Парис

(Син тројанског краља Пријама и његове жене Хекабе, зачетник тројанског рата)

У ноћи пред његов долазак на свет Хекаба је уснила злослутан сан: родила је горућу бакљу која је запалила Троју. Краљ Пријам обратио се врачу који му је сан протумачио овако: Хекаба ће родити сина, који ће бити узрок пада Троје. Као владар опрезан и мудар Пријам је наредио да новорођеног дечака одмах однесу на гору Иду и оставе у шумском жбуњу. Али дечака је нашла медведица и отхранила га својим млеком, а затим га је прихватио Пријамов пастир Агелај, дао му име Парис и одгајао га као свог сина. Дечак је израстао у лепог младића, истицао се снагом и бранио пастире од дивљих животиња и разбојника. Његови другови су га због тога прозвали Александар, то јест "заштитник људи". Парис није знао ништа о свом краљевском пореклу, живео је задовољно и не слутећи шта му судбина спрема.
Једног дана Парис је напасао стадо на обронцима Иде и као обично тражио нимфу Енону, која му се одавно свиђала. Изненада се пред њим појавио бог Хермес с три богиње: Зевсовом женом Хером, богињом рата Атеном и богињом љубави Афродитом. Пришао је Парису и дао му златну јабуку на којој је писало "Најлепшој!". По одлуци највишег бога Зевса јабуку нека да оној богињи коју сматра најлепшом. Ту јабуку је, наиме, богиња свађе Ерида бацила пред Херу, Атену и Афродиту да се освети што није била позвана на свадбу фтијског краља Пелеја и морске богиње Тетиде. Чим је Хера погледала натпис, посегнула је за јабуком. Једнако су у тај час поступиле и Атена и Афродита. Свака се сматрала најлепшом и јасно је то дала на знање другим двема. Око тога је избила свађа и богиње су се обратиле Зевсу да пресуди у спору. Зевс за то баш није имао пуно воље. Није требало да буде свезнајући да би схватио да ће, ако јабуку да једној, добити друге две као противнике. Због тога је одлучио да се у исти мах реши и богиња и несрећне јабуке раздора. Позвао је свог гласника Хермеса, дао му јабуку и наредио да богиње одведе на гору Иду у близини Троје. Тамо, кажу, живи пастир који је непристрасан јер не познаје сложеност целе ствари па једини може да донесе праведну пресуду.
Тако је Парису припала част да буде судија у спору међу богињама и да одлучи која је од њих најлепша. Њему до тога у ствари уопште није било стало. Најпре је желео да побегне, али му је из Хермесових речи постало јасно да је у питању заповест највишег бога и пажљиво је погледао богиње. Све три су му изгледале подједнако лепе. Колебајући се, пребацивао је јабуку из руке у руку. Богиње су се трудиле да му помогну: свака је почела да хвали своје врлине и унижава супарнице, али тиме су га само смеле. На крају су се у жару уверавања латиле и такве аргументације коју људски закони сматрају недопуштеним утицањем на судију користољубивим обећањима. Хера му је понудила власт над целом Азијом, Атена славу и победу у сваком рату, а Афродита најлепшу жену на свету. Парис је одлучио да реши спор у складу са својим склоностима и у сопственом интересу. Чему обичном пастиру брига око владања Азијом? Чему ратна слава, нестална и пролазна, за којом никад није тежио? Али жена! Зашто не би могао имети жену најлепшу од свих жена? Тако је дао јабуку Афродити.
Најлепша жена на свету била је, према суду богова и људи, Хелена, кћи највишег бога Зевса и жене спартанског краља Тиндареја, Леде. Афродита је баш њу и имала на уму, иако су у целом случају на помолу биле компликације. Хелена је, наиме, била удата за краља Менелаја, Тиндарејевог наследника на спартанском престолу. Савладати ту препреку свемоћној богињи љубави и лепоте није било тешко. Парис је одмах дознао тајну свог порекла. Будући да његова мајка Хекаба никада није престала да тугује за сином, краљ Пријам је приредио свечане игре у част Парисовој успомени. Победник је требало да добије најлепшег бика из краљевског стада које се напасало на обронцима Иде. Игром случаја, тог су бика изабрали из Парисовог стада, а Парис га је од свих највише волео. Зато је одлучио да га сам поведе у град и остане на играма да види коме ће бик припасти. Кад је видео такмичаре, пало му је на ум да би и сам могао да учествује. Ако победи поново ће добити свог најдражег бика. Тако се пријавио за надметање и, захваљујући својој снази и спретности, победио све учеснике, па чак и фаворита, Пријамовог најстаријег сина Хектора.
Победу непознатог пастира краљеви синови су сматрали срамотом и изазвали свађу како би га убили. Парис је умакао пред њиховим мачевима и потражио заштиту на повећем тлу Зевсовог жртвеника. Ту га је угледала Пријамова кћи Касандра и као чаробница одмах погодила ко се налази пред њом. Пријам и Хекаба силно су се обрадовали изгубљеном сину и с великим слављем га увели у краљевску палату. Узалуд је Касандра опомињала да ће Парис бити крив за пропаст Троје. Њеним речима нико није придавао важности.
Парис се брзо снашао у новим околностима и готово сасвим заборавио сусрет с богињама. Али богиње нису заборавиле њега: Хера и Атена, увређене у својој женској таштини, почеле су да смишљају освету, а Афродита се спремала да изврши своје обећање. Пробудила је у Парису чежњу за женом и наметнула му мисао да отплови у Спарту, легендарну по храбрости мушкараца и лепоти жена. У пратњи свог друга Енеје Парис се ускоро појавио у палатио спартанског краља Менелаја. Краљ их је примио пријатељски, како и доликује угледним гостима из славне и моћне Троје, а кад им је представио своју жену Хелену, Парис се у њу заљубио на први поглед. Другог дана, након свечане гозбе, Менелај се извинио да због неодложне породичне ствари мора да отпутује на Крит и рекао својој жени да гостима у свему изађе у сусрет. Ако је Хелена те речи разумела дословно, крива је богиња Афродита: пробудила је у њој такву љубав према Парису да је Хелена заборавила и мужа и кћер Хермиону и своју домовину, и с њим кришом отпловила у Троју. Како је то с Парисом и Хеленом заиста било, не зна се тачно, вероватно се никада неће ни знати. Према једној верзији, Хелена је отишла у Троју добровољно, а према другој, коју је ревносно ширио краљ Менелај, Парис је Хелену једноставно отео. Уз то је опљачкао краљевску ризницу Спарте. Било како било, Парис је починио злочин против светог закона гостопримства, увредивши спартанског краља и бацивши љагу на његову част. Разуме се, то није могло да прође некажњено.
Кад је краљ Менелај, вративши се с Крита, схватио шта се десило у његовој палати, отишао је у Микену, где је владао његов брат Агамемнон, да се с њим посаветује. Размотрили су ситуацију и одлучили да Менелај с итачким Одисејем, који је био вешт преговарач, пође у Троју и замоли краља Пријама да му Парис врати жену. Ако Парис на то не пристане, а Пријам у томе подржи Париса, нека им запрети ратом. Парис је био спреман да врати ризницу, али о Хелени није хтео ни да разговара. Краљ Пријам се приклонио мишљењу свог сина. Кад је изјавио да ће Хелена остати у Троји, био му је објављен рат.
Агамемнон није тројанском краљу објавио рат само у своје име већ као врховни заповедник удружених снага свих ахејских краљева чију је помоћ себи осигурао. Са сто хиљада војника и 1186 лађа испловио је из луке Аулиде према тројанским обалама, успео да се искрца и у снажном налету је напао град. Али Тројанци, којима је заповедао Пријамов најстарији син Хектор, одбранили су своје бедеме. Агамемнон је након тога наредио се подигне утврђени табор и почео да опседа Троју. Рат се протегао на десет дугих година, испуњених нападима Ахејаца на град и испадима Тројанаца из града на отворено поље, где су се сукобљавали с Ахејцима. Борба је стално остајала нерешена: није било ни пораженог ни победника. Једини исход био је огроман број погинулих.
У рату је учествовао и Парис. Показало се, међутим, да није био мушкарац који зна да задобије поштовање другова и уважавање својих непријатеља. Каткад се борио у првим редовима, каткад гађао из лука са сигурне удаљености, али је и лук већином остављао да мирује, иако је био одличан стрелац. Док су се други борили за њега, он је са својом лепо женом прекраћивао време у одајама. Хектор га због тога није волео, а тројански народ и војска су га мрзели. Да су му и опростили што је дао повод рату, остао би им мрзак због своје равнодушности за судбину града, као што им је био мрзак Танатос, бог смрти.
На велик и храбар чин Парис се одлучио тек у десетој години рата. Општа исцрпљеност због непрекидних борби довели су ахејску војску, баш као и народ иза бедема Троје, до закључка који је допро и до ушију њихових вођа: ако владари имају нешто једни против других, нека то реше међу собом и не излажу више народ патњама. Будући да је народ тако мислио на обе стране, вођама није преостало друго него да се повинују народној вољи. Тако је пре идућег сукоба, кад су се бојни редови већ нашли на досегу стрела, Парис иступио из првог бојног реда и позвао Ахејце да изаберу ратника који ће с њим изаћи на двобој на живот и смрт, па да двобој одлучио о исходу рата. Изазову се одазвао спартански краљ Менелај, како му је налагала људска и војничка част, а тројанске и ахејске вође споразумели су се овако: победи ли Парис, задржаће Хелену, а Ахејци ће се повући и отићи кући, ако победи Менелај, добиће Хелену, а Тројанци ће остати у свом граду. Од тог тренутка требало је да наступи примирје које ће се завршити трајним миром. Свестан своје одговорности за исход рата, и на радост свих својих другова, Парис се храбро супротставио Менелају. Али чим је Менелај подигао своје копље, Парис се поколебао. Заборавио је и изазов и своју одговорност, побегао међу задње редове бораца и тамо се у страху сакрио. Хектор је пошао по њега, извукао га из позадине и присилио на борбу. Иако је Парис на крају ипак прихватио борбу и уложио у њу све своје снаге, убрзо је устукнуо пред Менелајем. Био би у том двобоју и погинуо да се није спасио чудом: кад га је Менелај готово већ пробо копљем, богиња Афродита застрла је Париса облаком и неопажено га однела с бојишта - право у одаје лепе Хелене.
Није било места сумњи: Парис је двобој изгубио, али Хелену ипак није вратио Менелају. Штавише, није му је вратио ни када му је тројански савезник Пандар нарушио свечано склопљено примирје. Тако су Тројанци морали да наставе рат упркос светом уговору, што по њих није могло да се добро заврши. Према томе, Парис није био само зачетник рата, већ и кривац за уништење Троје.
Сам у рату није погинуо као његови родитељи и браћа. Пред смрт је извео подвиг којим је стекао славу: убио је Ахила, највећег јунака међу Ахејцима, али у томе сам није имао никакве заслуге: гађао је Ахила са сигурног места на високом бедему, и то по наговору бога Аполона који је, да би се осветио што га је Ахил увредио, усмерио лет Парисове стреле у Ахилову пету коју није покривао оклоп. Недуго након тога смртоносна стрела погодила је и Париса: отрованом стрелом ранио га је ахејски луконоша Филоктет и она му је нанела смртоносну рану. У мукама је истрчао из Троје и потражио уточиште на Иди. Тамо је, напуштен, напокон умро. Кад су његови некадашњи другови пронашли његово тело, приредили су му скроман погреб. Хелена није тражила Париса. Утеху је нашла у постељи његовог брата Дејфоба. Али зато га је тражила нимфа Енона, његова прва љубав, и од туге за њим бацила се на ломачу на којој је горело његово тело, да заједно с њим оде у царство сена.