ТАКО се Симеун убрзо после Душанове смрти (1356.) сам прогласио за цара и уз помоћ свог таста, деспота Јована Комнина из Валоне, настојао да ово и оствари. Са војском од око 5.000 људи кренуо је из Костура према северу, тражећи од властеле преко чије је територије прелазио, да га признају за цара. Међутим, највећи број властеле у овим крајевима остао је уз Уроша, јер је он био стварни наследник свога оца, а, то је било и непосредно после Душанове смрти, када је још увек деловао ауторитет његовог реда и поретка. Са друге стране, Симеун и није био популаран код српске властеле. По мајци и васпитању сматран је полу-Грком.
Услед овога дошло је до борбе између Симеона и његових најближих суседа Хлапена, господара Водена и Бера, и Бранка Младеновића, господара охридског краја. У борбама које су вођене у лето 1356. године пострадаше многи крајеви и градови, међу којима нарочито град Бер.
Видевши Урошеву слабост и међусобне борбе деспота Симеуна и српских феудалаца, а користећи околност што је у међувремену умро позанти Душанов војсковођа и намесник Тесалије Прељуб, на јужне покрајине српске царевине кренуше и Византинци. Тако потомак старих епирских господара Нићифор Други сакупи доста војске и бродова и њима доплови до Тесалије. Њу освоји прогнавши одатле Прељубову жену и српске великаше. Затим крену на Епир и освоји га користећи Симеунову заузетост на северу.
Потиснут на северу и уплашен Нићифоровим акцијама, Симеун покуша да се нагоди с Урошем уз посредство Дубровачке Републике, која је добро стајала са Урошем. Тражио је од Уроша бар удеоништво у царевању.
На сабору у Скопљу, у априлу 1357. године, Урош је подржан од властеле и свештенства и проглашен за цара, а осуђени поступци Душановог поубрата Симеуна.
Симеуну сада није остало ништа друго већ да покуша да поврати изгубљене области. Уз помоћ побуњених албанских племена, после битке код Ахелоја, 1358. године, у којој је Нићифор погинуо, а његова војска поражена, успео је да поврати своје раније области у Епиру, као и да прошири своју власт над Тесалијом.
ПОЧЕТКОМ 1359. године Симеун је покушао да прошири своје области према Скадру, али пошто је тамо наишао на велики отпор, на крају се смирио. Задовољио се тиме да влада на главном делу тзв. грчких области српске државе, са седиштем у Трикали. У својој престоници живео је потпуно у грчком кругу, као какав грчки династ, посветивши се готово искључиво својим поданицима грчког порекла. У његовим повељама из тога времена грчка имена се пишу испред српских. Он се потписује само грчки и као грчки принц истиче своје порекло од Палеолога, а не од Немањића.
Овим Симеуновим поступцима и акцијама, којима је практично прекинуо све везе са српском државом, његове покрајине Епир и Тесалија биле су потпуно отписане за Србију.
Видевши све то и свесна да Урош није дорастао државној моћи свога оца, његова мајка, царица Јелена, узима и сама да влада другим делом тзв. грчких области око Сера (Сереза) и Драме, са седиштем у Серу, добивши за ово пуну подршку тамошње српске и византијске властеле.
Њиховим примером кренула је још смелије српска властела. Најмоћнији од њих потиснуше ниже и слабије и, колико су то могли, приграбише од њих села и градове.
Српска властела, верна цару, сматрала се господаром свога подручја и називала себе "царским пријатељима и савезницима". У атмосфери поцепаности и несигурности ослабила је отпорна снага земље. Обласни господари понашали су се као мали владари. Као такви ковали су и свој новац, наплаћивали царине и друге приходе и лишавали цара његових прихода и права. Овакво стање у земљи утицало је и на привреду, чији је успон осетно застао.
ПОВЛАЧЕЊЕ МАЂАРА
НА овако ослабљену Србију са севера су кренули Мађари. Њихов краљ Лудовик Први, пошто је претходно прибавио вазалство властелина Растислалића у Браничеву и Кучеву, кренуо је 1359. године с великом војском на Србију и дубоко продро у Шумадију. Урош му је кренуо у сусрет с знатно мањом војском, јер већу није могао да прикупи. Недовољно вешт у њеном вођењу претрпео је пораз на отвореном пољу. Крећући се даље кроз шумовите пределе Рудника, мађарска војска је наилазила на све већи отпор. Оставиши без хране коју је народ склањао у шуме и забита места заједно са стоком и после великих губитака у сукобу код Острвице, морала је да обустави даље напредовање и повуче се.