Пан

(Грч. Pan, лат. Pan - син нимфе Дриопе и бога Хермеса, или нимфе Ениде и Зевса, бог шума, ловаца и пастира).

Родио се с козјим ногама, рогат и брадат, па је и његову мајку обузео такав страх (који се и данас по њему назива "паничним") да је побегла и напустила га. Али Хермес је прихватио малог Пана и однео га на Олимп. Богови су се толико смејали Пановом изгледу да је побегао с Олимпа обузет стидом и сакрио се у аркадијском шумама. Ту је и одрастао напуштен од свих, а ту је највише и боравио. Бавио се напасањем стоке и свирањем на фрули. Његово најмилије друштво били су сатири, а најдраже другарице нимфе. Често се придруживао и веселом друштву бога вина Диониса. Од богова је највише волео Аполона. Управо је Пан упознао Аполона с умећем врачања, иако је знао да ће његов ученик утемељити супарничко пророчиште у Делфима, због чега ће трпети његово пророчиште у Аркадији.
Пан је првобитно живео у шумама Аркадије, затим су га људи сретали по целом грчком свету, а најзад и у римском, где се изједначио са старим богом Фауном. У најстарије доба био је само заштитник шума и пастира, а после је постао заштитник читаве природе. Поштовали су га посебно на селу.
О Пану се сачувало много прича, највише о његовим неуспелим љубавним пустоловинама. Заљубио се у нимфу Питију, али се она од страха пред њим претворила у оморику. Борио се за наклоност прелепе нимфе Сиринге, али је она радије скочила у воду и претворила се у трску како би се спасила од његове насртљивости (од те трске Пан је себи направио свиралу коју је по њој назвао сиринга). Успеха је једино имао код нимфе Ехо, која га је по горама пратила као јека. С њим није могла да проговори ни речи јер ју је једном приликом богиња Хера казнила тако да не сме ни са ким прва да проговори, чиме ју је толико измучила да је од Ехо остао само глас. Иначе, о Пану је колала и прича везана за његово надметање у свирању с богом Аполоном на гори Тмолу. Разуме се да је Пан у том надметању изгубио, јер са својом свиралом није могао да победи Аполонову златну лиру. То надметање ушло је у мит о по нечему другом: док је оно трајало краљ Мида добио је магареће уши.
Људима је Пан био посебно склон, а највише је волео пастире којима је помагао у чувању стада. Но на једно су морали да обрате посебну пажњу: да му не сметају док спава. Кад би га неко изненада пробудио, скочио би на необазривог напасника и тако га преплашио да би човека обузео "панични страх". Догађало се да страхом испуни читаве војске. Тако је у бици код Маратона, 490. год. пне. преплашио Персијанце. Захвални Атињани подигли су му светилиште у пећини на северном обронку Акропоља. Археолози су ту и пронашли крајем XIX века.