Држава до Дрине

ДОНЕВШИ одлуку да при овом сусрету убије кнеза Лазара, Никола је са својом пратњом дошао прикривено нешто раније на уговорено место, разгрнули су снег и у њега затрпали своје мачеве и повукли се код своје војске.
У време сусрета који је уследио нешто касније, снег је већ био затрпао њихове трагове, па кнез Лазар и његова пратња нису приметили превару. Када су се приближили једни другима, Никола и његова пратња су се дохватили прикривених мачева и насрнули на голоруког кнеза Лазара и његову пратњу.
Овом приликом погинуло је неколико Лазаревих пратилаца, а кнез Лазар је добио овећу рану у грудима и пао у снег. Видевши шта се дешава, најближе одељење Лазареве војске је јурнуло кнезу у помоћ, а Никола и његова пратња се повукла ка својој војсци и одступила према Руднику којег су тада држали, с уверењем да је кнез Лазар погинуо.
Међутим, кнез Лазар је имао среће. Ударац мача је ублажио велики златни крст који је носио на грудима, тако да је мач само делимично продро у грудни кош. Кнеза Лазара су пренели у Крушевац где се после неколико недеља опоравио.
Николина војска која је убрзо после овог догађаја под његовом командом кренула према долини Западне Мораве је потучена.
Видевши да не може сам изаћи на крај са снажним и лукавим Николом, а у намери да своју државу прошири до Дрине, кнез Лазар се удружио с босанским баном Твртком Првим Котроманићем, који је такође имао великих проблема са жупаном Николом, да заједно нападну Николу. Међутим, пошто су проценили да ни удружени немају довољно снага да поразе Николу, а користећи околност што се Никола у то време био замерио мађарском краљу Лудвику Првом, приклонивши се Млетачкој републици која се спорила са Мађарима око неких далматинских градова, кнез Лазар се обратио за помоћ мађарском краљу, који им је са Лазаревим зетом Николом Гаром млађим, послао у помоћ 1.000 копљаника.
Њима се придружио са својом војском Вук Бранковић и кнежеви сестрићи браћа Мусићи, Стефан и Лазар.
У борби са њима у близини Ужица, Никола би поражен, па се на крају с преосталом војском затворио у тврди ужички град, у којем је по освајању заточен и ослепљен 1374. године.
Неизвесна је даља Николина судбина. По неким изворима он је после ослепљења смештен у зетски манастир, где је као монах живео до смрти. По другим изворима, добио је малу област којом је управљао до смрти.
Николине земље поделили су кнез Лазар, бан Твртко, Вук Брановић и браћа Мусићи, као и Блашићи из Зете, који се нису ни борили против њега.
Кнез Лазар је добио Николине земље од Рудника до Дрине.
Као надокнаду за помоћ коју му је упутио, кнез Лазар је дао мађарском краљу нешто сребра и обавезао се да му буде вазал.
После смрти мађарског краља Лудвика Првог, кнез Лазар се ослобађа мађарског вазалства, упада у Браничево и Кучево, одакле је раније Радич Бранковић (Растислалић) ослањајући се на Мађаре упадао у његове северне области и пљачкао их, а затим и у Мачву коју је цару Урошу преотео краљ Лудвик и припаја ове области својој држави.
Сад се Лазарева држава знатно проширила и захватила је површину од око једне четвртине бивше Душанове царевине. Простирала се долином Западне, Јужне и Велике Мораве, захватајући Браничево и све веће градове у Поморављу, избијала до близу Дунава, а затим испод Голупца и Београда ишла на запад, обухватала Мачву и планинским пределима избијала на Западну Мораву. На југу је избијала на Ибар, па поред Трепче и Приштине, секла Косово, захватала Ново Брдо и у луку избијала испод Врања.
СРПСКЕ ЗЕМЉЕ
ЈУЖНО од кнеза Лазара господарио је Вук Бранковић, господар Косова и дела Зете.
У Зети је господарио Ђурађ Страцимировић Балшић, који је поседовао и део Метохије.
Далеко на југу око Прилепа, господарио је краљ Марко Мрњавчевић, а поред Вардара, према Скопљу, његов брат Андријаш.
У околини Славишта и Жеглигова, као и земљиштем између Струме и Вардара господарили су браћа Дејановићи (Драган и Константин).