Пораз у сну

БИЛО је предвиђено да један део војске удари преко планине Оногошт, а други дуж обале.
С краљем Вукашином био је и његов син, млади краљ Марко.
По свим изгледима, ово је било без икаквих већих припрема и договора и да је Угљеша позвао брата у помоћ да изенаде Турке и нападну их у самој њиховој престоници Једренима, у одсуству султана Мурата, који је тих дана с делом војске отишао на ратни поход у Малу Азију.
Добивши братовљев позив, Вукашин је одустао од планиране акције на Николу Алтомановића, који је овим спасен од сигурног пораза, и са свом прикупљеном војском кренуо према Серу, остављајући сина Марка да у његовом одсуству управља државом.
Вукашин и Угљеша су с војском из Вукашинове и Угљешине области (по неким изворима од око 50.000) и многобројном комором успели да дубоко продру на турску територију и приближе се њиховој престоници Једренима, где су на реци Марици, у шумовитом крају Чрномена (сада Чимерна), заноћили недовољно обезбеђени за те прилике.
Турци, који су пратили њихово кретање, под плаштом понуде преговора о миру, осмотрили су њихов смештај и видевши њихов немар, одлучили су да њиховој војсци у мрклој ноћи и на непознатом терену припреме изненађење и нападну их са свих страна.
НЕМА историјских података колико је трајала ова кобна битка. Према народном предању, уморна војска браће Мрњавчевић је ноћу 26. септембра 1371. године чврсто спавала. Турци су их у току ноћи изненада опколили, вешто поклали њихове стражаре, одрешили њихове коње и натерали их у бекство, а војску у олујној ноћи збунили жестоким нападима и ратним поклицима. Избезумљена војска је падала под турским сабљама и јатаганима, а многи су се подавили у реци Марици.
Овде су Вукашин и Угљеша погинули, а њихова војска уништена. Нема историјских података са колико су снага Турци напали Србе. Неки турски писци, да би што више омаловажили Србе, наводе да је Турака било само 8.000, неки чак и мање.
Међутим, извесно је да је турску војску у овом броју предводио њихов искусни војсковођа Евренос-бег.
Српска погибина на Марици била је заиста страховита, најбезглавнија у целој нашој историји, а место погибије српске војске и данас се зове Срб-синдиги, тј. Српска погибија.
Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји српског народа, него и целог Балкана. По неким историчарима, чак, судбоноснија него Косовска битка.
У овом боју је изгинуо цвет војски две највеће и најјаче области у тзв. грчким земљама.
Турцима на путу преко Тракије и Македоније, ка срцу Балкана, сада није било никога ко би могао да задржи њихов налет.
То што Турци нису одмах искористили ову победу за даљи продор на Балкан је, свакако, што се добар део њихове војске са Муратом налазио ван Еворпе, а можда ни сами нису били свесни коликог је обима била њихова победа.
У Маричкој бици Турци су на веома лак начин сломили војнички најопаснијег противника на Балкану (и сам се Угљеша доста добро носио са њиховом војском). Пут за њихова даља освајања био је оторен све до Мораве и Неретве. Србија се овим ударцем одједном сурвала у ред држава нижег реда. Њене покрајине, некада моћне царевине, сада су морале да траже помоћ других држава за свој опстанак или, пак, да приме турско вазалство, што је у прво време био случај са покрајинама у Македонији (Дејановићи, Мрњавчевићи), које су прве биле изложене турским ударима.
ИСКОРИШЋЕН ПОРАЗ
БРЗО развијена Душанова држава, брзо је и пропала. Разбијена у неколико мањих области, Србија се одржала са тешким напорима још једно столеће, а неке њене земље још и мање.
Српски пораз на Марици први су искористили Византинци, чија је војска још у новембру те године предвођена деспотом Манојлом Палеологом, солунским намесником и касније византијским царем, ушла у Серску област и прикључила је Византији.