Oрфеј

(Грч. Orpheus, лат. Orpheus - син бога Аполона (или речног бога Еагра) и музе Калиопе, највећи певач и музикант грчких митова)

То што су Орфеја у антици сматрали херојем је у савршеном складу са античким погледом на свет: таква почаст не припада само човеку који друге надмаши у боју, него и истакнутом уметнику. Уосталом, себи равним сматрали су га и остали јунаци. Тако су га, на пример, Аргонаути позвали да им се придружи у походу за златним руном у Колхиду. Орфеј је заиста био уметник чудесне надарености: кад би зазвонила његова лира а он запевао, дивље би звери долазиле к њему из шума, птице би слетале око њега, дрвеће и стене би се померале како би му биле ближе - вук је лежао поред јагњета и гануто га слушао, јасика не би ни лист помакла, а крошња платана не би бацала сену на пољски цвет - у природи би завладао савршен склад и мир.
Као својом уметношћу, Орфеј се прославио и љубављу према својој младој жени Еуридики. Али судбина му није наменила да с њом поживи живот у срећи: берући цвеће, Еуридика је нагазила на змију отровницу, а кад је Орфеј дотрчао, чувши њен крик, она је већ била мртва. Обузела га је бескрајна туга која се претворила у очајање, а затим у одлуку да предузме нешто за шта до тада није скупио снагу ни један смртник: одлучио је да пође у подземни свет и затражи од његовог владара да му врати вољену жену. Чаролијом своје музике Орфеј је смекшао старца Харона и он га је у свом чамцу превезао преко Стикса, реке подземног света. Тада је Орфеј ступио пред Хада и његову жену Персефону. Запевавши пред њима песму о својој љубави према Еуридики, замолио их је да му је врате у име своје властите љубави. Од њих он заправо не тражи никакав дар, него једноставно посудбу: ионако ће је поново добити натраг кад заврши свој земаљски живот. А ако му је не дају, моли за другу милост: нека њега узму у своје царство где ће живети поред њене сене. Орфејева песма је ганула цео подземни свет: Тантал је заборавио на своју зеђ и глад, Сизиф је престао да гура свој камен, Иксионов точак се зауставио. Чак су се и у очима неумољивих Еринија зацаклиле сузе. Кад је Хад видео да се расплакала и његова жена Персефона, обећао је да ће испунити Орфејеву молбу под једним условом: кад га бог Хермес буде водио из подземног царства назад, поћи ће за њим стрмим и тегобним стазама и неће се окретати за Еуридиком која ће га пратити све док се не врате у горњи свет.
Орфеј је одусевљено пристао на Хадов услов и савладавао се успешно током тог дугог и мукотрпног пута. Пре самог уласка у тенерску провалију, иза које се већ простирало царство живих, Орфеја је издало стрпљење. Окренуо се да види није ли Еуридика залутала и клонула од умора: али тада је опазио само сену како нестаје у даљини. Тако је сам био крив за њену другу смрт.
Узалуд је Орфеј по други пут покушао да уђе у царство мртвих. Неумољиви Харон није више хтео да га превезе на другу обалу Стикса. Седам дана и седам ноћи је седео Орфеј гладан и жедан на обали Стикса и нарицао, молио и плакао. Било је узалуд. У дубокој скрушености вратио се затим обалама реке Хебра у родној Тракији.
Са Еуридиком се сусрео за четири године када је био приморан да се опрости од свог мукотрпног живота. Погинуо је од руку тракијских жена које су га оптузиле као непријатеља људског рода зато што избегава жене. Једном приликом, за време бахових свечаности, спазиле су га на пропланку испод Родопских стена и омамљене пићем почеле да бацају камење на њега. У бесу што се камење, гануто Орфејевом песмом, заустављало у лету, бациле су се на њега као јато птица грабљивица, растргле га, а његову главу и лиру бациле у таласе Хебра. Цела се природа згрозила над тим злочином и завила у тугу. Чак су и стене проплакале а од њихових суза су набујале реке. И кад се ближи годишњица Орфејеве смрти, природа запада у тугу. Највише плачу Родопске стене и њихове сузе и дан-данас изливају реку Хебар, иако је име променила у Марица.
Неке верзије мита о Орфеју нису се задовољиле тим несрећним завршетком. Према њима, он се спасио и завршио свој живот негде у земљи Хиперборејаца, над којом сунце никад не залази. Према другима, таласи су његову главу и лиру однели на острво Лезбос, где затим опет јавило лирско певање.