Вулкан
(Лат. Vulcanus, грч. Hephaistos - римски бог ватре, њене разорне снаге)

На његову првобитну функцију Римљани нису сасвим заборавили ни кад су га готово изједначили с грчким богом Хефестом. Његовим оцем обично су сматрали бога неба Целуса, грчког Урана. Према тим новијим представљањима био је, као и Хефест, ковач и оружар. При послу су му помагали једнооки дивови, киклопи. У тој новој функцији су га називали Малцибер, tРазмекшивач (метала)T, или tКротитељ (огња)T, а поштовали су га и као заштитника од пожара. Његова седишта углавном су смештали под вулкан Етну на Сицилији, или на Липарска острва. Једно од њих, tкум свих вулканаT, и данас се зове Вулцано.
Вулканов култ у Риму био је древан. На крају Форума, под Капитолом имао је жртвеник исклесан у стени, тзв. Вулканал, поред ког се окупљала скупштина већ у време краљевства. Обично су му жртвоване рибе, отеловљење елемента непријатељског ватри. Посебно су га поштовали ковачи, који су га сматрали заштитником свог заната.
Остаци Вулканала видљиви су и данас на Форуму. За Вулканов храм на Марсовом пољу се зна само на основу античких извора. Његове рушевине нису пронађене, али је сачуван велики број слика с његовим ликом као и мањих кипова од метала. Њихову израду су наручивали углавном људи који су преживели удар грома. Његово име је још од старог века синоним за вулкан.