Пандора

(Грч. Pandora. лат. Pandora - жена титана Епиметеја, која је на свет донела зло и патњу)

Кад је титан Прометеј, пријатељ и заштитник човечанства, научио људе да користе ватру, служе се справама, обрађују поља, граде куће, лече болесне, затим да читају, пишу и рачунају, људима је сванула зора срећног живота. Постали су разумнији и толико моћни да су престали да се боје богова. То се, наравно, није свидело највишем богу Зевсу. Уништити човечанство није могао, како је то најпре намеравао, па је одлучио да на људе пошаље зло и бар тако им загорча живот. Наредио је богу Хефесту да од земље и воде направи предивну девојку, а кад је Хефест то учинио, удахнуо јој је живот и замолио све богове да је богато дарују.
Богови су били широке руке па су јој осим добрих дарова дали и такве којих су сами хтели да се реше. Зевс је девојци дао име Пандора ("Сведајућа") и заповедио богу Хермесу да је са свим тим даровима, затвореним у чврстој шкрињи, одведе на свет Прометејевом брату Епиметеју. Зевсова намера се остварила: Епиметеј се у Пандору заљубио и, упркос Прометејевим опоменама, њоме се оженио.
Пандорина судбоносна кутија није била дуго под кључем. О томе како је дошло до њеног отварања постоје две верзије: према једној, Пандору је на то наговорио Епиметеј, а према другој, Пандора је сама подигла поклопац и у тај час су из кутије излетеле све невоље, сва зла, болести, муке и страдања и разлетели се по читавом свету. Пандора је поклопац брзо затворила, али у кутији је остало још само оно што су беда и патња потиснули на само дно: нада.