1.
Био је ведар и хладан априлски дан; на часовницима је избијало тринаест. Винстон Смит, браде забијене у недра да избегне љути ветар, хитро замаче у стаклену капију стамбене зграде Победа, но недовољно хитро да би спречио једну спиралу оштре прашине да уђе заједно с њим.
Ходник је заударао на кувани купус и старе отираче. На једном крају је био прикачен плакат у боји, превелики за затворени простор. Он је представљао само једно огромно лице, више од метра у ширину: лице човека од својих четрдесет пет година, са густим црним брковима и цртама лепим на неки суров начин. Винстон крете ка степеницама. Покушати лифтом није вредело. Он је и у најбољим приликама радио ретко, а тренутно је струја била укинута преко дана. То је био део акције штедње у припремама за Недељу мржње. Стан је био на седмом спрату, и Винстон, који је имао тридесет девет година и проширену вену изнад десног чланка, пео се споро, одморивши се путем у неколико наврата. На сваком одморишту, прекопута врата за лифт, са зида је гледало огромно лице на плакату. Слика је била једна од оних које су тако удешене да очи на њој прате посматрача из сваког угла. Испод лица стајао је натпис ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА.
У стану је чуо милозвучан глас како чита листу цифара које су се односиле на производњу сировог гвожђа. Глас је долазио из правоугаоне металне плоче налик на замућено огледало која је сачињавала део површине зида на десној страни. Винстон окрете прекидач и глас се мало утиша, мада су се речи могле и даље разабрати. Инструмент (звао се телекран) се могао утишати, али никада потпуно искључити.
Он приђе прозору: омалена, слабачка фигура, чију је мршавост плави комбинезон - партијска униформа - само истицао. Коса му је била веома плава, лице по природи црвено, а кожа огрубела од оштрог сапуна, тупих бријача и хладноће зиме која се управо била завршила.
Свет је напољу чак и кроз затворен прозор изгледао хладно. На улици су вртложићи ветра увртали прашину и поцепану хартију у спирале; сунце је сијало а небо било оштро плаво, но и поред тога се све чинило безбојно сем плаката који су били излепљени свуда. Са сваког доминантног угла посматрало је црнобрко лице. Једно се налазило на фасади право прекопута. ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА, писало је на плакату, док су тамне очи гледале право у Винстонове. Ниже, у висини улице, други плакат, откинут на једном углу, лепршао је са сваким ударом ветра и наизменично покривао и откривао једну једину реч: ЕНГЛСОЦ. У даљини се један хеликоптер обруши међу кровове, залебде за тренутак као мува зунзара, и поново одлете кривуљом. То је била полицијска патрола која је шпијунирала људе кроз прозор. Но патроле нису биле страшне. Страшна је била само Полиција мисли.
Иза Винстонових леђа онај глас са телекрана је и даље блебетао о сировом гвожђу и премашивању деветог трогодишњег плана. Телекран је истовремено примао и емитовао. Могао је ухватити сваки звук - јачи од врло тихог шапата - који би Винстон произвео; штавише, Винстон се, све док је остајао у видном пољу којим је доминирао метални правоугаоник, могао не само чути него и видети. Наравно, нико није могао знати да ли га у овом или оном тренутку надзиру или не. Колико се често, или по ком систему, Полиција мисли укључивала на појединачне канале могло се само нагађати. Чак је било могуће и то да она непрекидно надзире свакога. Но, у сваком случају, могла се укључивати на свачији канал кад год зажели. Морало се живети - и живело се, по навици која је прерасла у инстинкт - претпостављајући да се сваки звук чуо и, сем у мраку, сваки покрет видео.
Винстон је стајао окренут телекрану леђима. Тако је било безбедније; иако и леђа, као што је добро знао, могу да открију доста. На километар одатле Министарство истине, установа у којој је радио, уздизало се огромно и бело над прљавим пределом. Ово, помисли он са неодређеним гађењем - ово је Лондон, главни град Писте један, треће по становништву провинције Океаније. Он покуша да исцеди какву успомену из детињства која би му рекла да ли је Лондон увек био такав. Да ли су увек постојале ове ведуте трошних кућа из деветнаестог века, чије су фасаде биле подупрте гредама, прозори закрпљени картоном, кровови таласастим лимом, а баштенски зидови испуцали и нагнути на све стране? И рушевине од бомбардовања где се прашина од малтера ковитлала по ветру а врбовица вукла преко гомила шута; и места где су бомбе рашчистиле мало више земљишта па на њему изникле прљаве и ружне колоније дрвених барака налик на кокошињце? Али ништа није вредело, није се могао сетити; од детињства му није било остало ништа сем низа живо осветљених слика које су се јављале без икакве позадине и најчешће биле неразумљиве.
Министарство истине - у Новоговору: Министин - оштро се разликовало од свега осталог на видику. То је била огромна пирамидална грађевина од светлуцаво белог бетона која се уздизала, тераса за терасом, три стотине метара у небо. Са места на коме је Винстон стајао могле су се тек разабрати, исписане елегантним словима на белом зиду, три пароле Партије:
РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ
Министарство истине имало је, како се говорило, три хиљаде просторија над земљом и одговарајући број огранака под земљом. У Лондону су се налазиле још само три зграде сличног изгледа и величине.
Оне су толико надвишавале околну архитектуру да су се са крова стамбене зграде Победа могле у исто време видети све четири. То су биле зграде четири министарства која су сачињавала целокупни апарат државне власти. Министарство истине, које се бавило информацијама, забавом, просветом и културом; Министарство мира, које се бавило ратом; Министарство љубави, које је одржавало закон и јавни поредак; и Министарство обиља, које је било одговорно за привредне послове. Имена су им била, у Новоговору: Министин, Минимир, Миниљуб и Миниоб.
Министарство љубави је било једино које је заиста уливало страх. На њему уопште није било прозора. Винстон никад није био у њему, нити му пришао ближе од пола километра. Тамо се могло ући само послом, па и тада тек пошто се продре кроз лавиринт бодљикаве жице, челичних капија и скривених митраљеских гнезда. Чак су и улице којима се ишло до њега врвеле од чувара лица као у горила, у црним униформама и наоружаних пендрецима на зглоб.
Винстон се нагло окрете. Беше навукао на лице израз смиреног оптимизма који је било пожељно имати пред телекраном. Затим пређе преко собе и уђе у мајушну кухињу. Изишавши из Министарства у то доба дана, жртвовао је свој ручак у кантини, а знао је да у кухињи није било никакве хране сем комада црног хлеба који је требало сачувати за сутрашњи доручак. Он узе са полице боцу безбојне течности са обичном белом етикетом на којој је писало ЏИН ПОБЕДА. Џин је ширио отужан, уљаст мирис, као кинески алкохол од пиринча. Винстон насу до врха пуну шољу за чај, прибра се да издржи шок, и прогута га као лек.
Тог тренутка лице му доби скерлетну боју а из очију пођоше сузе. Пиће је било налик на азотну киселину; осим тога, док га је човек гутао, осећао се као да је ударен гуменом палицом у потиљак. У идућем тренутку, међутим, изгорели желудац се смири и свет доби ведрији изглед.
Он извади једну цигарету из згужване кутије на којој је писало ЦИГАРЕТЕ ПОБЕДА и непажљиво је окрете усправно, при чему се дуван истресе на под. Са следећом је био боље среће. Затим се врати у дневну собу и седе за мали сто смештен лево од телекрана. Из фиоке извади држаљу, бочицу мастила и дебелу празну свеску кварто-формата са црвеном полеђином и корицама чији дезен је подсећао на шаре у мрамору.
Телекран у дневној соби је због нечег био у необичном положају. Уместо да буде смештен, како је било нормално, на зид у дну, одакле је могао доминирати целом собом, он се налазио на дужем зиду, наспрам прозора. С једне стране телекрана налазио се плитак алков у коме је Винстон тог тренутка седео и који је, кад су се станови зидали, вероватно био намењен за полице с књигама. Седећи у алкову, добро увучен, Винстон је био ван дохвата телекрана утолико што се није могао видети. Разуме се, могао се чути, али докле год би остао у истом положају за телекран је био невидљив. Управо га је ова необична географија собе делимично подстакла на оно што је тог тренутка смерао.
Но на то га је била подстакла и свеска коју је управо извадио из фиоке. Била је необично лепа. Њен гладак бели папир, нешто пожутео од времена, био је од оне врсте која се није производила најмање четрдесет година. Међутим, није му било тешко погодити да је свеска још старија. Био ју је спазио у излогу запуштене мале старинарнице у једној од сиромашних четврти града (није се тачно сећао којој) и сместа га је захватила неодољива жеља да је поседује. Чланови партије нису смели да улазе у обичне радње (то се звало »пазарење на слободном тржишту«), али тај пропис се није спроводио строго, пошто се до разних ствари као што су пертле или жилети није никако друкчије могло доћи. Тада се хитро осврнуо по улици, улетео у радњу и купио свеску за два и по долара. У том тренутку није био свестан да је жели за неку одређену сврху. Кући ју је однео у ташни, са осећањем кривице. Чак и празну, свеску је било опасно имати уза се.
Седећи за столом, спремао се да почне писати дневник. То није било противзаконито (ништа није било противзаконито, јер закона више није било), али ако би га ухватили, могао је прилично сигурно да очекује смртну казну, или у најмању руку двадесет пет година у логору за присилни рад. Винстон углави перо у држаљу и лизну га да скине масноћу. Перо је било архаичан инструмент, ретко коришћен и за потписивање; он га је набавио, кришом и са доста тешкоћа, само зато што је осећао да леп гладак папир заслужује да се по њему пише правим пером, а не гребе хемијском оловком. Он у ствари није био ни навикао да пише руком. Обичај је био да се све, сем врло кратких бележака, диктира у диктограф, што је, разуме се, за ову прилику било искључено. Он умочи перо у мастило и застаде само тренутак. Утробом му беше прошао дрхтај. Обележити папир представљало је одлучујући чин. Ситним, незграпним словима, он исписа:
4. април 1984.
Потом се завали у столицу. Обузело га је осећање потпуне беспомоћности. Пре свега, није ни био сигуран да је година заиста 1984. Морала је бити ту негде, пошто је био прилично сигуран да има тридесет девет година, а веровао је да се родио 1944. или 1945; али прецизирати датум у оквиру једне или двеју година било је немогуће.
За кога, одједном му дође питање, за кога он то пише овај дневник? За будућност, за нерођене. Мисао му се за тренутак задржа над сумњивим датумом на страници, а затим налете на новоговорску реч двомисао. Први пут постаде свестан величине оног што је предузео. Како се може саобраћати са будућношћу? То је по природи немогуће. Будућност ће или личити на садашњост, и у том случају га неће ни слушати, или се разликовати од ње, и тада би његова мука остала несхваћена.
Неко време је седео и тупо гледао у папир. Са телекрана се чула трештава војна музика. Било је чудно што је не само изгубио моћ да се изрази него чак и заборавио шта је првобитно желео да каже. За овај догађај се био припремао недељама, и ни у једном тренутку му није падало на памет да би му било потребно ишта сем храбрости. Писати је било лако, како му се чинило. Требало је само да пренесе на папир онај непрекидни и несмирени монолог који му се дословно годинама одвијао у глави. Међутим, у том тренутку је чак и монолог био престао. Сем тога, проширена вена га поче неподношљиво сврбети. Није се усуђивао да се почеше, да се не би запалила. Секунде су пролазиле. Он није примећивао ништа до белину странице пред собом, свраб изнад чланка, трештање музике и благу опијеност од џина.
Одједном поче писати у паничном страху, само делимично схватајући шта пише. Ситан али дечје незграпан рукопис му је главињао по страници, испуштајући прво велика слова, а најзад чак и тачке.
4. април 1984. Синоћ биоскоп. Све ратни филмови. Један врло добар о броду пуном избеглица бомбардованом негде у Средоземном мору. Публику веома забављали кадрови у којима неки крупни дебељко покушава да отплива од брода а хеликоптер га прати, прво се видео како се ваља у води као морска корњача, онда кроз нишан митраљеза на хеликоптеру, онда сав избушен а море око њега ружичасто и најзад, како тоне тако нагло као да је кроз те рупе продрла вода. публика урлала од смеха кад је потонуо. онда се видео чамац за спасавање пун деце и хеликоптер како лебди над њим. у чамцу жена средњих година мозда јеврејка седела на прамцу са мушкарчићем око три године у наручју. дете вриштало од страха и крило главу међу њене дојке као да хоће да се увуче у њу а она га грлила и умиривала мада је и сама била сва модра од страха, покривала га што је више могла као да је мислила да ће јој се меци одбити од руку.
онда хеликоптер избацио бомбу од 20 кила усред њих страшан бљесак и чамац сав у комаде. онда диван кадар једне дечје руке како лети увис увис увис све више у ваздух мора да је у кљуну хеликоптера била камера и пратила ту се чуо јак пљесак одакле су седели чланови партије али једна жена из оног дела сале одређеног за проле одједном дигла дреку викала нису требали то да приказују пред децу то је покварено таке ствари пред децу све док је полиција није избацила неверујем дасу јој нешто урадили нико се не секира шта проли говоре типична пролска реакција они никад...
Винстон престаде да пише, делом зато што га беше ухватио грч. Није знао шта га је то нагнало да истресе овај низ бесмислица. Но чудно је било то што му се, док је писао, у глави осветлила једна сасвим различита успомена, и то до те мере да се осетио способним да је пренесе на папир. Управо је због тог догађаја, схвати он у том тренутку, и био наједном решио да оде кући и почне писати дневник.
То се десило тог јутра у Министарству, ако се за нешто до те мере небулозно може рећи да се заиста догодило.
Било је скоро једанаест нула-нула, и службеници архиве, где је Винстон радио, већ су довлачили столице из својих собичака и смештали их у средину сале, наспрам великог телекрана, припремајући се за Два минута мржње. Винстон је управо седао на столицу у једном од средњих редова кад један човек и једна девојка, које је познавао из виђења али с којима није никад разговарао, неочекивано уђоше у салу. Девојку је често сретао по ходницима. Није јој знао име, али је знао да је радила у одељењу прозе. Вероватно - пошто ју је понекад виђао са рукама прљавим од уља и француским кључем у руци - вероватно се бавила каквим механичарским послом на једној од машина за писање романа. То је била девојка поноситог изгледа, од око двадесет седам година, густе црне косе, пегавог лица и брзих, спортских покрета.
Струк јој је неколико пута обавијала танка скерлетна ешарпа, амблем Омладинске лиге против секса, притегнута таман толико да истакне диван облик бокова. Винстон ју је замрзео од првог виђења. Знао је зашто.
Мрзео ју је због атмосфере терена за хокеј, хладних тушева и опште моралне чистоте коју је успевала да шири око себе. Мрзео је скоро све жене, особито младе и лепе. Увек су управо жене, и то најпре оне младе, биле најбиготније присталице Партије, гутачице парола, шпијунке-аматери и разобличитељке неортодоксних схватања. Но ова му се девојка чинила опаснија од већине других. Једном му је, кад су се мимоишли у ходнику, добацила кос поглед који као да је продро у њега и за тренутак га испунио црним ужасом. Чак му је пало на памет да је она можда агент Полиције мисли. То је, додуше, било мало вероватно. Но он је и даље увек осећао чудну нелагодност, у којој је било и страха и непријатељства, кад год би се она нашла у његовој близини.
Човек се звао О'Брајен. Био је члан Уже партије и заузимао неки положај толико важан и удаљен да је Винстон имао само бледу представу о његовој природи. Гомила се, видевши како се приближава црни комбинезон члана Уже партије, беше утишала за тренутак. О'Брајен је био висок и крупан, дебелог врата и грубог, расположеног, бруталног лица. И поред застрашујућег изгледа, имао је извесног шарма у понашању. Умео је да подиже наочаре покретом који је на неки чудан начин обезоружавао - на неки чудан начин, неодређено, одавао културу. То је био покрет којим би, да су ичије мисли ишле тим правцем, подсећао на племића из осамнаестог века како нуди саговорника својом бурмутицом. Винстон је О'Брајена видео десетак пута за скоро исто толико година. Осећао је да га овај дубоко привлачи, и то не само супротношћу измеду својих културних манира и боксерске грађе. Посреди је далеко више било Винстоново потајно уверење - или чак не ни уверење но просто нада - да О'Брајенова политичка исправност није савршена. Нешто на његовом лицу неодољиво је наводило на ту мисао.
С друге стране, можда му на лицу није била исписана неисправност, него просто интелигенција. Било како било, одавао је човека с којим би се могло лепо разговарати ако би се нашло начина да се телекрану подвали и с њим остане насамо. Винстон није никад учинио ни најмањи напор да провери своје нагађање; уосталом, није имао ни начина да то уради. Уто О'Брајен баци поглед на свој ручни сат, виде да је скоро једанаест нула-нула, и очигледно реши да за Два минута мржње остане у архиви. Он се смести у истом реду у коме је седео Винстон, два-три места удаљен од њега. Између њих је седела нека ситна женица пепељасте косе која је радила у канцеларији до Винстонове. Црнокоса девојка је седела одмах иза ње.
Следећег тренутка са великог телекрана у дну сале груну одвратан, шкрипав звук, као од какве огромне неподмазане машине. Од тог звука су трнули зуби и кострешиле се длаке на потиљку. Мржња беше почела.
Као и обично, на екрану се појавило лице Народног непријатеља, Емануела Голдштајна. У публици се овде-онде зачуше звиждуци. Женица пепељаве косе огласи се циком страха помешаног са гађењем. Голдштајн је био ренегат и издајник који је некад давно (нико се тачно није сећао када) био један од највиших партијских руководилаца, скоро једнак Великом Брату, а онда се почео бавити контрареволуционарним активностима, био осуђен на смрт и мистериозно побегао и нестао. Програми Два минута мржње мењали су се из дана у дан, али није било ни једнога у коме главна личност није био Голдштајн. Он је био први издајица, први који је укаљао чистоту Партије. Сви каснији злочини против Партије, све издаје, саботаже, јереси, скретања, потицали су непосредно из његовог учења. Он је још био жив, незнано где, и још увек ковао своје планове: негде с оне стране мора, под заштитом својих страних господара, а можда чак - како су се понекад проносиле гласине - скривен и у самој Океанији.
Винстонова дијафрагма се беше згрчила. Кад год би видео Голдштајново лице сколила би га мешавина болних осећања. То је било уско јеврејско лице, са огромним чупавим ореолом седе косе и брадицом испод доње усне - лице бистро, а ипак некако само по себи одвратно, са неком сенилном недотупавношћу у дугом танком носу при чијем су врху чучале наочари. Било је налик на овчју главу; нечег овчјег је било чак и у гласу. Голдштајн је на екрану управо вршио свој отровни напад на доктрину Партије - напад толико претеран и покварен да би га и дете могло прозрети, а ипак таман толико прихватљив да човека испуни бојазни да би се неко мање паметан могао још и преварити њиме. Он је вређао Великог Брата, нападао диктатуру Партије, захтевао да се са Евроазијом сместа закључи мир, заступао слободу говора, слободу штампе, слободу збора и договора, слободу мисли, хистерично узвикивао да су револуцију издали - и све то у брзом говору пуном вишесложних речи који је био својеврсна пародија на уобичајени стил партијских говорника и чак садржао новоговорске речи - чак и више новоговорских речи но што је било који члан Партије нормално употребљавао у стварности. А цело време, да не би ко макар за тренутак посумњао у стварност коју су Голдштајнове фразе сакривале, иза његове главе се на екрану видела бескрајна колона евроазијске војске у маршу - строј за стројем снажних људи са безизразним азијатским лицима који су се приближавали све до саме површине телекрана, а затим нестајали да на њихово место дођу други, потпуно слични њима. Тупи ритам војничких цокула сачињавао је позадину за Голдштајнов блејави глас.
Није прошло ни тридесет секунди Мржње, а од половине гледалаца се почеше отимати неконтролисани повици гнева. Самозадовољно овчје лице на екрану и страхобна снага евроазијске војске иза њега били су неподношљиви; сем тога, призор Голдштајновог лица, па чак и сама помисао на њега, аутоматски су производили страх и бес. Као предмет мржње, он је био сталнији него било Евроазија било Истазија, пошто је Океанија, кад је била у рату са једном од ових сила, обично била у миру са другом.
Но чудно је било то што, иако су Голдштајна сви мрзели и презирали, иако су сваког дана и хиљаду пута дневно на говорницама, на телекранима, у новинама, у књигама, његове теорије биле побијане, разбијане, исмеване, показиване очима јавности да се види каква су бедна блебетања биле - што упркос свему томе његов утицај као да није уопште опадао. Увек је било нових шупљоглавих жртава које су само чекале да их он заведе на погрешан пут. Није пролазио ниједан дан а да Полиција мисли не раскринка неког од шпијуна и саботера који су радили по његовим упутствима. Он је био командант огромне тајанствене војске, подземне мреже завереника који су се зарекли да оборе државни поредак. Она се наводно звала Братство. Такође су се шапатом проносиле гласине о некој страшној књизи, зборнику свих јереси, чији је аутор био Голдштајн и која је илегално кружила. Није имала наслова. Кад се причало - уколико се уопште и причало - о њој, говорило се једноставно она књига. Но за тако шта се сазнавало само преко неодређених гласина. Ни Братство ни она књига нису били тема о којој би било који члан Партије радо разговарао.
У другом минуту Мржња нарасте до помаме. Сви су поскакивали на столицама и викали из свег гласа не би ли како надјачали одвратни блејави глас који се чуо са екрана. Она женица пепељасте косе била је сва поруменела, а уста су јој се отварала и затварала као у рибе на суву. Чак је и О'Брајеново грубо лице било подливено крвљу. Он је седео веома усправно док су му се снажне груди надимале и подрхтавале, као да се одупире нападу таласа. Црнокоса девојка иза Винстона беше почела да узвикује на сав глас: »Свињо! Свињо! Свињо!«; она наједном дохвати тежак речник Новоговора и баци га на екран. Речник удари Голдштајна по носу и одбаци се: глас је и даље неумољиво терао своје. У једном луцидном тренутку Винстон се затече како и сам виче заједно с осталима и жестоко удара петом у пречагу своје столице. Код Два минута мржње стравично је било то што човек није био примораван да се претвара; напротив, било је немогуће не учествовати. У року од тридесет секунди више није било потребно претварати се.
Одвратна екстаза страха и осветољубља, жеља за убијањем, за мучењем, за разбијањем туђих лица маљевима, почела би да струји кроз целу групу као електрицитет, претварајући човека и против његове воље у лудака који се кези и вришти. Па ипак је тај бес био апстрактна, неусмерена емоција која се могла скренути с једног предмета на други као пламен ацетиленске лампе. Тако је у једном тренутку Винстонова мржња била управљена не на Голдштајна него, напротив, на Великог Брата, Партију и Полицију мисли; у таквим тренуцима он је био свим срцем уз усамљеног, исмејаваног јеретика на екрану, јединог заточника истине и логике у свету лажи. Но ипак би одмах следећег тренутка био уједињен са људима око себе и тада би му се чинило да је све што се каже за Голдштајна истина. У тим тренуцима се његова потајна мржња према Великом Брату претварала у обожавање, и Велики Брат се уздизао, непобедиви, неустрашиви заштитник, који се као стена одупире азијским хордама; Голдштајн је тада, и поред своје усамљености, своје беспомоћности, и сумње која је наткриљавала и само његово постојање, постајао мрачни бајач, способан да голом снагом свога гласа разори сву конструкцију цивилизације.
Било је чак могуће, у неким тренуцима, свесно усмеравати своју мржњу. Одједном, са жестоким напором с којим спавач у кошмару отрже главу од јастука, Винстон успе да своју мржњу пренесе са лица на екрану на црнокосу девојку која је седела иза њега. Живе, дивне халуцинације прохујаше му кроз главу. Пребиће је насмрт гуменим пендреком. Привезаће је голу за стуб и начичкати је стрелама као светог себастијана. Силоваће је и пресећи јој гркљан у тренутку оргазма. Сад је боље него икад схватао зашто је мрзи. Мрзео ју је јер је била млада, лепа и бесполна, јер је желео да спава с њом а неће моћи никад, јер јој је око слађаног гипког струка, који као да је звао човека да га обгрли, била само она одвратна скерлетна ешарпа, агресивни симбол крепости.
Мржња порасте до врхунца. Голдштајнов глас се претворио у истинско овчје блејање; за тренутак му се и лице претвори у овчју главу. Потом се овчја глава претопи у фигуру евроазијског војника који се приближавао, огроман и грозан, с пушкомитраљезом којије непрекидно штектао, све док се није учинило као да силази са површине екрана у салу, тако да се неки из првог реда одиста тргоше и прибише уз наслоне својих столица. Но управо у том тренутку, измамивши дубок уздах олакшања од свих присутних, непријатељска фигура се претопи у лице Великог Брата, црне косе, црних бркова, пуно снаге и тајанственог мира, и тако велико да је скоро испуњавало цео екран. Нико не чу шта Велики Брат говори. Било је то само неколико речи охрабрења, онаквих какве се изговарају у буци битке, које се појединачно не дају разабрати, али које враћају сигурност самим тим што су изговорене. Затим лице Великог Брата поново избледе, а на његово место дођоше три пароле Партије исписане масним великим словима:
РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ
Но лице Великог Брата се још неколико секунди задржа на екрану, као да је дејство које је произвео на очне јабучице свих присутних било превише снажно да би сместа прошло. Женица пепељасте косе беше се пресамитила преко наслона столице пред собом. Са дрхтавим мрмором који је звучао као »Спасиоче мој!«, она пружи руке ка екрану. Затим загњури лице у шаке. Било је очигледно да је изговарала некакву молитву.
Тог тренутка цела група људи поче скандирати, дубоко, лагано и ритмички: »В-Б!... В-Б!... В-Б«, без престанка, врло лагано, са дугом паузом између В и Б - тежак, мрморав звук, некако чудно дивљачан, за који се чинило да му позадину сачињавају топтање босих ногу и пулсирање там-тама. То потраја скоро целих тридесет секунди.
Тај рефрен се често могао чути у тренуцима несавладљиве емоције. Он је био делом нека врста химне мудрости и величанству Великог Брата, али, пре свега, чин самохипнозе, намерно гушење свести путем ритмичких звукова. Винстонова утроба се следи. У сеансама Два минута мржње није могао а да не учествује у општем делиријуму, али ово животињско »В-Б! ... В-Б!« га је увек испуњавало ужасом. Разуме се, скандирао је заједно с осталима: друкчије се није могло. Камуфлирати осећања, контролисати лице, чинити што и сви остали, била је инстинктивна реакција. Но за време од две-три секунде израз који је имао у очима могао је лако да га ода. И управо се у том тренутку оно значајно десило - ако се уопште и десило.
За тренутак је ухватио О'Брајенов поглед. О'Брајен беше устао, скинуо наочаре и поново их намештао својим карактеристичним покретом. Но очи им се у једном делићу секунде сретоше, и док се то дешавало Винстон је знао - да, знао је! - да О'Брајен мисли исто што и он. Беше пренесена порука о чијем садржају није било сумње. Било је као да су се њихове две свести отвориле и мисли точиле из једне у другу кроз очи. »Ја сам уз тебе«, као да му је рекао О'Брајен. »Знам тачно шта осећаш. Знам све о твом презиру, твојој мржњи, твом гађењу. Али не брини, на твојој сам страни!« А онда блеска интелигенције нестаде и О'Брајеново лице постаде затворено као и у свих осталих.
То је било све; Винстон већ није био сигуран да ли се то уопште и десило. Такви догадаји су увек били без наставка. Чинили су му једино то што су га подржавали у веровању, или нади, да има и других који су непријатељи Партије. Можда су гласине о огромној подземној завери ипак истините - можда Братство заиста постоји! Није се могло поуздано дознати, упркос бескрајним хапшењима, признањима и погубљењима, да Братство није просто мит. Понекад је веровао да оно постоји, а понекад не. Доказа није било; једино ствари виђене у магновењу, које су могле значити свашта и ништа: одломци разговора ухваћених у пролазу, бледи натписи на зидовима клозета - једном, чак, кад су се два незнанца срела, мали покрет дланом који је изгледао, можда, као знак распознавања.
Све су то била нагађања: лако је било могуће да му се све ово било само причинило. Он се тада вратио у канцеларију не погледавши више О'Брајена. Једва да му је и пало на памет да настави њихов тренутни контакт. Тако шта би било непојмљиво опасно чак и да је знао како би. За секунд, два секунда, њих двојица беху разменили двосмислен поглед, и ту је причи био крај. Но чак је и то био вредан догађај, у самоћи и затворености у којој се морало живети.
Винстон се трже и усправи у столици. Затим подригну. Из желуца му се дизао попијени џин.
Очи му се поново усредсредише на папир. Он откри да је, док је седео задубљен у беспомоћне мисли, био нешто написао, као аутомат. И то не више оним ранијим крутим и неспретним рукописом. Перо му је било са уживањем клизило по глатком папиру и остављало за собом, крупним и уредним великим словима:
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
све једно за другим, и тако испунило пола стране.
Није могао а да не осети убод панике. То је било бесмислено, јер исписати те речи није било ништа опасније него то што је почео да пише дневник; но за тренутак осети искушење да истргне упропашћене стране и напусти цео подухват.
Међутим, он то не уради; знао је да није вредело труда. Никакве разлике није било у томе је ли написао ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ или се уздржао од тога. Никакве разлике нема у томе води ли он дневник и даље или не. Полиција мисли ће га ухватити, било како било. Починио је - починио би и да није уопште ставио перо на папир - онај суштински злочин који је у себи садржао све остале. То се звало зломисао. Зломисао се није могла сакрити заувек. Човек је неко време, понекад чак и годинама, могао успешно измицати, али пре их после су га увек хватали.
И то увек ноћу - без изузетка хапсили су ноћу. Изненадни трзај који чупа из сна, груба рука која човека дрма за раме, светло које бије у очи, круг тврдих лица око кревета. У огромној већини случајева није било суђења, није било извештаја о хапшењу. Људи су просто нестајали, и то увек ноћу. Име би се брисало из сваке евиденције, сваки писани траг било чега што је човек учинио био је уклањан, и његово некадашње постојање порекнуто а потом заборављено. Човек би био укинут, уништен; уобичајена реч за то била је испарен.
За тренутак га захвати нека хистерија. Поче писати журним неуредним рукописом: стрељаћеме башме брига стрељаћеме употиљак башме брига долевелики брат увек стрељају употиљак башме брига долевелики брат
Завали се у столици, мало постиђен, и спусти перо. Тренутак затим жестоко се трже. Неко је куцао на врата.
Већ! Седео је мирно као миш, у узалудној нади да ће тај неко који је куцао отићи после првог покушаја. Али не, куцање се понови. Одлагати би било најгоре од свега. Срце му је лупало као добош, али му је лице, по дугој навици, вероватно било безизразно. Он устаде и тешким кораком пође вратима.