Taнтал

(Грч. Tantalos, лат. Tantalus - син Зевса и океаниде Плуте (или краљице Омфале), краљ Сипила у Лидији)

Дуго је уживао у срећи којој се један смртник уопште може и понадати. Његов отац га је од свих својих овоземаљских синова највише волео, окружио га је богатством и благостањем, отклонио од њега све несреће и бриге, лично га, и у друштву с осталим боговима, посећивао и позивао на Олимп да присуствује гозбама и састанцима богова. Зевсова наклоност ударила је Танталу у главу. Почео је да се сматра не само надчовеком већ и богом једнаким Зевсу. То што је са стола богова односио храну која је осигуравала вечни живот и вечну младост, и раздавао је пријатељима, Зевс му је опростио. Из љубави према њему опростио му је и то што је издавао тајне са саветовања богова, за које људи није требало да знају. Зевс га није казнио чак ни када је бахато одбио његов предлог да му испуни сваку жељу: "Шта је мени потребно од богова", рекао је. "Усуд који ми је одредила судбина бољи је од усуда богова!" Чим је Тантал прекорачио границу и почео да лаже богове, Зевса је напустило стрпљење. Први пут то се догодило кад се Тантал пред богом Хермесом лажно заклео да у својој палати не крије златног пса којег му је довео милетски краљ Пандареј. (Тај пас био је чувар козе Амалтеје, која је својим млеком дојила Зевса, али га је Пандареј украо. Када се уплашио да ће га богови код њега наћи, дао је пса Танталу. Према другој верзији, пса је украо сам Тантал.) Ипак, ни сада га Зевс није казнио, већ му је само запретио. Али други пут своју претњу је испунио.
Тантал је дирнуо у нешто на шта су богови изузетно осетљиви: довео је у сумњу њихово свезнање. Намерио је да искуша то својство богова. То би, по свој прилици, још и остало без последица да испит који је у ту сврху замислио није био тако грозан. Убио је свог сина Пелопа, расекао га на комаде и укусно приређеног понудио боговима као јело на гозби. Богови су, наравно, тај испит положили и јело ни су ни дотакли. Једино је богиња Деметра појела комадић рамена, и то само због тога то је била пометена и скрхана болом због отмице своје кћери Персефоне, коју је био отео бог Хад и однео у свој подземни свет. Огорчени и увређени, богови су устали са стола, раскомаданог Пелопа ставили у котао и над ватром спојили делове његовог тела, а бог Хермес га је по Зевсовој заповести оживео. Комад рамена који је појела Деметра надокнаио је бог Хефест верно прилагођеним комадом слоноваче. Зевс је затим изрекао своју пресуду: Тантал ће бити бачен у царство таме бога подземног света Хада. Тамо ће бити мучен најтежим мукама: стајаће у бистрој води, али жеђ неће моћи да угаси. Кад год се сагне да дохвати воду и напије се, вода ће му нестати под ногама и појавиће се сува земља. Над главом му ће се надвијати гране стабала сочних поморанџи, смокава, крушака, јабука и гржђа, али чим Тантал посегне руком да их убере, ветар ће их подићи тако да неће моћи да их досегне. Осим жеђи и глади, Тантала ће мучити и вечити страх. Изнад њега ће бити обешен огроман камен који сваког часа може да падне, што ће увећати Танталове муке, којих се никада неће ослободити.
Тако је рекао Зевс, а тако је и било: бахатост сама припрема свој пад, а охолост не може остати некажњена. Иако су Зевсове речи већ одавно разнели ветрови, Танталова мука је до данас остала симбол најтежих патњи које могу снаћи човека.