Прометеј

(Грч. Prometheus, лат. Prometheus - син титана Јапета и богиње Темиде или океаниде Климене)

На позорницу света митова Прометеј ступа у доба кад је Зевс устао против титана Крона да би успоставио нов поредак. Титани су бранили стару, Кронову власт, али Прометеј је стао на Зевсову страну: иако је и сам био титан, тежио је за новим и праведнијим уређењем света. Помогао је Зевсу саветом и непосредним учествовањем у борбама, а наговарао је и богињу земље Геју да се приклони Зевсу. Кад је након десетогодишње тешке борбе, и уз његову помоћ, Зевс победио, Прометеју се није одужио по заслузи. Њему то, међутим није сметало. Напустио је Зевса чим је највиши бог енергичном и крутом руком одлучио да уништи беспомоћни људски род. Прометеј је волео људе, а уз то је и саосећао са слабијима: одлучио је да спасе човечанство по сваку цену, па чак и ако тиме окрене против себе гнев највишег бога.
Да би се спасли, било је потребно да људи и сами на томе пораде и да, уз то, буду способни да помогну себи самима. Прометеј им је због тога улио наду и обдарио их снагом. Са светог огњишта на Олимпу (према другој верзији, из пећи бога Хефеста на гори Мосхилу, на острву Лемносу) украо је ватру и донео на дар људима. Овладавши тим елементом, људи су почели да живе разумним животом. Спознали су да је ватра не само господар већ и добар слуга. Постали су независни од ћуди времена, припремали бољу храну и јачали телесно и душевно. Али то није било све. Прометеј је научио људе да помоћу ватре кују гвожђе и израђују алате, научио их занатима, а и рачунању, писању и читању. Укротио је за њих дивљег бика и ставио на њега јарам, како би његову снагу могли да искористе при обрађивању поља. Упрегнуо је коње у кола и приморао их да слушају човека, а саградио је и прву лађу. Најзад, упознао је људе с лековима и одао им тајну лечења болесних. Укратко, упутио их како да живе срећно кад су већ угледали светлост овог света.
Прометеј је тако заиста постао прави "створитељ човека", барем у том смислу што га је уздигао из првобитног природног стања створивши од њега разумно биће. То је, међутим, било више но што је Зевс могао да поднесе: за услуге које је учинио људима осудио је Прометеја на окрутну казну. Наредио је својим слугама Снази и Моћи да га савладају и одведу на крај света. Тамо је бог Хефест морао да га прикује уз високу стену.
Прометеј је био савладан, али не и поражен. Није очајавао јер је знао да крута Зевсова владавина неће потрајати вечно, а како је од мајке наследио дар прорицања, знао је и то како ће и када Зевс пасти, те и то да томе на време може да доскочи. Кад је Зевс чуо за пророчанство, одмах му је послао бога Хермеса да истражи ствар. Али Прометеј није хтео да преговара ни са Зевсом ни са његовим гласником: "Укратко мрзим вас, богови, све до једног. Своје муке не намеравам да мењам за робовску службу тиранину". Кад је Хермес донео Зевсу Прометејев одговор, навиши бог је посегнуо за муњом и стену с окованим Прометејем срушио у бездане дубине Тартара.
Тим падом завршио се само први део Прометејеве трагедије. Зевс га у вечиту таму није бацио да би га тако убио и ослободио мука, него да сломи његов понос. Кад му то није пошло за руком, наредио је да га опет изведу на светло како би био изложен новим мукама.
Много година је Прометеј морао да виси прикован за стену на врху Кавказа. Лети је трпео жегу, а зими су му удове кочили страшни мразеви. То није било све: сваког јутра долетао је, по Зевсовој заповести, огромни орао да му оштрим кљуном искљује комад јетре који би преко ноћи поново израстао. Али ни те муке нису сломиле Прометеја. Остао је поносан као и пре, а за помоћ коју је пружио људима није зажалио.
У међувремену на свету се много тога променило. Зевс је своју моћ толико учврстио да је више ништа није могло срушити, и његова владавина постала је блажа. Није више био сумњичав и осветољубив тиранин, помиловао је титане и пустио их из тамнице. Постао је чак милостив и према људима и за одговарајуће жртве, које су му приносили, штитио њихов поредак. Ништа га више није узнемиравало осим тајне за коју је знао једино Прометеј. Због тога је њему поново послао бога Хермеса и понудио му да ће га помиловати у замену за његову тајну. Прометеј је то одбио. Зевс је затим дозволио његовој породици и пријатељима, пре свега његовој жени Хесиони и сину Деукалиону да га посете. Они су му потврдили да се Зевс променио, да његова владавина више није онаква каква је некад била и да су богови и људи њом задовољни. Прометеј је то био спреман да прихвати јер какав је смисао устрајати у пркосу кад су разлози за то нестали. Ипак, једно никако није хтео да учини - да моли и добије милост.
Дуго се Прометеј надао да ће му помоћи људи због којих је толико трпео. Из њихових руку би примио слободу, И тако је под његову стену једног дана заиста дошао човек: јунак Херкул. Чим је угледао орла који је летео на своју свакодневну гозбу, оборио га је стрелом. Затим је узео своју тешку батину и разбио њоме Прометејеве окове. На крају је из стене избио и клин уз који је Прометеј био прикован. У том се часу појавио Зевсов гласник Хермес: обећао је Прометеју да ће му Зевс подарити слободу ако му ода ону давну тајну његовог спасења. Прометеј је одговорио: "Нека Зевс не ступа у брак с Тетидом за којом чезне јер ће њен син надмашити свог оца. Нека је уда за смртника и њен син тада неће угрозити ниједног од богова!"
И тако је Прометеј напокон добио слободу. Постигао ју је уз помоћ човека и пркосним стрпљењем којим је подносио своје патње. Помирио се са Зевсом, а притом није ништа изгубио од свог поноса, нити је изневерио иједан од себи постављених циљева. Његова победа се завршила тиме да га је Зевс примио на Олимп међу богове.
Да би се ипак испунила Зевсова заклетва да ће Прометеј заувек остати прикован уз стену, морао је да носи прстен сачињен од својих окова, у који је био уграђен део кавкаске стене. У част Прометеју људи су почели да носе прстење с каменом, а носе га и данас, иако су порекло тог обичаја одавно заборавили.