Сузбијање Турака

ПОСЛЕ повлачења царице Јелене у манастир, што је по свим изгледима учинила драговољно, деспот Угљеша постаје самостални господар Серске области.
Главна брига деспота Угљеше у то време била је сузбијање све експанзивнијих Турака Османлија, који су већ преотимали градове западно од престонице немоћне Византије. Тако су Турци поред Дидимотике и Андријанопоља, заузели Једрене и Пловдив. У Једрене су пренели своју престоницу и вршили брзу колонизацију Тракије. Од Византијског царства остали су само Цариград са оближњом околином, Солун и Мореја (Пелопонез).
Турци су на овај начин допрли до Серске области и њихов сукоб са Угљешом постао је неизбежан. Његове опсежне припреме за рат биле су војне и дипломатске. Покушавајући да привуче Византију као савезника, изразио је спремност да Цариградској патријаршији призна јурисдикцију над целом својом облашћу. Јавно је осудио црквену политику цара Душана, одлазио је у Свету гору и тамо делио богате поклоне, али ни то му није помогло.
Поред Византије, Угљеша је покушао да у борби с Турцима нађе савезника и у Бугарској, али због постојећег стања, није ништа озбиљње предузето да се стане на пут турској експанзији.
Византијски цар Јован Пети је молио папу, Млетачку републику и Мађарску да му пруже помоћ, али је све то било узалуд, јер разједињена Европа, и сама у међусобном трвењу, још увек није била свесна турске опасности, ни спремна да се озбиљније ангажује на њиховом сузбијању.
Својим смелим упадима турски одреди су продирали на север, у Родопску област, скретали у Серску област и према Атосу, где су се налазили богати светогорски манастири.
Деспот Угљеша је улагао велике напоре и у прво време успешно сузбијао све турске продоре. Када је видео потпуну византијску немоћ, он је, дочекујући турске одреде и прогонећи их на исток, све више продирао у слабо брањене области Византије, па је њима овладао и тако знатно проширио границе своје области.
Међутим, вођење борби са све бројнијим и агресивнијим Турцима је исцрпљивало Угљешине снаге, па је он, шаљући своја посланства и лично одлазећи на преговоре, улагао нове напоре да приволи Византију и Бугарску на заједничку борбу.
У вези с овим, у мају 1371. године дошло је до споразума о обједињавању двеју цркава на штету Српске патријаршије. Тај споразум је обавезивао само Србе на Угљешиној територији.
Што се тиче војне сарадње, Цариград је избегавао да се на овоме обавезује, јер је, и поред Угљешиног успешног отпора Турцима, сумњао у моћ разједињене српске државе. Више се уздао у богати запад (Млетачка република, Ђенова, Мађарска, Француска), где је узалудно слао своје многобројне мисије тражећи новац и војну помоћ.
Нови бугарски цар Шишман са седиштем у Трнову, и поред честих упада турске војске на подручје његове државе, осећајући немоћ, није био за то да се замери турском султану Мурату, који је тада био на власти, односно да заједно са Србима и Византинцима води борбу против Турака. Надао се да ће с њима ускоро успоставити неки уговорни однос (ово се и остварило), али је за сваки случај предузимао војне припреме и додатно утврђивао своју престоницу.
Видевши да од заједничке акције Срба, Бугара и Византинаца нема ништа, деспот Угљеша се на крају одлучио да позове у помоћ брата Вукашина Мрњавчевића, с којим је био у веома добрим односима.
Не може се поуздано утврдити како се према том питању држала моћна властела у тзв. грчким земљама, односно да ли је Угљеша покушавао да и њих ангажује за ову борбу. Међутим, сасвим је извесно да српска властела у старим српским земљама није била у добрим односима са браћом Мрњавчевић због међусобних сукоба око територија и да их не би подржала у овој борби.
ОБРАЧУНИ
КРАЉ Вукашин донео је дефинитивну одлуку да се до краја обрачуна са жупаном Николом Алтомановићевм који је често вршио провокације према његовим северним областима и правио му сметње за његову даљу експанзију према северу.
У овом циљу он је оезбедио помоћ свога зета Ђурђа Балшића, господара Зете. Прикупио је војску и довео је под Скадар, где је очекивана наручена дубровачка флота која је требало да пребаци војску према Николиним земљама.