2.
Стављајући руку на кваку, Винстон виде да је оставио дневник отворен на столу. По њему је писало ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ, словима која су се скоро могла прочитати са другог краја собе. Незамислива глупост! Но он схвати да чак ни у оном паничном страху није хтео да умрља лепи глатки папир затворивши свеску док је мастило још било мокро.
Удахну дубоко и отвори врата. Сместа га обли топао талас олакшања. Пред вратима је стајала безбојна жена згњеченог изгледа, рашчупане косе и наборана лица.
»Овај, друже«, поче она беживотним цвиљавим гласом, »чула сам вас како улазите. Да л' бисте пошли до нас да видите шта нам је са судопером у кухињи. Нешто се запушио, па...«
То је била госпођа Парсонс, жена Винстоновог суседа са истог спрата. (Партија није сасвим одобравала реч госпођа - свакога је требало звати друже или другарице - али за неке жене човек ју је употребљавао инстинктивно.) Имала је око тридесет година, али је изгледала много старија. Добијао се утисак да у борама на њеном лицу има прашине. Винстон пође за њом кроз ходник. Те аматерске оправке биле су скоро свакодневна главобоља. Стамбена зграда Победа била је стара, саграђена негде око 1930. године, и сва се распадала. Са таваница и зидова вечито се крунио малтер, цеви су пуцале од сваког јачег мраза, кров је прокишњавао кад год је било снега, централно грејање је радило само са пола снаге кад није било потпуно искључено ради штедње. Оправке, сем онога што је човек могао да уради сам, требало је да одобре неки далеки одбори који су били у стању да једно обично намештање стакла на прозор решавају по две године.
»Наравно, ја само зато што Том није код куће«, невезано рече госпођа Парсонс.
Стан Парсонсових био је већи од Винстоновог и запуштен на други начин. Све у њему се чинило стучено, изгажено, као да је у стану недавно боравила каква велика и ратоборна животиња. Делови опреме за разне игре - штапови за хокеј, боксерске рукавице, пробушена фудбалска лопта, пар знојавих спортских гаћица изврнутих наопако - лежали су разбацани на поду, а на столу су у нереду стајали прљави судови и свеске за домаће задатке са магарећим ушима. На зидовима су висиле скерлетне заставице Омладине и Шпијуна, и огроман плакат са ликом Великог Брата. Осећао се уобичајени мирис куваног купуса, заједнички целој згради, но кроз њега се пробијао оштрији задах зноја, и то - осећало се из прве, мада би тешко било објаснити како - зноја неког ко је тренутно одсутан. У другој соби неко је покушавао да на чешљу и тоалет-папиру прати војну музику која је и даље извирала из телекрана.
»Деца«, рече госпођа Парсонс, бацивши полубојажљив поглед на врата. »Данас су цео дан била унутра. И наравно...«
Имала је навику да своје реченице прекида на половини. Кухињски судопер је био скоро до врха пун прљаве зеленкасте воде која је горе него икад смрдела на купус. Винстон клече и испита колено одводне цеви. Није волео да ради рукама; није волео ни да се сагиње, пошто је тиме увек рескирао нападе кашља. Госпођа Парсонс је стајала и беспомоћно посматрала.
»Наравно, да је Том код куће, поправио би га зачас«, рече она. »Он то воли. Вешт је он у тим пословима.«
Парсонс је био Винстонов колега у Министарству истине, дебељушан али енергичан човек, толико глуп да је то паралисало, гомила имбецилних одушевљења - један од оних потпуно преданих, оданих теглећих коња на којима је, далеко више него на Полицији мисли, почивала стабилност Партије. Човек од тридесет пет година, он је управо био напустио, преко воље, Омладину, а пре него што је прешао у Омладину, био је успео да у Шпијунима остане годину дана преко горње границе. У Министарству је радио на неком подређеном положају за који се није тражила интелигенција, али, с друге стране, био је водећа личност у Спортској секцији и свим осталим секцијама које су се бавиле организовањем колективних излета, спонтаних демонстрација, кампања штедње, и добровољних активности уопште. Имао је обичај да с тихим поносом објави, између два дима на лули, да се у Дому културе и одмора појављивао свако вече за последње четири године. Загушљив задах зноја, својеврсно нехотично сведочанство о животу испуњеном физичким напорима, пратио га је свуда, и задржавао се чак и пошто би он отишао.
»Имате ли француски кључ?« рече Винстон, чачкајући око завртња на колену цеви.
»Француски кључ«, рече госпођа Парсонс, сместа се претворивши у бескичмењака. »Не знам, право да вам кажем. Можда деца...«
Зачу се топот дубоких ципела и још један писак на чешљу, и у собу рупише деца. Госпођа Парсонс донесе француски кључ. Винстон испусти воду и са гађењем извуче гомилу уваљаних длака из косе која је била запушила цев. Опра прсте, колико је могао, хладном водом из славине и врати се у другу собу.
»Руке увис!« узвикну дивљачан глас.
Иза стола беше искрснуо лепушкаст деветогодишњи дечачић, мрка лица и претио му аутоматским пиштољем-играчком, док је његова сестрица, око две године млађа, понављала исти покрет држећи у руци комад дрвета. Обоје су имали на себи кратке плаве панталоне, сиве кошуље и црвене мараме: униформу Шпијуна. Винстон диже руке изнад главе, али са нелагодним осећањем - толико је дечаково држање било зло - да у питању није само дечја игра.
»Ти си издајник!« дрекну дечко. »Ти си зломислитељ! Ти си евроазијски шпијун! Убићу те, испарићу те, бацићу те у рудник соли!«
Одједном се обоје заскакаше око њега, узвикујући »Издајнице!« и »Зломислитељу!«, при чему је девојчица подржавала сваки братовљев покрет. То је помало и застрашивало; било је налик на игру тигрића који ће ускоро порасти и постати тигрови људождери. У дечаковим очима видела се нека прорачуната крвожедност, нека сасвим очигледна жеља да удари или шутне Винстона, и свест да је малтене довољно одрастао да то и уради. Добро је што пиштољ није прави, помисли Винстон.
Очи госпође Парсонс су нервозно скакале са Винстона на децу и натраг. У јачој светлости дневне собе он с радозналошћу виде да јој у борама лица заиста има прашине.
»Толико су немирни«, рече она. »Криво им је што нису ишли да виде вешање, ето шта је. Ја нисам могла да их поведем, имала сам посла, а Том се неће вратити на време из канцеларије.«
»А зашто не можемо да гледамо вешање?« громогласно заурла дечак.
»'Оћу да видим вешање! 'Оћу да видим вешање!« поче да понавља девојчица, скакућући и даље.
Винстон се сети да је те вечери у Хајд парку требало да буде вешање неких евроазијских заробљеника проглашених кривим за ратне злочине. То се дешавало отприлике једном месечно, и представљало омиљени спектакл. Деца су увек тражила од родитеља да их тамо воде. Он се опрости од госпође Парсонс и пође вратима. Но није прешао ни шест корака низ ходник кад га са заслепљујућим болом нешто удари у потиљак. Учини му се да му је неко зарио у месо црвено усијану жицу. Он се окрете, таман на време да види госпођу Парсонс како вуче сина у кућу, док је дечак стављао праћку у џеп.
»Голдштајне!« раздра се овај док су се врата затварала пред њим. Но Винстона најдубље погоди израз беспомоћног страха на сивкастом лицу дечакове мајке.
Вративши се у стан, он хитро прође поред телекрана и поново седе за сто, и даље трљајући врат. Музика из телекрана беше престала. Уместо ње је одсечан, војнички глас читао, са неким бруталним уживањем, опис наоружања на новој Пловећој тврђави која је управо била усидрена између Исланда и Фароских острва.
С оваквом децом, помисли он, та јадна жена мора бити да живи у вечитом страху. Још годину-две и они ће је посматрати дан и ноћ не би ли наишли на какав траг идеолошке неисправности. Готово сва деца су била исто тако немогућа. Најгоре је од свега било то што су их организације као што су Шпијуни систематски претварале у непокорне дивљачиће, а ипак нису у њима производили никакву склоност да се побуне против партијске дисциплине. Напротив, она су обожавала Партију и све што је било с њом у вези. Песме, процесије, заставице, излети, вежбе са дрвеним пушкама, извикивање парола, обожавање Великог Брата - све је то за њих била величанствена игра. Сва њихова мржња и жестина биле су окренуте упоље, против непријатеља државе, против странаца, издајника,саботера, зломислитеља. Било је скоро нормално да се људи изнад тридесете године плаше своје сопствене деце. И то с добрим разлогом, јер ретко би прошла недеља дана а да Тајмс не донесе нотицу о томе како је неко подло мало њушкало - обично се употребљавао израз дете-херој - прислушкивало и чуло какву компромитујућу примедбу и пријавило родитеље Полицији мисли.
Бол од зрна из праћке беше прошао. Он преко воље узе перо, питајући се да ли може смислити још нешто што би могао унети у дневник. Одједном се поново сети О'Брајена.
Пре неколико година - колико? сигурно седам - сањао је да пролази кроз собу у потпуном мраку. Тада му је неко ко је седео по страни рекао док је Винстон пролазио поред њега: »Срешћемо се тамо где нема мрака.« То је било речено врло тихо, скоро узгред - као констатација, не као наређење. Он је продужио не заустављајући се. Чудно је било то што у том тренутку, у сну, те речи нису на њега оставиле неки особит утисак. Почеле су да добијају значење тек касније, и постепено. Сад се није могао сетити да ли је пре или после тог сна први пут видео О'Брајена; није се могао ни сетити кад је први пут препознао глас као О'Брајенов. Но било како било, препознао га јесте. О'Брајен је био тај који му се обратио из мрака.
Винстон никад није могао да са сигурношћу закључи - бити сигуран било је немогуће чак и после јутрошњег мига - да ли му је О'Брајен пријатељ или непријатељ. Између њих је постојала веза разумевања, важнија него симпатија или осећање припадности истој странци. »Срешћемо се тамо где нема мрака«, беше рекао О'Брајен. Винстон није знао шта то значи; знао је само да ће се то на овај или онај начин остварити.
Глас са телекрана застаде за тренутак. Трубни знак, леп и јасан, проплови устајалим ваздухом. Глас, сада храпав, настави:
»Пажња, пажња! Овог тренутка смо добили флеш вест са малабарског фронта. Наше снаге у Јужној Индији постигле су величанствену победу. Овлашћен сам даобјавим да ће ова победа, о којој следи извештај, вероватно привести рат крају. Ево извештаја...«
Лоше вести, помисли Винстон. И наравно, после бруталног описа победе над евроазијском војском, са стравично високим бројем убијених и заробљених, наиђе обавештење да ће од следеће недеље следовање чоколаде бити смањено са тридесет грама на двадесет.
Винстон поново подригну. Џин је испаравао, остављајући за собом осећање празнине и безвољности. Са телекрана - можда да прослави победу, можда да надјача помисао на изгубљену чоколаду - груну химна. На то се морало стати мирно. Међутим, он је у свом тренутном положају био невидљив.
Химна се повуче пред лакшом музиком. Винстон оде до прозора, окренут леђима телекрану. Дан је и даље био ведар и хладан. Негде у даљини експлодира ракетна бомба с тупим треском који се одбијао од зидова. У то време их је на Лондон падало двадесет до тридесет недељно.
Доле, на улици, ветар је махао зацепљеним плакатом горе-доле, те се реч ЕНГЛСОЦ на махове појављивала и нестајала. Енглсоц. Свети принципи Енглсоца. Новоговор, двомисао, мењање прошлости. Он се осећао као да лута по шумама на морском дну, изгубљен у чудовишном свету у коме је он сам био чудовиште. Био је сам. Прошлост је била мртва, будућност незамислива. С каквом је сигурношћу могао рећи да је и једно тренутно живо људско биће на његовој страни? И на који начин знати да владавина Партије неће потрајати заувек? Као одговор, вратише му се три пароле на белој фасади Министарства истине:
РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ
Он извади из џепа новчић од двадесет пет центи. Ту су, такође, ситним словима, биле исписане те исте пароле; с друге стране је била глава Великог Брата. Његове очи су,чак и са новчића, пратиле човека. На новцу, на маркама, на корицама књига, на заставицама, на плакатима и на кутијама за цигарете - свуда. Увек те очи које посматрају и глас који обавија. Био човек будан или спавао, радио или јео, у кући или ван куће, у купатилу или у кревету - избећи се није могло. Нико није имао ништа своје до оних неколико кубних сантиметара у лобањи.
Сунце беше одмакло својим путем, и хиљаде прозора на Министарству истине, сад кад светлост није била у њих, изгледале су мрко и одбојно, као пушкарнице на тврђави. Пред огромним пирамидалним обликом Винстону задрхта срце. Зграда је била превише јака, није се могла заузети на јуриш. Не би је срушило ни хиљаду ракетних бомби. Он се поново упита за кога пише дневник. За будућност, за прошлост - за неко замишљено доба. А пред њим није стајала смрт него уништење. Дневник ће бити претворен у прах и пепео, а он сам у пару. Једино ће Полиција мисли прочитати шта је написао, пре него што збришу дневник из постојања и из сећања. Како се обратити будућности кад ни траг човека, чак ни безимена реч нажврљана на комаду папира неће моћи да физички преживи?
Са телекрана изби четрнаест. Морао је да оде у року од десет минута. Морао се вратити на посао у четрнаест и тридесет.
Избијање сата му зачудо даде снаге. Више није био самотна утвара што изговара истину коју нико никад неће чути. Но докле год ју је изговарао, трајност је на неки нејасан начин била обезбеђена. Наслеђе човеково се не преноси саопштавањем својих мисли него чувањем духовног здравља. Он се врати до стола, умочи перо у мастило и написа:
Будућности или прошлости, времену у коме је мисао слободна, у коме се људи разликују међу собом и не живе усамљени - времену у коме постоји истина и у коме се оно што је учињено не може повући:
Из доба једнообразности, из доба самоће, из доба Великог Брата, из доба двомисли - поздрав!
Ја сам већ мртав, помисли он. Учини му се да је тек сад, сад кад је почињао бивати способан да уобличи своје мисли, тек сад предузео одлучујући корак. Последице сваког чина садржане су у самом чину. Он написа:
Зломисао не повлачи собом смрт: зломисао ЈЕСТЕ смрт.
Сад кад је схватио себе као мртваца, постало је важно одржати се што дуже у животу. Два прста десне руке била су му умрљана мастилом. Управо такве ситнице издају. Неко надобудно њушкало у Министарству (вероватно каква жена: она са пепељастом косом или она црномањаста из одељења за прозу) могло би се чудити зашто је писао за време прекида за ручак, зашто је употребљавао старомодно перо, шта је то писао - и онда казати реч-две на одговарајућем месту. Он оде у купатило и пажљиво опра мастило оштрим мрким сапуном који је стругао кожу као шмирглпапир те тако био погодан за ту сврху.
Затим стави дневник у фиоку. Било је сасвим бескорисно помишљати да га сакрије, но могао је бар да установи да ли је откривен или не. Длачица затакнута међу листовима била би превише очигледна. Врхом прста, он подиже једно препознатљиво беличасто зрнце прашине и стави га у крај корица, одакле би морало спасти ако би ко покренуо књигу.