Продор Турака

ТУРЦИ Османлије, које је сада предводио турски цар Мурат, утврдивши се на Балканском полуострву и сломивши тада најјачу војску на Балкану браће Мрњавчевић у Маричкој бици 1371. године, уз потпору многих вазалних држава продирали су даље на север и североисток, пљачкајући суседне хришћанске дражаве и све више стежући Византију око Цариграда.
Први турски напад на Лазареву Србију извршен је, према нашим старим летописима, 1380. године ("в лето 6889. године уби Дреп и Витомир Турке на Дубравци" - 1380. године). По тумачењу неких историчара - 1381. године.
Турци су овом приликом продрли чак до Параћина, али су их на Дубравици потукли српски властелини Цреп и Витомир и овом приликом прогнали из Србије.
Заузет на другим странама у Малој Азији, турски цар је Србију неколико наредних година оставио на миру, кнез Лазар осетивши непосредну турску опасност предузе низ мера за ојачање одбране своје земље.
Тако он поче да ојачава пограничне тврђаве које су биле прве на удару Турака (Пирот, Ниш, Ново Брдо и др.), отвори низ нових радионица за израду оружја, ступи у преговоре са Млечанима за додатну набавку оклопне опреме за коњицу, а Дубровчанима за слање мајстора, опреме и неопходних материјала с којима Србија није располагала за ливење топова, које су први измислили Флорентинци половином ЏИВ века и употребљавали их у међусобним борбама феудалаца у Италији.
Убрзо су из Дубровника доведени мајстори који су знали да лију топове и у крушевчакој ливници изливени су први српски топови. Међутим, они су били малог домета и пуњени каменим ђуладима, па као такви нису били од велике користи.
Опремајући војску, кнез Лазар је предузео и низ мера за њено увежбавање и бољу организацију, а упоредо је и снабдевао пограничне тврђаве с храном и другим потребама.
Поред овога он је предузео и низ мера за њено увежбавање и бољу организацију, а упоредо је и снабдевао пограничне тврђаве с храном и другим потребама.
Поред овога он је предузео и низ мера на дипломатском пољу. Тако је преко свог зета Николе Горјанског настојао да придобије мађарског краља Жигмунда за склапање трајнијег мира са Србијом и заједничку борбу с Турцима, као и босанског бана Твртка да се и он припрема за одсудну борбу с Турцима који је, такође, био угрожен од Турака и да ове припреме координирају.
Средивши своје прилике у Малој Азији, цар Мурат се опет окреће Србији. Велика војска коју је предводио 1386. године из Бугарске упала је у пиротски, нишки и топлички крај.
Њихови брзи коњаници (акинџије) су дубоко продрли на свим правцима извиђајући, пљачкајући и пустошећи.
Располажући многим опсадним справама, вешти и искусни у освајању тврђава из ратова у Малој Азији, Турци су брзо присилили браниоце пиротске тврђаве којом су командовали кнежеви сестрићи браћа Мусићи, да напусте тврђаву и повуку се ка Нишу, успевши само да је запале при повлачењу.
Боље изграђена и са већом посадом, нишка тврђава се бранила пуних 25 дана. Када су освојили ову тврђаву Турци су нагрнули у Топлицу.
Задржавање Турака код Ниша омогућило је кнезу Лазару да прикупи доста војске за одсудни бој у Топлици. Овде су кнез Лазар и његов челник Радич Поступовић пустили Турке у долину Паљевске реке у селу Плочнику, где су им поставили заседу. Када су Труци дубоко ушли у долину, из оближњих шумарака на њих су са свих страна навалили Срби уз звуке рогова, тутњаву добоша и гласне повике.
Настала је страховита сеча у којој је предњачила српска оклопна коњица. Изненађени и успаничени Турци нису издржали и дали су се у бекство према реци Топлици и планини Соколовици. Срби су их дуго прогонили.
Турски губици су били велики, па су морали да напусте Србију, задржавши само нишку тврђаву.
СРБИЈА НА РЕДУ
ПОСЛЕ две године (1388) када су се опоравили од пораза у Топлици, Турци су на позив противника краља Тврта Првог кренули на Босну. У изненадном налету продрли су до Билеће, али их је овде сачекао и потукао краљев војвода Влатко Вуковић и натерао на повлачење.
Изненађен оваквим отпором у Србији и Босни, турски цар Мурат се тргао и оценио да за напад на њих треба прикупити далеко више војске.
На реду је опет била Србија.