Звоно на узбуну

ОБАВЕШТЕН у пролеће 1389. године од млетачких и других трговаца да Турци у Бугарској, према Србији, гомилају велике снаге, што се могло оценити да ускоро предстоји велики турски напад на Србију, кнез Лазар је зазвонио на узбуну и послао своје људе свим српским велможама и војним командантима да покрену своју војску према Крушевцу.
Српска војска се окупљала у Крушевцу. Када је обавештен да је турска војска кренула из Бугарске према Србији, своју војску из Крушевца покренуо је и кнез Лазар. Он је најпре кренуо дуж Јужне Мораве у сусрет непријатељу, а затим према добијеним обавештењима у правцу кретања турске војске кроз Македонију, скренуо према Косову где се очекивао турски долазак. Код Лаба и Ситнице где се улогорила војска коју је кнез Лазар довео са собом, прикључила му се и војска Вука Бранковића и краља Твртка Првог, коју је предводио војвода Влатко Вуковић. Са босанском војском је стигао и један одред хрватских "крсташа" које је предводио Иван Палижни (Иван Хорват).
По проценама историчара, кнез Лазар је могао имати око 15.000 до 17.000 активних војника.
Турски цар Мурат Први је провео зиму у Пловдиву (Бугарска), где је наставио са припремама за напад на Србију. Обавештен да је кнез Лазар постигао споразум са Вуком Бранковићем и босанским краљем Твртком о заједничкој борби против њега, он је настојао да још повећа своју војску, да на чело војске распореди најбоље команданте и одабере најповољнији правац кретања за Србију.
РАСПОРЕДИВШИ ниже команданте, он је на крају одлучио да румелијско-европским трупама командује његов старији син Бајазит, а трупама из Мале Азије млађи син Јакуб. За главног стратега и врховног команданта је одредио даровитог и лукавог Али-пашу.
Турски команданти, уставивши војску на валовитим пределима између Приштине и данашњег Газиместана, окупили су се око Мурата да се договоре како даље да поступе. Мурат је осматрајући српску војску и оценивши да је његова далеко већа, био за то да се одмах изврши напад на Србе. Команданти су га од овога одвраћали, говорећи да им је војска веома уморна од пута по спарном дану и да напад треба одложити за сутрадан, пошто се војска одмори и утврди.
Српска војска, по претежним оценама бројно мања од Турске, раније је пристигла, била је одморнија од турске и спремна за борбу, па је било двоумљења да ли да се одмах крене на Турке по њиховом пристизању. По оценама војних стручњака српска војска је имала више шанси за победу да је одмах, одморнија, кренула на Турке, а са друге стране Турци не би имали времена да им на главном правцу удара, као што су то учинили у току ноћи пред битку, ископају јаме и у њих уграде зашиљено коље (палисаде) на којима је углавном сломљена ударна моћ српске оклопне коњице.
КОСОВСКА битка трајала је по свим изгледима само неколико часова, а главна борба се водила око Мазгита и Газиместана. Није сигурно да Муратово тулбе на Косову показује место његове погибије, али је вероватно да је на простору око њега, као центра битке, била развијена главнина снага и једне и друге војске.
Неколико битних елемената је утицало да Срби изгубе ову битку, као што су: турска премоћ, непостојање јединствене команде и повезаности код српске војске, кобан наилазак Вукове војске на турску комору, турске препреке на којима је сломљена моћ коњице у центру, Бајазитова одлучна противмера у најкритичнијем моменту, издвојена и сачувана турска резерва за одлучујући час битке, тешка опрема српске војске и њене коњице, која јој је отежала кретање и маневар у спарном дану. Поред овога пао је и морал српске војске на крилима када су видели да је скршен њихов центар у којем се налазио кнез Лазар, па је ово довело до повлачења оба крила.
Народно предање осудило је тешко и неоправдано Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а на Косову се храбро борио. Њему је ово народно предање стављено на терет свакако касније, после сукоба његових синова са Лазаревим сином Стефаном Лазаревићем, и није му било опроштено што и он није нашао смрт на Косову, уз толике друге витезове честитога кнеза.
ЖРТВА ОБИЛИЋА
ПУЦЊИМА из топова, чија камена ђулад нису могла ни да домаше до непријатеља, отпочео је бој на Косову.
Према турском историчару Нешрији, први су у напад кренули српски стрелци из одреда Вука Бранковића. Његова војска је успела да дубоко продре у турско лево крило којим је командовао млађи Муратов син Јакуб са војском из Мале Азије.
Овај смели српски продор поколебао је турску војску, као и познати потез кнежевог витеза Милоша Обилића, који је некако успео да се пробије кроз турске редове и убије турског цара Мурата, којом приликом је и сам погинуо, умало нису решили битку у корист Срба без обзира на турску надмоћност.