Венера

(Лат. Venus, грч. Aphrodite - римска богиња љепоте и љубави, подударна с грчком Афродитом)

Првобитно је била богиња пролећа и пробуђене природе. Из те староиталске богиње претворила се, вероватно под утицајем грчког култа Афродите у јужној лталији и на Сицилији, у богињу љубави и љепоте. Како је дошло до те промене, није више било јасно ни самим Римљанима. За разлику од Афродите, код које, с обзиром на родитеље, грчки митови нису били сасвим једнознацни, Венериним оцем је био сматран бог неба Целус.
Посебно поштовање је Венера уживала за време владавине Цезара и Августа јер је род Јулијеваца, од ког је потицао Цезар, вукао од ње своје порекло. Према конструкцији која се ослања на грчке митове, оснивач тог рода Јул (Иулус, грч. Асканиос) био је син вође тројанских досељеника у Италију, Енеје, и унук Венере и дарданског краља Анхиза.
У Риму је Венери у част био подигнут раскошан храм на Јулијевом форуму. Посветио јој га је Цезар као Венери Родитељки, након битке код Фарсала, 48. год. пре н. е. и од њега се сачувало неколико стубова. С богињом Ромом имала је заједнички храм недалеко од Колосеума. Био је то заправо двоструки храм под једним кровом, највећи храм античког Рима, површине 110 џ 53 м. Подигао га је цар Хадријан и лично га посветио 121. год. н. е. У његовим остацима је делимично саграђен храм Санта Францесца Романа, са чувеним звоником из XII века.