Хребељановићи на двору

РОДОНАЧЕЛНИК Хребељановића (отац Лазаревог оца Припца) није познат. Поуздано се само зна да се баштина Хребељановића налазила на Косову код Новог Брда, са седиштем у Прилепцу. У овом селу се у средњем веку налазила омања тврђава, која је заједно са другом сличном тврђавом Призренцем у близини штитила многобројне рудокопе у томе крају.
Отац кнеза Лазара Прибац Хребељановић је био властелин и великаш за време владавине цара Душана, ког је он са својом породицом довео у свој двор и поставио за логотета (шефа дворске канцеларије), а касније и за свога пехарника.
Царски логотет није заузимао неко високо место на српском ни византијском двору, али је био веома утицајна личност и по члану 25 Душановог законика био једина личност у држави која је уз цара и патријарха имала право да управља црквом.
Не зна се тачно када је цар Душан довео Припца на двор и од када је био логотет. Први писани документ из којег се види да се он налази на овој дужности потиче из 1340. године(једна повеља цара Душана на којој се он потписао као логотет Прибац).
Прибац Хребељановић је морао бити добро писмен, истакнутији и са дипломатским склоностима службеник јер су на византијским дворовима, на које се цар Душан угледао, ове положаје заузимали такви људи.
САЧУВАНИ су бројни документи из којих се види да се Прибац дуго задржао на овом положају, сачинио низ повеља и других докумената по налогу цара Душана.
У звању пехарника, које је значило извесно унапређење у дворској служби цара Душана, Прибац се појављује у једном сачуваном документу у светогорском манастиру Лаври.
Не може се поуздано утврдити докле је Прибац остао у царској служби и докле је живео, али, по свим изгледима, он није имао неку већу баштину и спадао је у ред непознате властеле, а цар Душан га је уздигао свакако због његовог знања и верне службе. Имао је сина Лазара, ћерку Драгињу и још једну ћерку чије се име не зна.
Кнез Лазар је рођен у Прилепцу, 1329. године, а ништа се не зна о његовој мајци. Као дете одведен је у царски двор где је одрастао и васпитао се. На царском двору се 1353. године оженио Милицом, ћерком кнеза Влатка, потомка Немањиног сина Вукана, која је такође одрасла и васпитала се на царском двору. Овим се Лазар ородио са светородном династијом Немањића.
Кнез Лазар је започео и завршио дворску каријеру код цара Душана као ставилац. На истој дужности се у царском двору тада налазио и Војислав Војиновић, касније један од најмоћнијих обласних господара у доба распада Душановог царства, који је подржавао цара Уроша.
С Милицом Лазар је имао осморо деце: Мару, Стефана, Драгану, Вука, Јелу, Теодору, Добривоја и Оливеру.
Сва ова деца су одрасла на царским дворовима царева Душана и Уроша, где им је и отац службовао.
Пре 1371. године (више од четири деценије живота) о Лазару Хребељановићу, сем његовог порекла, женидби и првом службовању, се готово ништа не зна. Тек од тада, у доба владавине цара Уроша, код којег је наставио да ради као и код његовог оца цара Душана на дужности ставиоца, о њему се нешто више сазнаје и јављају се документи у којима се помиње и његово име.
ПОСЛЕ смрти цара Душана његова држава, етнички веома разнолика, с моћним феудалним господарима, међу којима је било доста Грка који су тежили да се осамостале од централне власти и за себе приграбе што више територија, почела је убрзо да се распада на феудалне области.
Душанов наследник, млади краљ Урош, са деветнаест година, иако је за очева живота управљао делом царевине (тзв. српским земљама), био је недорастао за огромно наследство, а и касније када је стасао, у веома сложеној ситуацији у држави, није се сналазио, односно, није показиво познате очеве црте. Није био добар војник, ни војсковођа као његов отац, ни мудар државник, ни вешт тактичар. Као таквом, иако је улагао доста напора и показао неке резултате, народно предање му је дало назив Нејаки Урош.
СЛАБОСТ ПОСЛЕ ДУШАНА
ЗБОГ свега овога, Урош није успео да се одупре спољним непријатељима, ни да држи у стези феудалне господаре, међу којима су се истицали Мрњавчевићи, Растислалићи, Балшићи, Дејановићи и други, који су само формално, или нису никако признавали његову централну власт.
Против Уроша је међу првима устао његов стриц, Душанов полубрат, деспот и епирски намесник Симеун-Синиша, који је претендовао да наследи цара Душана, позивао се на то да га је цар Душан као брата својевремено назначио за наследника. Управо Симеон је највише допринео распаду Душановог царства озбиљно пореметивши односе и ред у држави. На њега су се касније угледали и други.