Посејдон

(Грч. Poseidon, лат. Neptun - sin titana Krona i njegove zene Reje, bog mora)

Био је један од тројице најмоћнијих грчких богова и врховни владар великог морског царства, као што је његов старији брат Хад био владар подземног света, а млађи брат Зевс неба и земље. Сви морски богови су му били подређени, био је господар свих морских животиња, одлучивао је о свему што се догађало на мору и у мору. Својим је трозупцем могао да укроти и таласе највеће силине и најнеобузданије ћуди. Кад би својим трозупцем ударио о земљу, изазвао би потрес. Био је жестоке и силовите, али и несталне ћуди, као и бића којима је владао. Зато није чудно што су га се највише бојали, а због тога и највише поштовали поморци и житељи приморских крајева целог грчког света.
Своју велику власт и моћ Посејдон је добио по наследном праву и коцком. Кад се родио, његов отац Крон га је прогутао како би спречио могућност да га неко од његових потомака свргне с власти. Стигла га је, дакле, иста судбина као и његову браћу, осим најмлађег Зевса, којег је његова мајка тајно родила и сакрила на Криту. Као божанско биће и даље је са својом браћом и сестрама живео у Кроновој утроби. Из те тамнице ослободио га је Зевс кад се дигао на Крона. Посејдон се одмах придружио свом брату и заједно с Хадом и осталим савезницима помогао му да Крона свргне с престола. Након победе Зевс се споразумео с браћом да ће власт поделити коцком. Посејдону је припало море. Био је, дакле, како је после знао да истакне у споровима, "једнак у праву" с највишим богом Зевсом, а како власт над морем није добио по Зевсовој милости, није сматрао да мора да му се обавеже на послушност. То што га је ипак слушао чинио је добровољно и углавном због тога што је поштовао његову моћ.
Посејдоново седиште била је прелепа подморска палата у Ајгеји (на западној обали Еубеје, или на северној обали Ахаје). Одатле је на својим морским колима, која су вукли златогриви коњи, одлазио на Олимп, у било који крај свог царства или његове околине. Возио се морском пучином, а не испод површине, таласи су се пред њим сами размицали и повлачили. Обично су га пратили морски богови и други становници мора. Куда год би ишао, излазиле су из својих скровишта и морске немани, знајући да ће му, можда, затребати. Њима се служио углавном као средством освете. Једну је неман тако послао против Троје, кад му је краљ Лаомедонт одбио да исплати обећану награду за помоћ при градњи тројанских бедема, другу је послао у земљу краља Кефеја јер је његова жена својом хвалисавошћу увредила морске нимфе. (Прва од те две немана требало је да усмрти Лаомедонтову кћер Хесиону, друга Кефејеву кћер Андромеду.) Посејдон се, иначе, светио и лично. Својим је трозупцем разрушио тројанске бедеме, и то чак два пута (други пут не баш темељно, јер их је 1871. године, прилично добро очуване открио немачки археолог Х. Сцхлиеманн). Лично је и прогонио итачког краља Одисеја, који му је на повратку из освојене Троје ослепио сина Полифема. Десет година онемогућавао му је повратак на Итаку, све док Зевс није искористио његову непажњу и окончао Одисејеве патње.
Док је Посејдон у свом царству уживао врховни ауторитет, с осталим боговима није увек пролазио добро. Имао је с њима спорове и обично им подлегао. С Атеном је дошао у сукоб због владавине над Атиком, с Хелиосом због Коринта, с Дионисом због Накса, с Аполоном због Делфа, с Хером због Арга, а са Зевсом због острва Егине. Осталим боговима редовно је полазило за руком да га некако преваре или присиле да се повуче. Једном се згодом чак побунио и против Зевса и придобио на своју страну и остале богове. Уз помоћ Хере и Атене свезао га је, али га с престола ипак није свргнуо. Зевсове позиве у помоћ чула је морска богиња Тетида и послала на Олимп страшног сторуког Посејдоновог сина Бријареја. Чим га је Посејдон угледао, бацио се на њега и испустио конопац тако да се Зевс без напора ослободио. Иначе, Посејдон је био сасвим угодан друг осталих богова, а чинио је драгоцене услуге и људима. Створио је, на пример, коња и научио људе како да га укроте и упрегну да им служи. Земљи је подарио влагу и тако омогућио раст биљу. Тесалију је спасио од потопа јер је својим трозупцем пробио реци Пенеј пут до мора. Посебно захвални су му били Римљани. Иако је у тројанском рату помагао Ахејце, спасио је тројанског вођу Енеју, који се након пада Троје настанио у Италији и утемељио град из ког се развио Рим.
Посејдонова жена је била Амфитрита, кћи морског бога Нереја, а његов најмилији син морски бог Тритон. Имао је мноштво других потомака и, како је то у митовима обичај, не само са својом законитом женом. С нимфом Тоосом имао је једнооког сина Полифема, с Нимфом Либијом сидонског краља Агенора, с нимфом Наидом морског бога Протеја, с богињом земље Гејом дива Антеја, и друге. Његовим сином су многи аутори сматрали и атинског јунака Тезеја, којег је имао с Етром, женом атинског краља Егеја.