Зевс

(Син титана Кроноса и његове жене Реје, највиши бог старих Грка)

Зевс није увек био највиши бог и није владао од памтивека. Владавине над боговима и људима домогао се победничким устанком против свог оца Кроноса, који је опет свргнуо с престола свог оца Урана, првог владара света након првобитног Хаоса. Зевс није био одувек а ни заувек, није био непроменљив, нити је представљао отеловљење највиших врлина. Грци су га створили према слици људи и према ликовима земаљских владара оног доба. Имао је, дакле, људске особине и људске карактерне црте, иако, разуме се, увеличане, како је и доликовало ономе који влада над владарима смртника и над бесмртним боговима.
Зевс се родио у пећини горе Дикте на острву Криту, а његова мајка Реја родила га је у тајности да би га спасила од Кроноса, који јој је сву децу, чим би се родила, гутао у страху од могуће побуне. Кроносу је Реја, уместо детета, предала камен умотан у пелене и Зевс је тако умакао судбини своје старије браће Хестије, Деметре, Хере, Хада и Посејдона. Будући да Реја није могла да се посвети малом Зевсу, поверила га је нимфама Адрастији и Идаји. Оне су га храниле млеком божанске козе Амалтеје и пчелињим медом. Опасност да га Кронос открије отклањали су горски демони Курети. Кад би се расплакао, ударали су мачевима по штитовима и плесали уз заглушујућу буку и дивље крике тако да га Кронос није чуо. На гори Дикти и на још вишој планини Иди Зевс је стасао до младићког доба. Одлучио је тада да подигне устанак против Кроноса и свргне га с власти.
Устанак против Кроноса Зевс је започео ослобађањем своје браће која су живела у Кроносовој утроби, јер су као божанска бића били бесмртни. Присилио је Кроноса да их поврати. Сестре Хестију, Деметру и Херу послао је на крај света, а браћу Хада и Посејдона позвао да му се придруже. Они су га без оклевања послушали и удружени напали Кроноса. Кронос је позвао у помоћ своју браћу титане и, иако се сви нису одазвали, успео је да одбије Зевсов напад, а затим да га и потисне на сам врх Олимпа. Када се нашао у озбиљном шкрипцу, Зевсу су притекли у помоћ дивовски једнооки киклопи. Исковали су му громове и муње и њима је Зевс успео да заустави Кроносову навалу и да пређе у противнапад. Тиме су се Зевсови изгледи знатно побољшали, а када је међу титанима дошло до спора, Океан, Стикс и Прометеј, као и неки други, незадовољни Кроносовом влашћу, прешли су на Зевсову страну. Упркос томе, борба се водила десет година. Зевс је зато одлучио да из унутрашњости земље пусти страшне сторуке дивове Хекатонхире, које је тамо заробио њихов отац, његов деда, Уран. Уз помоћ својих нових савезника Зевс је на крају однео победу. Кроноса и остале титане, своје непријатеље, суновратио је у вечну таму Тартара и прогласио се владаром свега што постоји и што би требало да постоји.
Прогласити се владаром и постати владар није исто и Зевс се у то брзо уверио. Ту су, пре свега, била његова браћа Хад и Посејдон, али до бробе за власт међу њима није дошло јер се појавио заједнички непријатељ. Богиња Геја разбеснела се на Зевса због окрутног кажњавања титана, удружила се с богом бездане таме, Тартаром, и довела на свет стоглавог наказног дива Тифона да убије Зевса. Тифон је био тако велик да се под њим, кад је корачао, улегала земља, урлао је животињским гласовима и из својих змајских чељусти бљувао уништавајући огањ. Зевс га је својим громовима и муњама надјачао и након тешке борбе суновратио у Тартар. Затим је предложио браћи да власт разделе коцком. Кад су на то пристали, Зевс се побринуо да за себе извуче најбољи део. Посејдону је припало море, Хаду подземни свет, а Зевсу небо и земља.
У почетку је Зевс владао као тиранин и два пута покушао да уништи људски род. Први пут је хтео да то уради због тога што су му се људи учинили сасвим ништавним. Уништење човечанства спречио је титан Прометеј, створитељ људи, који им је донео ватру и научио их разним вештинама. Други пут Зевс је хтео да уништи људе зато што су му се учинили сувише моћним, и то му је скоро и пошло за руком. Послао је на свет потоп, али Прометеј је омогућио свом сину Деукалиону и његовој жени Пири да се спасу и населе свет људима. Кад је Зевс учврстио своју моћ тако да је ништа није могло угрозити, попустио је узде своје власти и пустио на слободу некадашње непријатеље. Остао је, свакако, и даље апсолутни владар не само као вођа победоносне побуне и избора коцком него и због своје снаге. Богови су је и те како били свесни и зато су му се покоравали. Понекад су то, додуше, чинили и невољно, а догађало се да су се против њега и побунили. Једном приликом су хтели и да га свргну с престола, али се он одбранио уз помоћ сторуког дива Бријареја. За време читаве Зевсове владавине избила је само једна побуна која га је озбиљно угрозила. Била је то побуна чудовишних дугокосих гиганата, али их је Зевс уз помоћ осталих богова и свог овоземаљског сина Херкула поразио у беспоштедној борби. Иначе, богови су махом били мишљења да је с највишим богом добро бити добар. То је, уосталом, говорила и већина људи. У херојско доба Зевс је већ био владар који није злоупотребљавао своју власт. Иако је имао многе људске недостатке, ипак је био најбољи од свих познатих владара богова и људи.
Упркос томе што је зевс био апсолутни владар, његова власт се није протезала безгранично. Остали богови, а и људи, имали су своју вољу и слободу. Над свим боговима и људима, па и над самим Зевсом, владало је нешто више, недокучиво и непроменљиво: судбина. Говорило се, додуше, да Зевс влада и судбином, али то је била само метафора. Судбином је Зевс, баш као било који други бог или човек, владао само толико колико је схватао нужне везе узрока и последица и деловао у складу с тим спознајама. Против судбине Зевс је био немоћан, ма шта радио. Није био владар судбине, него само њен чувар и извршилац.
Као највиши владар богова и људи, Зевс је био утемељитељ и заштитник божанских и људских закона.
Давао је моћ краљевима, штитио народне скупштине, учвршћивао поредак и право, био сведок и чувар заклетви, кажњавао неправде и непоштовање праведности, био заштитник свих оних који су од њега тражили помоћ (иако притом не посебно доследан). Зевс је све видео, све чуо и све знао (ако не одмах, дознао би о свему накнадно). Знао је такође и будућност и понекад објављивао будуће разним знамењима, углавном природним појавама, сновима и пророчанствима (посебно ако су га људи за то молили и принели му одговарајуће жртве). Делио је људима и добро и зло. Своје дарове је бирао, према сопственом нахођењу, из двеју великих посуда које је имао у својој палати. Зевсово најмоћније оружје биле су муње и громови, а његов штит (егида) био је непробојан.
Главно Зевсово седиште био је врх планине Олимпа у Тесалији, који се губио у облацима и допирао до неба. Тамо је стајала и његова величанствена палата, коју му је од злата саградио бог Хефест. Радо се задржавао и на критској гори Иди, у Троади, на Парнасу у Фокиди, на Китерону у Беотији и на другим горама. Кад је под именом Јупитер постао и бог Римљана, боравио је и на римском Капитолу. Кад му се прохтело, одлазио је с Олимпа возећи се у златним колима. Иначе, практично је био свеприсутан и човек је мога да га замоли за помоћ не само у његовом храму него и на било ком другом месту. Понекад би силазио на свет у промењеном облику. Попримати лик било ког човека, животиње или природне појаве била је повластица сваког бога.
Управљање светом богова и људи Зевса је није претерано оптерећивало. Већину времена проводио је у друштву с осталим боговима, на сјајним гозбама у олимпским палатама, где се служила амброзија као главно јело, а нектар као напитак. То јело и пиће осигуравало је боговима бесмртност и вечну младост. На гозбама, које су уједно биле и саветовања богова, Зевс је седео на златном престолу, дворио га је виноточа Ганимед и богиња младости Хеба, плесом су га забављале богиње љупкости, Харитеје, и богиње лепих уметности, музе. При обављању владарских дужности пратили су га богови и богиње Кратос, Зел, Бија и Ника као отеловљења моћи, ревности, снаге и победе. При вршењу дужности врховног судије стајале су поред његовог престола богиња законитог поретка Темида и богиња праведности Дика. При осигуравању поретка у природи помагале су му богиње годишњих доба, Хоре. Нераздвојне Зевсове пратиље биле су и богиња сретног случаја Тиха, богиња мира Ејрена и богиња дуге Ирида, или Ирис, која је уз бога Хермеса била и његова гласница.
Зевсова жена била је његова сестра, прелепа и достојанствена богиња Хера. С њом је имао троје деце: бога рата Ареса, ковача и оружара богова Хефеста и богињу вечне младости Хебу. Хери је исказивао све почасти и високо је ценио. То му, наравно, није сметало да с времена на време погледа неку другу жену која му се свидела. Зевс је у ствари био велики женскарош и бирао је љубавнице с једнаким жаром међу богињама као и међу женама из рода смртника. С богињом Деметром имао је кћер Персефону, с Мнемосином музе, с Еуриномом Харите, с Тетидом Хоре, Мојре и Дику, с Дионом Афродиту, с Мајом Хермеса, с Летом близанце Аполона и Артемиду. Није с њима увек лако излазио на крај. Штавише, ни многе смртне жене нису баш за њим чезнуле. Али он би без колебања прибегавао лукавствима и претварао се у њихове мужеве, у бика, лабуда, кишу или у било шта друго, само да се с њима сједини. Број његових потомака с овоземаљским женама био је вредан поштовања: с Алкменом имао је сина Херкула, са Семелом Диониса, с Данајом Персеја, с Еуропом Миноса, Сарпедона и Радаманта, са Антиопом близанце Амфиона и Зета, с Ледом сина Полидеука и кћер Хелену. Код бројних његових синова и кћери тачно се и не зна коју им је бесмртну или смртну жену изабрао за мајку. Многе су се жене, међутим само изговарале да је он отац њихових потомака, или су се тиме хвалиле. Али своју најдражу кћер Атену није имао ни са једном женом - родио ју је сам из своје главе, одакле је искочила под пуним наоружањем. За сву своју децу, Зевс се бринуо као брижан отац, и то у већини случајева боље него за своје љубавнице и сва су његова деца имала значајне улоге у свету митова.
Хера је, природно, због његових брачних невера била силно љубоморна. Прогонила је његове љубавнице и њихову децу и приређивала Зевсу сцене да се тресао Олимп, а на земљи беснеле олује. Зевс ју је увек знао некако да умири. Био је на крају крајева не само муж него и бог. Због своје слабости према женама имао и је и других недостатака. Био је склон заслепљености, каткад би га надвладала богиња преваре Ата, а понекад је његову увек будну пажњу умео да надвлада и бог сна Хипнос. Осим тога, иако му то уопште није било потребно, волео је да се хвали. Остали богови су познавали Зевсове слабости, његову љубазност и несклоност свађама и вешто су то искоришћавали а највише и најуспешније његова жена Хера.
Упркос томе, Зевс је био најмоћнији и најузвишенији бог. Припадали су му наслови и епитети: свевладајући, свезнајући, владар олуја, господар муња, громовник, пресјајни. Најчешће су га људи звали "Олимпским" или "Највишим", а понекад, у свечаним приликама, "Оцем богова и краљева". Његови симболи били су громови и муње, од птица орао, а од дрвећа храст. Грци и Римљани су га замишљали као мушкарца с брадом, спокојног погледа, с чијег лица зрачи поносна свест врховне и непоколебљиве моћи највишег владара.

Zevs