Сизиф

(Грч. Sisyphos, лат. Sisyphus - син Еола, праоца Еољана, и његове жене Енарете, оснивач града Коринта и његов први краљ, најмудрији и најлукавији од свих људи)

О његовом животу знамо релативно мало, али зато знамо појединости о његовој смрти. Није, додуше био пандан вавилонском јунаку Гилгамешу који је чезнуо за бесмртношћу, али ипак - није хтео да умре. Имао је за то и разлог више јер је његова смрт требало да буде казна зато што је видео највишег бога Зевса у тренутку кад је речном богу Азопу крао кћер Егину и што о томе није ћутао. Кад је по њега дошао црни бог смрти Танатос, спретно му је измакао из руку, везао га и затворио у гвоздену бачву (према другој верзији - у подрум). То је имало далекосежне последице: људи су престали да умиру и да приносе боговима жртве, што је било разумљиво - престали су да их се боје. Тиме је у самим темељима био уздрман поредак на ком је почивала постојаност богова. Због тога је Зевс послао на свет бога рата Ареса да ослободи Танатоса. Танатос је на то зграбио Сизифову душу и одмах је однео у подземни свет.
Сизиф је знао да се снађе у свакој прилици и на све је мислио унапред. Унапред је наложио својој жени Меропи да, у случају његове смрти, не принесе боговима жртву. Владар подземног света Хад и његова жена узалуд су чекали дарове који су им по правилу припадали, па кад их нису дочекали, наредили су да Сизиф буде доведен пред њих. Сизиф им је предложио да ће све уредити само нека га накратко пусте назад на свет. Отићи ће својој жени, озбиљно је подсетити на њене дужности, јер њихово неизвршавање вређа богове. Сизифова речитост постигла је циљ. Хад се дао наговорити, а Сизиф је изгубио и последње остатке страхопоштовања пред божанском мудрошћу и видовитошћу. Вратио се кући у Коринт и наставио да ужива у животу како је најбоље знао и умео. Расрђен, Хад је поново за њим послао Танатоса. Бог смрти причекао је док је, за време једне пијанке, вино ослабило Сизифову моћ расуђивања, па му је немилосрдно уграбио душу. Овај пут Сизиф није више изашао из подземног света.
Будући да је претила опасност да би Сизиф мога да послужи људима као пример како се извлачи корист из сумње у свезнање и ауторитет богова, Хад га је примерно казнио: да непрекидно ваља огроман камен на висок брег. Камен му на врху увек измакне из руку и читав посао Сизиф мора да започне изнова. То је не само тежак и бесмислен, него и заглупљујући посао. Свест да му притом неће помоћи никакво лукавство мучила је Сизифа једнако као и безизгледност узалудног посла.

Sizif