повијале на поветарцу, а лишће је, густо као женска коса, једва приметно треперило. Негде у близини, мада се није видео, био је бистар, тих поточић у чијим су се вировима испод врба играле сићушне рибице.
Преко пољане му је у сусрет ишла она црнокоса девојка. Покретима сливеним у један, она стрже своју одећу и презриво је одбаци у страну. Телојој је било бело и глатко, али није му будило никакву жељу; једва да гаје и погледао. Било га је свег обузело дивљење према покрету којим је одећу одбацила у страну. Грациозан и безбрижан, тај покрет као да је срушио целу једну културу, цео један систем мишљења, као да се Велики Брат, Партија и Полиција мисли могу збрисати једним јединим величанственим покретом руке. Тај покрет је такође припадао давним временима. Винстон се пробуди са речју »Шекспир« на уснама.
Са телекрана се зачу продоран писак који се на истој ноти одржа пуних тридесет секунди. Било је нула седам-петнаест, време кад службеници треба да устају. Винстон се отрже од кревета - го, пошто су чланови Шире партије добијали три хиљаде купона за текстил годишње, а пижама је стајала шест стотина - и дохвати са столице изношену мајицу и спортске гаћице. Кроз три минута почињала је јутарња фискултура. Идућег тренутка, он се пресамити од жестоког напада кашља који га је скоро увек хватао убрзо после буђења. Кашаљ му толико испразни плућа да је до даха могао доћи само легавши на под и дубоко и грчевито удахнувши неколико пута. Од напора му се беху надуле вене, а она проширена на нози поче да га сврби.
»Група од тридесет до четрдесет година!« заштекта продоран женски глас. »Група од тридесет до четрдесет година! На своја места! Тридесет до четрдесет!«
Винстон скочи пред телекран и укрути се у ставу мирно. На екрану се већ беше појавила жена младалачког изгледа, сувоњава али мишићава, одевена у тренерку и патике.
»Одручи!« кресну она. »Држите се мог темпа. Је'н, два, три, четр! Је'н, два, три, четр! Хајде, другови, живље мало! Је'н, два, три, четр! Је'н, два, три, четр!...«
Бол од напада кашља не беше сасвим избацио из Винстонове свести сећање на сан. Оно се сад још и мало појача с ритмичким покретима вежбе. Док је механички савијао и испружао руке, и одржавао на лицу израз суморног уживања који се сматрао погодним за јутарњу гимнастику, он се борио да се у мислима врати до магловитог доба свог раног детињства. То је било изванредно тешко. Сви догађаји од пре двадесет пет година и више бледели су и чилели. Кад није било никаквих писаних трагова на које се човек могао позвати, расплињавале су се чак и контуре сопственог живота. Памтили су се велики догађаји који се највероватније нису ни одиграли, памтили су се детаљи ситних свакодневних догађаја, али се њихова атмосфера није дала ухватити; постојали су дуги празни периоди у које се није могло сместити ништа. У прошлости је све било другачије. Чак су и имена земаља, и њихови облици на мапи, били другачији. Писта један, на пример, имала је друго име: звала се Енглеска или Британија, мада се, по његовом прилично чврстом уверењу, Лондон одувек звао Лондон.
Винстон се није са сигурношћу сећао ниједног раздобља у коме његова земља није била у рату, но било је очигледно да је током његовог детињства постојао подужи интервал мира: наиме, једна од његових најранијих успомена била је везана за неки напад из ваздуха који је у то време свакога изненадио. То је могло бити у време кад је на Колчестер пала атомска бомба. Самог напада се није сећао, али памтио је очеву руку која га је стезала док су хитали наниже, наниже, наниже, некуда дубоко под земљу, низ неке спиралне степенице које су му одзвањале под ногама и од којих су му се на крају толико замориле ноге да је почео цвилети те су морали да стану и одморе се. Мајка, онако спора и сањива, била је далеко изостала. Носила је у наручју његову сестрицу - или можда само ћебад; није био сигуран да ли му се у то време сестра већ била родила. На крају избише на неко место, бучно и препуно света, које он препознаде као станицу метроа.
Неки људи су седели свуда наоколо по каменим плочама; други су, тесно збијени, седели на металним креветима на спрат. Винстон и његови родитељи нађоше за себе места на поду; поред њих, на кревету, седели су једно поред другога неки старац и старица. Старац је имао на себи пристојно тамно одело и штофани качкет забачен на потиљак, те му.се видела веома седа коса; лице му је било скерлетноцрвено, а очи плаве и пуне суза. Заударао је на џин. Чинило се као да му џин избија на поре уместо зноја, а са мало маште могло се замислити да су му сузе у очима чисти џин. Но иако је био при пићу, видело се да трпи неки истински и неподношљиви јад. Онако мали, Винстон схвати да се старцу управо десило нешто неопростиво и непоправљиво. Учини му се још и да зна шта је то. Био је погинуо неко кога је старац волео, можда његова мала унука. Старац је сваких неколико минута понављао:
»Нисмо требали да им верујемо. Рек'о сам ја да нисмо требали, је л' се сећаш? Ето сад шта се десило. Ма говорио сам ја увек, нисмо требали да верујемо тим дрипцима.«
Али којим то дрипцима није требало да верују Винстон се више није сећао.
Отприлике од тог времена, рат је дословно трајао без прекида, мада, строго узев, није увек био у питању исти рат. Неколико месеци током његовог детињства, у самом Лондон је било заплетених уличних борби којих се јасно сећао. Али истраживати историју целог тог периода, рећи ко се борио против кога у овом или оном тренутку, било је потпуно немогуће, јер ниједан запис, и ниједна реч, нису помињали било какво опредељење сем постојећег. Тренутно је, 1984. године (акоје година заиста била 1984), Океанија била у рату са Евроазијом а у савезу са Истазијом. Никад и нигде, ни приватно ни јавно, није се признавало да су ове три силе икад биле другачије сврстане. У ствари, као што је Винстон врло добро знао, било је прошло само четири године откако је Океанија била у рату са Истазијом а у савезу са Евроазијом. Но то је само био мали, кришом чувани податак који је Винстон држао у глави јер још није умео да добро контролише своје памћење. Званично, до те промене партнера никад није дошло. Океанија је моментално била у рату са Евроазијом: дакле Океанија је одувек била у рату са Евроазијом. Тренутни непријатељ је увек представљао апсолутно зло, а из тога је произлазило да је било каква нагодба с њим, било у прошлости или у будућности, немогућа.
Стравично је то, помисли он по десетохиљадити пут док је с муком забацивао рамена (држећи руке на куковима, сад су сви описивали телом кругове, покрећући се само од појаса навише; та је вежба наводно била добра за мишиће леда) - стравично је то што све то може и бити истина. Ако Партија може да гурне руку у прошлост и каже за овај или онај догађај: то и то се уопште није десило, тако шта је свакако ужасније од мучења и смрти.
Партија је говорила да Океанија никад није била у савезу са Евроазијом. Он, Винстон Смит, зна да је Океанија била у савезу са Евроазијом пре свега четири године. Али где то сазнање постоји? Само у његовој свести, која ће у сваком случају за кратко време бити уништена. А ако сви прихватају лаж коју Партија намеће - ако сви записи причају исту причу - онда лаж прелази у историју и постаје истина. Ко контролише прошлост, гласила је парола Партије, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост. А ипак се прошлост, иако по природи измењива, није ни изменила. Све што је истина данас, истина је од прапочетка до вечности. Ствар је била врло проста. Потребан је био само бескрајан низ победа над својим памћењем. То се звало контрола над стварношћу; на Новоговору двомисао.
»На месту вољно!« кресну инструкторка, нешто добродушније.
Винстон опусти руке низ слабине и полако напуни плућа ваздухом. Мисао му се изгуби у лавиринтском свету двомисли. Знати и не знати, бити свестан потпуне истинитости изговарајући пажљиво конструисане лажи, имати истовремено два мишљења која су се међусобно искључивала, знајући да су противречна а ипак верујући у оба; служити се логиком против логике, одбацивати морал захтевајући га, веровати да је демократија немогућна а да је Партија чувар демократије; заборављати све што је требало заборавити а онда то поново вратити у памћење у потребном тренутку па га затим сместа поново заборавити; и, пре свега, истом поступку подвргнути и сам тај поступак. То је била врхунска финеса: свесно се довести у стање несвесности, а онда, постати несвестан управо извршеног чина самохипнозе. Чак и сама реч двомисао, да би се схватила, захтевала је употребу двомисли.
Инструкторка им беше поново командовала »мирно«. »А сад да видимо ко може из става спетног претклон до пода«, избаци она с пуно ентузијазма. »Право из кукова, другови. Је'н - два! Је'н - два!...«
Винстону је била одвратна ова вежба, од које су му болови севали од пета до задњице и врло често на крају поново долазио напад кашља. Из његових медитација нестаде оно полузадовољство. Прошлост је, размишљао је он, не само измењена него управо уништена. Јер како се може установити ма и најочигледнија чињеница ако ван човековог памћења није било никакве евиденције? Он покуша да се сети кад је први пут чуо за Великог Брата. Учини му се да је то морало бити негде шездесетих година, али није био сасвим сигуран. По историјским списима Партије Велики Брат је, разуме се, био вођа и чувар Револуције још од најранијих њених дана. Његови подухвати постепено су били гурани у прошлост, тако да су се на крају пружали унатраг све до фантастичног света четрдесетих и тридесетих година, кад су се капиталисти у својим чудним цилиндричним шеширима возили лондонским улицама у великим блиставим аутомобилима или коњским фијакерима са стакленим вратима. До које је мере та легенда била истинита а до које измишљена, није се могло знати. Винстон се чак није сећао ни самог датума кад је Партија постала. Колико је знао, за реч енглсоц није чуо пре 1960. године, но могуће је било да је она у староговорском облику - »енглески социјализам« - и раније била у употреби. Све се топило у маглу. Понекад се додуше могло тачно утврдити да је ово или оно лаж. На пример, тврдња партијских историјских списа да је Партија измислила авион била је неистинита. Он се сећао авиона још из најранијег детињства. Али доказати се није могло ништа. Никад и ни за шта није било доказа. Један једини пут у животу, Винстон је у руци држао непорецив документарни доказ да је једна историјска чињеница била фалсификована. А у тој прилици...
»Смит!« издра се горопаднички глас са телекрана. »6079 Смит В.! Јесте, ви! Ниже се сагните! Умете ви и боље. Само што се не залажете. Тако, друже, тако је већ боље. Сад станите сви на месту вољно и гледајте мене.«
Винстона бесе наједном облио врео зној. Лице му остаде потпуно безизразно. Никад не показуј страх! Никад не показуј мржњу! Један трептај ока може да изда. Стајао је и посматрао инструкторку како подиже руке изнад главе и - не би се могло рећи елегантно, али зато приметно уредно и ефикасно - сагиње и дотиче првим зглобовима прстију под између стопала.
»Ето тако, другови! То хоћу да видим! Гледајте ме још једанпут. Мени је тридесет девет година; имам четворо деце. Сад гледајте.« Она се поново саже. »Видите да не савијам колена. Сви ви можете то исто ако хоћете«, додаде она исправљајући се. Свако ко је млађи од четрдесет пет година може да у претклону додирне под. Нисмо сви толико повлашћени да се можемо борити у првим редовима, али бар можемо да одржавамо добру кондицију. Помислите на наше момке на малабарском фронту! И на морнаре у пловећим тврђавама! Само помислите како је тек њима. А сад покушајте поново. Сад је већ боље, друже, тако је много боље,« додаде она да ободри Винстона кад овај, уз жесток напор, успе да дотакне прсте на ногама не савијајући колена, први пут после неколико година.