Утицај царице Јелене

НА северним границама Србије завладао је мир, уз губљење Кучева и Браничева, чији су се господари Растислалићи потпуно приклонили Мађарима, не признајући Урошу централну влст, као и Мачва коју су Мађари запосели.
Царица Јелена је владала у серској области десет година (све до 1356. године), уз помоћ српских и грчких властелина и саветника. Она се највише ослањала на Угљешу (Јована) Мрњавчевића, млађег брата Вукашина Мрњавчевића, који је постао њен савладар, а касније, када је Вукашин проглашен за краља, добио и титулу деспота.
Према Јовану Кантакузену, који се после смењивања са царске функције студиозније бавио историјом, царица Јелена после Душанове смрти у насталом метежу "није имала поверења, подједнако ни према сину ни према деверу Симеуну, већ је себи потчинила многе градове, окружила се немалом силом и почела да влада сама за себе, па нити је против кога ратовала, нити коме помагала у рату".
Наш истакнути историчар Стојан Новаковић је претпоставио да се царица Јелена у моменту Душанове смрти затекла у Серу и тако је "у том крају остала с врховном царском влашћу", вероватно уз пристанак младог цара Уроша, који је своју власт у Серу "својој мајци уступио".
Све ово је неизвесно и историјски се није могло потврдити, али је царица Јелена остала у добрим односима са својим сином Урошем скоро за све време своје владавине у Серу и признавала његову врховну власт, као што је то учинио и Угљеша Мрњавчевић, мада је то признавање било више формалне природе.
ЦАР Урош је мајци и Угљеши војно помагао. Тако им је послао помоћ у сузбијању Византинаца и турских најамника на серску област које је предводио Матија Кантакузен 1357. године.
Царица Јелена се ускоро, после Душанове смрти, замонашила и у Урошевој повељи од маја 1356. године она се помиње под монашким именом Јелисавета. Међутим, то јој није сметало да влада у Серу, а њеним поданицима да је сматрају својом владарком. Она је свакако умела да се прилагоди грчкој средини у Серу. Споменици везани за њену личност, говоре о њеним византијским наклоностима и амбицијама.
Јелена је била образована и интелигентна жена, живог политичког темперамента. Познато је да је већ на Душановом двору заузимала врло видно место и да је активно учествовала у политичким преговорима и одлукама. Њене политичке амбиције крунисане су преузимањем власти и дугогодишњом владавином у серској области. Сачувани документи говоре о томе да она Серу није само формално владала, већ је и издавала наређења, доносила одлуке...
У подручју око Конавља, па све до Подриња, с Требињем, Гацким и Плимљем владао је сродник и пријатељ цара Уроша кнез Војислав Војиновић, који је напустио службу у двору цара Уроша, до краја му остао веран и указивао му пуну подршку.
На подручју Зете, одмах после Симеуна одметнули су се и зетски господари Балшићи, што је био случај и с братом царице Јелене, деспотом Јованом Комнином Асеном, намесником области Канине.
Уз цара Уроша брзо избија на површину Вукашин Мрњавчевић. Порекло породице Мрњавчевић није поуздано утврђено, али се сматра да су Вукашин и Гојко, синови сиромашног властелина Мрњаве из Ливна у Хуму, које је цар Душан после извесних њихових заслуга за царевину постављао на одговорне положаје у тзв. грчким областима, желећи да тамо има поуздану српску властелу.
Браћа Мњавчевић се први пут помињу 1332. године, када су се истакли у одбрани Скадра у току побуне у Зети против тада краља Душана, да би их, затим, цар Душан преузео на свој двор, поставио на високе положаје и на крају разместио на одговарајуће положаје у грчким областима.
Вукашин се од 1350. године помиње као жупан прилепског краја, где је учврстио своју породичну власт, а његов најстарији син Марко од 1361. године као посланик цара Уроша у Дубровнику за време њихових ратова с кнезом Војиславом Војиновићем.
ЈАКЕ ЛИЧНОСТИ
ВУКАШИН се после Урошевог проглашења за цара, истоме потпуно приклонио и често боравио на његовом двору.
Он убрзо постаје веома моћна и угледна личност на двору цара Уроша, па су, поред осталог, Дубровчани сматрали за потребно да поред цару Урошу, пишу и њему, када им је било потребно да обаве неки посао са Србијом.
На ово је свакако утицала и околност што је у међувремену цар Урош остао без неких својих најугледнијих војвода, Прељуба и Оливера, па му је требао ослонац у некој јакој личности.