Teзej

(Грч Theseus, лат. Theseus - син атинског краља Егеја, или бога мора Посејдона, и трезенске принцезе Атре, атински јунак и краљ)

Тезеј је један од највећих јунака грчких митова и с правом се сврстава одмах уз Херкула. Прославио се мноштвом сличних дела, био му је раван храброшћу и јунаштвом и његов верни пријатељ. Често је ратовао на његовој страни против заједничког непријатеља. Као Јоњанин својим пријатељством с Доранином Херкулом симболизовао је јединство Грка, и грчки уметници су то радо напомињали својим земљацима, посебно политичарима из градова-држава које су постале једне другима непријатељи. Од бројних примера довољно је поменути само Фидијин рељеф с призорима из Тезејеве и Херкулове заједничке борбе против Амазонки, који је красио престо Зевсовог кипа у Олимпији, четвртог од седам чуда света.
Тезејевим оцем сматрао се атински краљ Егеј, потомак Кекропа, утемељитеља Атине. Мање званично, али чешће, сматран му је оцем и бог мора Посејдон. Његова мајка Етра била је, према неким ауторима, Егејева жена, а према другим само његова љубавница. По оцу, трезенском краљу Питеју потицала је од освајача Пелопонеза Пелопа. Није, дакле, имао тако узвишено порекло као Херкул, који је био сматран Зевсовим сином, али за његову, унапред одређену, истакнуту улогу у свету митова и то је било довољно.
Родио се у Трезену, на северозападној обали Арголиде, где је провео и младост. Егеј му је, пре свог повратка у Атину, где су га звале владарске дужности, оставио само мач и сандале, на које је навалио огроман камен, јер Тезеј ће, кад одрасте, морати да има довољно снаге да тај камен сам уклони. Тако се и догодило. Након шеснаест година Тезеј се развио у снажног младића који је све своје вршњаке надмашивао снагом, одважношћу, лепотом и краљевским држањем.
Прво путовање младог Тезеја је било у Атину. Требало је да по закону постане у будућности тамо краљ. Иако је морем било једва пола дана пловидбе, одабрао је дужи и опаснији пут копном. Хтео је да мало разгледа свет, а да по могућности учини и неко јуначко дело да Егеју не дође без славе. Прилика да се истакне пружила му се одмах на граници Трезена и Епидаура. Ту је живео хроми див Перифет, који је путнике убијао гвозденом батином. Тезеј му је ту забаву прекратио. Вешто му је избио батину из руку и тако га њом ударио да Перифет више није устао. На Истму је Тезеј наишао на разбојника Синиса, који је хватао путнике и везивао их за врхове двају борова, а њих би претходно савио до земље. Кад би борове ослободио, снажним би се трзајем исправили и растргнули привезаног несрећника. Након тешке борбе Тезеј је савладао Синиса и учинио с њим исто што је он радио с путницима. У спомен на ову победу основао је Истмијске игре. У Кромиону је убио, на молбу сељака, дивовску сиву свињу која је униставала летину. Била је то више неман него свиња јер јој је отац био стоглави див Тифон, а мајка чудовишна Ехидна. Затим је Тезеј ослободио мегарски крај од разбојника Скирона, који је вребао на путнике испод стене надвијене над море, присиљавао их да одложе своје ствари и да му оперу ноге у потоку на стени. Кад би то учинили, Скирон би их снажним ударцем ноге бацао у море. Тезеј је спремно удовољио разбојнику, а кад му је Скирон пружио ноге, чврсто га је за њих зграбио и у великом луку бацио разбојника у море. Код Елеузине, где је стигао после тога, Тезеј је морао да се упусти у двобој сличан оном који је Херкул водио с дивом Антејем. У том крају је живео разбојник Керкион, који је сваког ко би дошао у његову близину присиљавао да се с њим бори на живот и смрт. Тезеј је прихватио изазов и Керкион више никад није имао прилике да га понови: двобој с Тезејем није преживео.
Сва та дела била су довољна да шеснаестогодишњи младић стекне захвалност свих житеља ослобођених краљева и глас јунака. Тезеј је затим с радошћу похитао у Атину. Али у самој Атици, код реке Кефиса, пут му је препречио разбојник Дамаст, познатији под именом Прокруст или Растезач. То име добио је због тога што је позивао путнике у своју кућу и тамо их присиљавао да легну у његов кревет. Али не зато да се одморе: кад би им ноге биле дуже, Прокруст би их одсецао, а кад су биле краће, растезао би их тако дуго док удове несрећника не би растегнуо до руба постеље. Тезеј, међутим, није легао на тај лежај него је на њега пустио Прокруста. Будући да је разбојник био за главу дужи од кревета, Тезеј му је без оклевања одсекао главу. Тезејев обичај кажњавања злочинаца на исти начин на који су они чинили злодела одјекнуо је надалеко и постао застрашујући пример за све разбојнике. Од тог времена пут између Пелопонеза и Атике био је не само слободан него и угодан путницима и трговцима.
Тезеј је после тога без препрека стигао у Атину и потражио Егејеву палату. Стари краљ га у први час није препознао. Али препознала га је чаробница Медеја, која је стекла Егејеву наклоност обећањем да ће му, ако се њом ожени, својим чаролијама вратити младост. Медеја је одмах наслутила да би могла да изгуби свој положај, па је наговорила Егеја да отрује Тезеја. Али током гозбе Егеј је случајно бацио поглед на Тезејев мач препознавши у њему свој дар, а кад је уочио и његове сандале одмах је преврнуо чашу с отрованим вином. Загрливши Тезеја, представио га је народу као свог наследника, а Медеју проклео и прогнао.
Радост у Егејевој палати није дуго трајала. Под зидине града дошли су синови Егејевог брата Паланта, којима је Тезеј доласком у Атину покварио планове да после Егејеве смрти завладају градом. Било их је педесет, а пратила их је велика војска. Тезеј је одлучно стао на чело одреда бранитеља, уочио распоред непријатељских снага и снажним ноћним нападом уништио упоришта непријатеља. Готово половина Палантида је погинула, а остали су се дали у бег. Кад је својом победом осигурао Атини владавину законитог краља, Тезеј је кренуо за новим јуначким делима, за добро свог народа и за своју славу. Атика је тада трпела због огромног бика који је убијао људе и уништавао жетву. Довео га је Херкул с Крита јер му је тако наредио микенски краљ Еуристеј, којег је, по одлуци богова, Херкул морао да слуша у свему. Еуристеј је хтео да задржи тог бика, али кад је видео јарост животиње, пустио је бика на слободу на ужас целе Грчке. Тезеј је пошао биковим трагом и у равници код Маратона стао му на пут. Након дуге и тешке борбе успео је да убије бика. Радосно се вратио у Атину, али га нико није дочекао нити поздравио. Град је био у дубокој жалости.
По треци пут допловили су у Атину изасланици критскога краља Миноса по страшан данак који је Егеј морао да плаћа сваке девете године зато што је убио Миносовог сина Андрогеја. Није, наиме, могао да поднесе то што је Андрогеј на Атинским играма поразио све домаће учеснике. Тај данак у крви чинило је седам младића и седам дјевојака, које је Минос бацао немани Минотауру, човеку с главом бика, којег је држао затвореног у кнососком Лавиринту. Било је опште познато да је од тог срамног данка Атину је могла да ослободи сарно Минотаурова смрт. Тезеј се није дуго колебао. Свестан своје дужности одлучио је да убије чудовисте. Добровољно се јавио међу младиће које је требало жртвовати. Краљ Егеј није хтео да му то допусти, али је Тезеј остао при своме. На одласку се с Егејем договорио да ће се вратити одмах после победе, ако успе да победи, и да ће на повратку цма жалосна једра своје лађе заменити белим, како би већ издалека најавио срећан исход свог похода.
Кад је лађа пристала на Криту, краљ Минос је међу младићима уочио Тезеја и запитао га ко му је отац. Тезеј је одговорио да је управо онако као што је Минос син олимпског Зевса он син Зевсовог брата Посејдона. На то је Минос скинуо свој златни прстен и бацио га у море. Ако је истина то што Тезеј говори, нека га уз Посејдонову помоћ пронађе и врати му га. Тезеј је положио испит. Посејдонова зена Амфитрита вратила му је прстен и Минос га је, на своје чуђење, опет добио.
Тај је испит било безначајан према задатку који је очекивао Тезеја, али ускоро се потврдило да је срећа склона храбрима. Тезеј је добио неочекивану помоћ. У њега се на први поглед заљубила Миносова кћи Аријадна и потајно му донела два дара: мач за борбу с Минотауром и клупко конца, које је по уласку у Лавиринт морао да одмотава како би могао да се врати.
Кад су Тезеја, с осталим атинским младићима и дјевојкама, довели у Лавиринт, наредио им је да се сакрију код улаза, а сам је кроз бројне и сплетене ходнике Лавиринта кренуо у само средиште грађевине, у којој је живео Минотаур. Чим га је неман угледала, бацила се на њега да га прободе огромним роговима. Тезеј је спретно одскочио у страну и насрнуо на Минотаура мачем. Развила се дивовска борба. Минотаур је рикао и ударао копитима да се тресла земља. Тезеј је својом спретношћу и оштроумношћу надвладао његову сирову снагу. На крају је искористио тренутак кад је могао да ухвати бика за рогове (баш онако као што се данас каже у пословици) и свом снагом забио му мач у груди. Кад се уверио да је Минотаур заиста мртав, вратио се, пратећи одмотану нит, и из Лавиринта извео младиће и девојке. На излазу га је чекала Аријадна. Пожурили су у луку што су брже могли.
Оно што је следило одиграло се у неколико тренутака. Тезеј је наредио да се његова лађа порине у море, док су његови другови постављали весла, пробио је дна критских лађа усидрених у луци, скочио затим на палубу своје лађе и наредио да се исплови. Изван луке наредио је да се подигну једра. Кад су Крићани открили њихов бег, Тезејева је лађа већ била на широком мору, а кад су успели да поправе своје лађе и крену у потеру, тамо је већ с Аријадном и са спасеним Атињанима нестао иза модрог хоризонта. Након успешног бега Тезеј је пуним једрима запловио на север. Зауставио се само код острва Накса да допуни залихе воде и да се окрепи кратким сном. У зору је наставио пловидбу, али без Аријадне. Њој се, наиме, у сну јавио бог Дионис и наредио јој да остане на острву јер намерава да је узме за жену. Према другој верзији, Тезеј је њу у журби заборавио. (Према идућој верзији, хтео је да се ослободи Аријадне како не би морао да се њоме ожени, а и због тога што му се свидела њена сестра Федра, која му, додуше, није помогла, али је била неколико година млађа. Било како било, Аријадна је заиста постала жена бога Диониса, а Тезеј се оженио Федром.) Кад је отпловио с Накса, Тезеј је усмерио лађу право на север, према Атини. У непрекидној журби и страху од критских бродова (према неким ауторима и због тога што га је мучила савест због Аријадне) заборавио је да замени црна једра на јарболу своје лађе белим. Кад је краљ Егеј с високе стеновите обале угледао лађу, помислио је да је Тезеј погинуо и у очајању бацио се с високе литице у море, које је по њему добило име Егејско.
Након Егејеве смрти Тезеј је постао атински краљ. Владао је мудро и праведно, али није живео задовољно и спокојно. Чезнуо је за новим пустоловинама и јуначким делима и није пропустио ни једну прилику да се одликује. С јунаком Јасоном пошао је да тражи златно руно у Колхиду (према неким ауторима, у том је походу учествовао много пре), с јунаком Мелеагром учествовао је у лову на опасног калидонског вепра, а с Херкулом у рату против Амазонки. Са свих похода вратио се овенчан славом, а с последњег и са женом. Оженио се Антиопом, лепом и храбром предводницом Амазонки, коју је добио од Херкула приликом поделе плена. Антиопа се у њега заљубила и кад су њене бивше другарице у ратном походу дошле под Атину да је ослободе, ставила се на Тезејеву страну и у борби погинула. Тугу због женине смрти Тезеј је настојао да превлада радом: ојачао је Атину бедемима, украсио је новим грађевинама, дао атинском народу законе у његовом властитом интересу и водио га до тога да може сам собом владати. Настојао је да свом граду сачува мир и није желео да учествује у освајачким ратовима. Кад је лапитски краљ Пиритој намерно испровоцирао сукоб, без колебања му се супротставио и изазвао га на двобој. Схвативши да су подједнако јаки, предложио му је да обојица повуку своје војске, закључе мир и склопе уговор о пријатељству. Тако се и збило јер равнотежа снага не води рату, него осигурава мир. За Атину тај је уговор био повољан, али Тезеј је, како се после показало, скупо платио пријатељство с Пиритојем.
Недуго након закључења уговора с Тезејем, Пиритој се оженио Хиподамијом, кћерком краља Бута, и на свадбу позвао све славне јунаке Грчке. Међу њима и Херкула, а свакако и Тезеја. Да би свечаност била занимљивија, позвао је и суседе кентауре, пола људе - пола коње. Била је то велика грешка. Човек треба да зове уљудне људе у госте, а не полуживотиње. За време гозбе кентаури су се опили и кад је свечаност била на врхунцу, вођа кентаура, Еуритион, напао је Хиподамију. Остали су се повели за његовим примером и бацили се на Лапићанке да их отму. Пиритој, Херкул и Тезеј, на челу осталих Грка, скочили су у одбрану лапитских жена. Распламсала се немилосрдна борба и то у околностима неповољним за Грке: у гостинску дворану нису понели оружје. Зато су на кентауре бацали тешке пехаре, ударали их ногама разбијених столова и тукли се с њима голим рукама. Кентаури су се бранили оружјем и копитима, али су на крају подлегли и већина их је изгинула.
Вративши се у Атину, Тезеј је одлучио да се опет ожени и изабрао је за жену Аријаднину сестру Федру. Није сигумо да ли је до тог брака дошло прекасно, али извори се слажу у једном: њихов брак није био срећан. Федра се заљубила у Тезејевог и Антиопиног сина Хиполита. Све то се завршило Хиполитовом смрћу и Федриним самоубиством. У то време постао је удовац и Пиритој. Посјетио је Тезеја и предложио му да заједно потраже жене. Обојица су пожелели лепу Хелену из Спарте (исту ону због које је после избио тројански рат) и отели је. Будући да се прави пријатељи не свађају због жене, споразумели су се да за њу баце коцку и онај коме Хелена припадне помоћи ће другоме да нађе себи жену коју пожели.
Тезеју је коцка била склона, добио је и одвео Хелену у Атину. Пиритој га је на то замолио да му помогне да за жену добије Персефону, жену владара подземног света, Хада. Узалуд га је Тезеј одвраћао од дрске намере. Пиритој је остао при своме и тако је Тезеј због датог обећања пошао с њим по Персефону. Бог Хад их је, зачудо, примио љубазно, а кад је Пиритој изнео своју молбу, одговорио је да ће размислити о томе, а да они у међувремену седну на камене клупе у предворју и причекају на његову одлуку. Чим су Пиритој и Тезеј сели клупе, укочили су се и остали уз њих приковани као да су за њих прирасли. Пиритој са свог каменог престола никад више није ни устао, а Тезеја је после много година ослободио Херкул. Хелену су у међувремену из Атине одвела њена браћа Кастор и Полидеук. И не сарно то: за казну срушили су атинске бедеме, а владавину над градом предали Тезејевом најљућем непријатељу, Менестеју.
Вративши се из подземног света, највећи атински јунак постао је убоги прогнаник. Будући да није смео да се врати у Атину, отишао је на оство Еубеју где је имао имање. Надао се да ће тамо наћи своје синове Демофонта и Акаманта и да ће уз њихову помоћ опет доћи на атински престо. Срећа му, после увреде нанесене брату највишег бога Зевса, није више била склона. Ништа му није користила ни његова храброст, а ни снага. Остало му је једино да се растане од света.
Погинуо је неславно: скирски краљ Ликомед почео је да полаже право на Тезејева имања на Еубеји и позвао је Тезеја на Скир да реше спор. Тамо га је повео у шетњу на високу стену и у часу Тезејеве непажње сурвао га у море. Тако је Тезеј нашао смрт у морским таласима и ништа му није помогло што је био син бога мора.