Успон кнеза Лазара

КОРИСТЕЋИ победу на Марици, турски султан Мурат Први одмах по поврату из Мале Азије је извршио притисак на византијског и бугарског цара са седиштем у Трнову, као и суседне српске феудалне господаре, па су они постали турски вазали, обавезујући се на одређени данак и давање Турцима помоћне војске када им то затреба.
Тако турски вазали постадоше: краљ Марко Мрњавчевић (легендарни јунак многих народних песама) који је наследио оца краља Вукашина и који је одабрао за своје седиште Прилеп пошто му је Приштина одузета, његов брат Андрија који је владао у северној Македонији, браћа Дејановићи (Јован Драгаш и Константин) који су поред поседа које су наследили од оца, заузели и део Серске области између Струме и Вардара, после Угљешине смрти.
Овим су Турци око својих поседа на Балкану створили први појас зависних државица и отада отпочели да шире своју власт над Јужним Словенима.
Даљим слабљењем централне власти цара Уроша властела око Рудника, Западне, Јужне и Велике Мораве се окупила око кнеза Лазара, којег је признала за господара ових области.
КНЕЗ Лазар, који се још на двору цара Уроша залагао за јединство српске државе и са наслеђеним дипломатским особинама свога оца (слат у име цара Уроша да мири завађене стране), настојао је да оствари јединство преостале Србије којом је владао, оштро иступао против великаша који су реметили ред у држави, тежио да прошири своју државу у неким спорним областима и успостави што чвршће везе с феудалним српским државицама и државама других Јужних Словена.
Чувши после Маричке битке да околни феудални господари око области које припадају Мрњавчевићима, упадају са својом војском у Мрњавчевића-поседе, кренуо је и он са својом војском и запосео своју бившу стару баштину Ново Брдо и Приштину, које му је својевремено освојио и припојио својим областима краљ Вукашин Мрњавчевић.
Он овом приликом уступи Приштину своме зету Вуку Бранковићу, који је припоји своме поседу у северозападном делу Косова и своју престоницу из Вучитрна пресели у Приштину.
Највише проблема кнез Лазар је имао са својим северозападним суседом жупаном Николом Алтомановићем, који је тада био господар земаља између Рудника и Конавла и спорио се са кнезом Лазаром око Рудника, који су један другом преотимали.
У току ових борби руднички старешина војске кнеза Лазара, Павле Орловић се под притиском знатних снага Николе Алтомановића, који је у својој војсци ангажовао и знатан број плаћеника, морао повући са своје територије према Западној Морави, где га прихвати појачање кнеза Лазара, па се према Николи Алтомановићу успоставише нови положаји, који су се ослањали на Западну Мораву и планину Јелицу. За команданта своје војске на овом сектору, кнез Лазар постави Павла Орловића, који ће касније постати руднички војвода и његов барјактар.
Борбе између кнеза Лазара и Николе Алтомановића се наставише несмањеном жестином, при чему је Никола настојао да овлада Јелицом изнад Чачка, а одатле продре у долину Западне Мораве. У току ових борби војска Павла Орловића, потуче Николину војску на Јелици.
Да би решили међусобне спорове, спречили братоубилачки рат који је односио многобројне жртве и страдање околног становништва, кнез Лазар и Никола Алтомановић по свој прилици 1373. године уговоре састанак на улазу у село Луњевицу према Горњој Трепчи, на старом немањићком путу који је из Краљева водио за Брусницу и, даље, према Руднику.
Пошавши на овај састанак кнез Лазар се искрено надао постизању неопходног споразума, док је жупан Никола Алтомановић на њега пошао са скривеним намерама да ликвидира кнеза Лазара, да затим са спремљеном војском продре у његову растројену државу и заузме чак и Лазареву престоницу Крушевац.
На уговорено место кнез Лазар и Никола дошли су с одређеном пратњом, без оружја, док је њихова војска (непознато у којој јачини) стајала нешто иза њих.
НЕСТАНАК НЕМАЊИЋА
СМРЋУ цара Уроша 2. или 4. децембра 1371. године, а касније Симеуна и његових синова, изумрла је мушка линија српских Немањића. Прича, која је касније настала, да га је у лову убио краљ Вукашин и лишио престола и живота, без икаквог су основа, јер је поуздано утврђено да је он умро после Маричке битке, односно, после Вукашинове погибије. Међутим, Црква га је на основу тих причања и предања прогласила за мученика и ставила у круг својих светитеља.
Симеунова лоза држала се још неко време у Тесалији. Његов син Јован Урош, који се сматрао више Палеологом него Немањићем, одрекао се власти већ 1381. године и примио монашки чин. Умро је као монах Јосиф 1423. године.
Царица Јелена умрла је 7. новембра 1376. године као монахиња Јевгенија.
Урошева жена Ана се после његове смрти замонашила и као монахиња Јелена живела у неком манастиру све до краја живота.