Од ставиоца до кнеза

ВЕШТ и способан, Вукашин је успео да се толико наметне цару Урошу, да га је овај прогласио за деспота, да би 1365. године Вукашин био проглашен за краља Срба и Грка и савладара цару Урошу. према тадашњој византијској пракси која је примењивана и на српском двору, истовремено с Вукашиновим проглашењем за краља, његов син Марко, тада писар на двору цара Уроша, проглашен је за младог краља, а Вукашинов брат Угљеша за деспота.
Мало-помало, Вукашин је у доба владавине цара Уроша проширио своје територије и на друге области, тако да је овладао Скопљем, Приштином, Новим Брдом и Призреном, па се његова владавина простирала у прилепској, призренској, полошкој и скопској области, Поречу, Кучеву, Преспи и Хлерину, као и делу Косова, а у Приштину је пренео своју престоницу.
У овом периоду Лазар Хребељановић службује на двору цара Уроша као ставилац, где пише повеље и обавља остале послове дворске канцеларије, верно служећи цару Урошу. Мада се помиње у неким документима (уочи мира у Оногошту између Војислава Војиновића и Дубровчана 1362. и следеће, 1363. године, у вези с разменом поседа челника Мусе и Војислава Војиновића), ништа посебно се не истиче и налази се у сенци обласних господара.
ЛАЗАР Хребељановић је завршио дворску службу код цара Уроша по свој прилици 1365. године у најнижем дворском звању ставиоца. Имао је тада око 36 година.
Нема поузданих података када је и како постао кнез пењући се до ове титуле од звања ставиоца, што је случај и са Војиславом Војиновићем. Не зна се ни са којом баштином је располагао на почетку свога кнезовања.
Титула кнеза у средњовековној Србији није била довољно одређена и устаљена. Носили су је браћа Стефана Немање, Страцимир и Мирослав. У доба развијеног феудализма она је ређе додељивана и била је нижа од војводе.
Тек у доба опадања моћи централне власти (распада Душановог царства) враћа се углед овој титули и носе је две истакнуте личности, Војислав Војиновић и Лазар Хребељановић, од којих је ову титулу прво додио Лазар, па доцније Војислав.
Иако је титулу кнеза Лазар Хребељановић, највероватније, имао од 1365. године, она је први пут забележена у сачуваним документима, тек, у априлу 1371. године.
Ову титулу, као и кнежевску баштину, Лазару је за своје заслуге и доказану способност могао доделити само цар Урош.
Што се првобитне баштине тиче, кнез Лазар је није могао имати око Прилепца, као места свог рођења, јер је у то време краљ Вукашин држао ово одручје као свој послед.
ПОЛАЗЕЋИ од баштина тадашњих феудалних господара на подручју тзв. српских земаља, област кнеза Лазара Хребељановића на којој је он отпочео да се осамостаљује, могла се простирати између области краља Вукашина Мрњавчевића на југу, области Растислалића на североистоку (Браничево) и области кнеза Војислава Војиновића, касније Николе Алтомановића на северозападу.
На северозападној страни Лазареве области, у то доба ступио је на историјску сцену жупан Никола Алтомановић, који је владао западно од Рудника.
После смрти свога стрица Војислава Војиновића (септембар 1363. године), млади, амбициозни, необично храбри и непромишљени Никола је до 1365. године преотео све поседе Војислава Војиновића од његове жене Гоиславе и њихових синова, које је стрпао у тамницу, а убрзо је у жељи за преотимањем поседа и наметањем своје власти, дошао у сукоб са Дубровником и скоро свим својим суседима.
Неко време цар Урош и Вукашин су добро сарађивали, заједнички ковали новац, водили спољну политику и изводили друге акције, о чему је сачувано низ докумената. Но, ти њихови добри односи касније су почели да се кваре.
Иако је био савладар цару Урошу, Вукашин се није задовољио с постојећим проширењем своје области, већ је тежио да иде даље ка северу, нарочито у косовској области и почео да угрожава земље Лазара Хребељановића и Николе Алтомановића.
СУКОБИ НА КОСОВУ
ПО Мавру Орбину, Вукашин је озбиљно угрозио и приходе од царина цару Урошу, који је скоро остао без њих. Ради свега овога Лазар Хребељановић и Никола Алтомановић, који су били у добрим односима са царем Урошем, убеде цара да заједно скупе војску и крену на Вукашина, обећавши му све што од њега одузму.
До сукоба је дошло на Косову, и том приликом је Вукашину пристигао у помоћ с војском брат Угљеша. Видевши да је сигурна победа на страни браће Мрњавчевић, Лазар се на време повукао, а с војском је остао и продужио борбу цар Урош и Никола Алтомановић. Војска браће Мрњавчевић разбила је војску цара Уроша, заробила цара с нешто пратње, коју су пустили, а Никола Алтомановић, који је изгубио гро своје војске, успео је бекством да се спасе.