Одисеј је уз Херкула и Тезеја (а сигурно и Икара) један од најпознатијих јунака грчких митова. "Одисеја" је још увек смислом најбогатији назив за дуготрајна и мукотрпна путовања. Највећу заслугу за Одисејеву славу има Хомер, који га је уздигао до насловног јунака своје Одисеје. Као јунак без страха, иако не увек без мане, Одисеј је живео у безбројним делима грчких и римских и у радовима уметника новог века, а у њима живи и данас. Док су га код Грка његове људске грешке и слабости спасиле од тога да постане папирнати јунак, код Римљана су га претвориле у сасвим негативан лик. Римљани, који су себе сматралли потомцима Тројанаца, на тај начин су му се осветили јер је од свих ахејских вођа имао највише заслуга за пропаст Троје.
Своје порекло по оцу Одисеј је вукао од самог Зевса, а по мајци од бога Хермеса. Његов отац Лаерт био је, додуше, краљевског порекла, али није владао на Итаци (нити игде другде). Своје краљевство Одисеј је добио оженивши Пенелопу, ћерку акарнанског краља Икарија и његове жене Перибеје. Његово краљевство се састојало од острва Итаке, Кефаленије и Закинта и од оближњег копна. Мудар колико и лукав, владао је праведно, у сагласности са одлукама скупштине и вољом народа, а са суседним краљевима је живео у миру.
Имао је заслуга за мир и у области целе Хеладе, чиме се прославио једнако као и у рату против Троје. Кад је постао краљ претила је опасност да ће избити отворен сукоб међу ахејским краљевима, чији су се синови посвађали око руке лепе Хелене, пасторке спартанског краља Тиндареја. Да би спречио најгоре, Одисеј се упутио у Спарту и саветовао Тиндареју нешто нечувено: нека једноставно не хаје за династичке обзире и допусти Хелени да изабере мужа по сопственој вољи. Хеленине просце навео је на то да се свечано обавежу да ће њен избор прихватити без поговора, а њеном одабранику пружити сваку помоћ. Хелена је за мужа изабрала храброг Менелаја, брата будућег микенског краља Агамемнона, за којег се удала њена сестра Клитемнестра - и све је било у реду. Али не задуго: само до оног тренутка када је Хелену отео син тројанског краља Пријама, лепи слаткоречиви Парис.
Отмица краљеве жене у херојско доба се сматрала неоспорним и неопозивим разлогом за објаву рата. Менелају је, осим тога, нестала и ризница, а ни преко тога се није могло лако прећи. Будући да је рат увек мање пожељна алтернатива решавања спорова, Одисеј је покушао све како би спречио његово избијање. На Агамемнонов савет упутио се с Менелајем у Троју да му помогне да спор реши на миран начин. Али Парис је остао неумољив. Пристао је да врати ризницу, али је одлучно одбио захтев да се Хелена врати Менелају. Краљ Пријам га је подржао у томе. Кад се испоставило да су сви напори да се спор реши мирним путем узалудни, Агамемнон је позвао све ахејске краљеве да помогну Менелају да врати жену и част, а сам је почео да се припрема за поход против Троје.
Одисеј се на тај позив једноставно оглушио. Мислио је да је за Менелаја већ довољно учинио, и уместо да се бори за жену другог краља, намеравао је да мирно проживи уз своју. Агамемнон је на то послао јунака Паламеда да га увери како је Парисов злочин у ствари увреда нанета свим ахејским краљевима, а и у то да ратни поход, на чије се чело ставио моћни микенски краљ, обећава велику славу и богат плен. Међутим Одисеја је било тешко уверити. Глумио је лудило, што је у том случају био несумњив доказ бистрине и лукавости, а да би своје лудило поткрепио делом, изашао је у поље, почео да га оре, затим да сеје со. За Паламеда је то био провидан трик. Узео је Одисејевог сина Телемаха, умотаног у пелене, и положио га испред коњске запреге која је вукла плуг. Одисеј је, свакако, зауставио коње. Тиме је одао да му је у глави све у најбољем реду - а било је у реду и током целог рата, у који се на крају ипак запутио. Постао је најбољи саветник врховног заповедника, а истакао се, како на бојном пољу, тако и у извиђањима у позадини непријатељских редова и у дипломатским мисијама. Његова замисао је био и чувени "тројански коњ".
Прву велику услугу ахејској војсци је учинио још пре него што су бродови испловили пут Троје. Армијски врач Калхант објавио је да ће Ахејци освојити Троју једино ако се походу придружи јунак Ахил. Ахилова мајка, морска богиња Тетида, знала је, међутим, за друго пророчанство: ако њен син оде у рат, под зидинама Троје ће стећи бесмртну славу, али ће у рату изгубити живот. А како је за мајку живот детета увек драгоценији него његова слава, сакрила је Ахила на острву Скиру где је, преодевен у жену морао да живи међу кћерима краља Ликомеда. Када је Агамемнон открио Ахилово скровиште, послао је Одисеја да га доведе по било коју цену. Као пратиоца доделио му је аргејског краља Диомеда. Како је варка обично успешнија од насиља, оба краља су се прерушила у трговце и без тешкоћа стигла до Ликомедове палате. Међу злато, накит и скупоцене тканине које су положили и распрострли пред краљевим кћерима, као случајно су ставили и мач. Кад су затим њихови пратиоци на договорени знак зазвекетали испред палате оружјем, и кад је одјекнуо њихов бојни поклич, девојке су се се престрављене разбежале. Једино Ахил није успео да се обузда. Збацио је рухо које га је прерушавало и његова рука је прихватила мач. Након тога Одисеј није морао дуго да га наговара. Ускоро се са својим пријатељем Патроклом и војском свог оца прикључио здруженим армијама ахејских краљева и отпловио с њима у рат против Троје.
Одисеју такође припада и главна заслуга за успех операције искрцавања. Проблем није био у томе да је Агамемнон лоше маневрисао бродовима, нити су његови војници били кукавице. У питању је било нешто друго. Знало се, наиме, за пророчанство да ће први ратник који ступи на тројанско тло, први и погинути. Ахејски ратници су оклевали: нико није желео да пође у сусрет сигурној смрти. Када је Одисеј видео да одуговлачење омогућава Тројанцима да формирају бојне редове, одлучио се на акцију: бацио је на обалу свој штит и спретно скочио на њега. Млади Протесилај, који је највише од свих чезнуо за јуначким делима, угледао је Одисеја на обали и скочио за њим. Дотакао се земље и у истом тренутку био прободен копљем. Затим је на тројанско тло ступио и Одисеј и својим примером повукао целу војску, која је у крвавом боју потиснула Тројанце иза бедема њиховог града.
Током десет дугих година, колико је трајала опсада Троје, Одисеј је извео многа јуначка дела. Борио се храбро и кад је требало није оклевао да изложи опасности сопствени живот како би спасио другове у смртној опсности. Још више него у бојним редовима истицао се у извршавању посебно тешких и замршених задатака. С краљем Диомедом јавио се у опасно ноћно извиђање тројанског табора. При том је заробио Тројанца Долона и од њега добио низ важних информација које су Диомеду омогућиле да уништи табор тројанског савезника, тракијског краља Реса. Предузео је и врло опасан подухват - пошло му је за руком да продре у само средиште непријатељског града, а то је било пресудно за ахејску победу. Да га Тројанци не би препознали, унаказио је лице бичем и с Диомедом, који је глумио просјака с одвратном болешћу, доспео чак до главног храма у тројанском граду, и однео из њега паладијум, позлаћени кип паладе Атене. Кип је, по обећању Зевса, штитио Троју од освајања. Ни у најтежим околностима Одисеј није очајавао. Кад је погинуо највећи ахејски јунак Ахил, био је један од првих који је успео да савлада шок због његове смрти и заједно с великим Ајантом спасио његово тело да не падне у руке Тројанцима.
Иако је лицем у лице с непријатељем доказао да је одважан и снажан, било је ахејских бораца који су му у томе били равни, чак су га и надмашивали, али нико није могао да га превазиђе у оштроумности којом је знао да реши и најзамршенији проблем, и у сналажљивости у најтежим ситуацијама. Кад су почетком десете године рата Агамемнон и Ахил дошли у сукоб који је лако могао да резултира пропашћу целе ахејске војске, Одисеј се на челу мировног посланства запутио Ахилу. Истини за вољу, његова мисија није успела због Ахилове тврдоглаве упорности, али на Одисејевом месту нико други не би постигао бољи резултат. Ипак, успео је да умири Аполоновог свештеника Хриса који је из освете што га је Агамемнон увредио призвао кугу на ахејску војску. Одисеј је такође под бедеме града краља Пријама довео Ахиловог сина Неоптолема, њему је судбина наменила да освоји краљевску палату Троје. Пошло му је за руком да доведе у ахејски табор и луконошу Филоктета, након што је у потаји (чувши пророчанство тројанског врача Хелена) дознао да без Филоктета Троја не може пасти и, напокон, управо је Одисеј дошао на замисао чије је спровођење у дело одлучило о паду Троје.
Кад је град краља Пријама већ десет година одолевао свим ахејским нападима, пало је Одисеју на ум да би можда било могуће потплатити неки одред тројанских савезника, који су ратовали искључиво за новац, да с леђа удари на бранитеље града и Ахејцима отвори градска врата. Након дугог премишљања дошао је на идеју како би било боље да се у Троју потајно увуче одабрани ахејски одред. Након што је ратни савет одобрио тај план, Одисеј је дао да се сагради огроман дрвени коњ у чијој су се унутрашњости затим сакрили најбољи ахејски ратници. У првом реду он сам, затим Ахилов син Неоптолем, спартански краљ Менелај, аргејски краљ Диомед, копљоноша Ајант, луконоша Филоктет, а уз њих и Епеј, градитељ коња. Врховни заповедник Агамемнон је затим наредио да се запали ахејски табор, укрцао војску на бродове и отпловио. Али није отпловио кући, како су мислили Тројанци. На пучини је окренуо бродове и сакрио их иза острва Тенеда. Онде је причекао сумрак и вратио се на тројанске обале.
Цела операција је протекла тачно према Одисејевом плану. Чим су Тројанци видели да су Ахејци напустили свој табор, дотрчали су на обалу обузети неописивим весељем. Поверовали су да је Агамемнон напустио опсаду. Иза рушевина и згаришта ахејског табора угледали су огромног коња и почели да се саветују шта да ураде с њим. Већина је била за то да се коњ одвуче у град. Тада им се придружио Аполонов свештеник Лаокоонт и саветовао их да коња униште. Пре него што су стигли да размисле о његовом савету, пажњу им је привукло гласно нарицање неког везаног човека, којег су довели пред краља Пријама. Краљу је испричао да се зове Синон и да се чудом спасио из ахејског табора где су га изабрали као жртву за срећан повратак војске у отаџбину. Пријам му је подарио слободу и упитао због чега су Ахејци саградили тако великог коња. На то питање Синон је нестрпљиво и чекао. Одговорио је речима којима га је научио Одисеј: коња су саградили на савет врача Калханта како би тиме искупили Одисејеву и Диомедову крађу паладијума, посвећеног кипа Паладе Атене, из главног тројанског храма. Коњ је тако великих размера да Тројанци не би могли да га одвуку у град, а њега би коњ бранио уместо украденог Атениног кипа. Тројанци су поверовали његовим речима, али Лаокоонт није. Дохватио је копље и забио га коњу у бок. У тај час Ахејцима је притекла у помоћ богиња Атена, а она је већ дуго прижељкивала уништење Троје: послала је из мора две змије, које су се бациле на Лаокоонта и његова два сина и зачас их сву тројицу усмртиле. За Лаокоонтову смрт Тројанци су нашли само једно објашњење: освету богова због оскврнућа коња. Будући да коњ није могао да прође кроз главна врата, срушили су део бедема и кроз настали отвор одвукли га у град. Одушевљени и срећни због победничког завршетка рата, приредили су велико славље и савладани јелом и пићем пали на постеље, не слутећи да је то њихова последња ноћ у родном граду.
Кад је над Тројом завладала тишина, Синон је извукао резу на трбуху коња и пустио скривене ратнике. Затим је отрчао на бедем и буктињом означио место на ком су га Тројанци разрушили. Кад је Агамемнон уочио Синонов знак, наредио је војсци да се искрца из лађа и провалио је у град. Започело је страшно клање, које се претворило у битку онда кад победа Ахејаца више није била у питању. Као да су се тргли из страшног сна, Тројанци су почели да пружају отпор и тиме само убрзали своју пропаст. Изгинули су сви тројански ратници, а погинуо је и стари краљ Пријам са свим својим синовима, зетовима и унуцима. Спасила се само неколицина мушкараца и жена који су с дарданским вођом Енејом успели да умакну из запаљене Троје. А жене и деца који нису погинули или су се спасили бекством, постали су ахејско робље. Ујутро је само задимљена гомила пепела изнад рушевина подсећала на место где је стајала славна Троја.

Након освајања Троје међу ахејским краљевима избили су спорови, уобичајени међу савезницима који добију рат. Њихове лађе, крцате пленом: златом, сребром а највише робињама, отпловиле су у отаџбину раздвојене у мале, завађене скупине. Мало јунака је имало ту срећу да с посадама, без већих незгода, стигну кући. Многи су неславно погинули у морским олујама и на стеновитим обалама, други одмах након искрцавања на тло отаџбине, а осталима је судбина наменила дуге године лутања непознатим морима и далеким земљама. Ниједан ахејски јунак није морао да подузме тако дуготрајно путовање и савлада тако велике невоље као Одисеј.
Узрок свим његовим мукама био је гнев бога мора Посејдона или, боље речено, догађај којим је Одисеј на себе навукао бес богова. Није то била казна за почињени злочин, него последица чина који се с Одисејевог гледишта може сасвим оправдати. У митовима ствари често теку као и у животу: за Паламедову смрт, за коју је, наводно, био крив Одисеј, који се Паламеду осветио зато што га је приморао да оде у рат против своје воље, није га стигла никаква казна богова, а безразложни напад и освајање града Исмара, након испловљавања из Троје, платио је Одисеј само уобичајеним данком у крви. Али за дело без сумње почињено у самоодбрани и у интересу својих другова Одисеј је морао да испашта.
Догодило се то за време пловидбе са острва Лотофага, у Тракији, на коме се Одисеј зауставио након препада Исмара. Ветар је његове лађе однео према непознатим обалама. Одисеј је пристао уз обалу да види какви људи живе тамо. Након искуства стеченог за време боравка код Лотофага, где је неке од његових војника толико привукао слатки укус лотосових плодова да више нису хтели да се врате на лађу и наставе путовање, припремио се за сваку могућу опасност. Стварност је, међутим, надмашила његове највеће стрепње. Искрцали су се на острву киклопа, страшних једнооких дивова, који нису познавали законе и нису поштовали свети обичај гостопримства. Први којег је Одисеј посетио, Полифем, заробио га је у својој пећини намеравајући да се погости њиме и његовим друговима. Шесторицу људи му је киклоп убио и појео једног за другим, а тада га је Одисеј опио вином и док је киклоп спавао, пробо му је око ужареним колцем. Ослепљен Плифем је почео да дивља по пећини дозивајући у помоћ. Кад су његови суплеменици из суседних пећина похитали да виде шта се дешава и кад су га питали ко га је ранио, Полифем је одговорио да је то био Нико, како му се Одисеј пре тога био представио. Ујутро је Одисеј с преосталим друговима побегао из пећина кроз узан отвор кроз који је див пуштао своје овце на пашу. Међутим то баш и није било тако једноставно јер је Полифем опипавао леђа сваке животиње да се ниједан заробљеник не би провукао. Одисеј је своје другове привезао под трбухе снажних овнова, а на крају се и сам ухватио за руно испод трбуха највећег. А кад је најзад доспео на лађу, није одолео искушењу да исмева Полифема. Побеснели киклоп је на то одвалио врх најближег брда и стровалио га у море одакле је допирао Одисејев глас. Кад му није пошло за руком да погоди лађу, позвао је свог оца Посејдона да се освети Одисеју. Бог мора услишио је синовљеву молбу, а Одисеј је могао да захвали боговима што су људима ускратили да унапред знају своју судбину.
Посејдон је најпре оставио Одисеју наду у срећан повратак кући, а затим га суновратио на само дно очајања. Дозволио му је да доплови до острва Еола, господара ветрова, који га је примио гостољубиво и дао му за пут врло користан дар. Била је то мешина од волујске коже у којој су били затворени сви ветрови, осим Зефира, а овај је требало да Одисејеве лађе однесе према обалама Итаке. Кад је Одисеј најзад доспео надомак родног острва, двојица мушкараца из његове посаде кришом су развезали мешину, мислећи да се ту налази злато и сребро које би им као плен и те како добро дошло. У тај час из мешине су излетели ветрови и, радујући се свом ослобађању, подигли страховиту олују, а затим се послушно вратили на острво свог господара. То само по себи не би било страшно да са собом нису повукли и Одисејеве лађе.
Узалуд се несрећни Одисеј извињавао Еолу што није боље чувао његов дар, узалуд је поново покушавао да стекне његову наклоност. Еол је изјавио да онај ко уме да против себе окрене пријатељев дар сигурно није боговима драг и отерао је Одисеја без наде у повољан ветар.
На путу с Еоловог острва Одисеј је залутао у непозната морска пространства и најзад допловио до острва на ком су живели Лестригонци. Као што се убрзо уверио, били су то дивови слични киклопима, такође људождери. Одисејеве лађе су, без икаквог претходног упозорења, засули камењем и стенама и све их уништили осим једне, коју је Одисеј усидрио поред острва, подаље од обале. На њој је затим са неколицином другова умакао судбини осталих, од којих су Лестригонци приредили себи људождерску гозбу.
После дуге пловидбе ветрови су Одисејев брод занели према обалама острва Ееје, на ком је живела чаробница Кирка, кћи бога сунца Хелиоса. Одисеј је пристао на острву, не слутећи да му је ту суђено да проживи годину дана. Људе које је Одисеј послао у извиђање Кирка је замахом свог чаробног прута претворила у свиње: добили су свињске главе и тела, роктали су и рили земљу, само им је разум остао људски. Али Одисеј их није препустио судбини и запутио се Кирки да их ослободи. Његова одважност свидела се богу Хермесу, који му је дао биљку која је сузбијала Киркине чаролије и саветовао га да је голим мачем и претњом да ће је убити присили на обећање да ће његовим друговима вратити људски лик. Кирка му је то обећала, али под условом да остане на острву годину дана и прави јој друштво у њеној осами. Немајући избора, Одисеј је на то пристао. Код Кирке му није било лоше и с њом се више него спријатељио. Упркос томе, заиста се радовао кад је дошао очекивани дан и он је могао да затражи од чаробнице да га пусти кући.
Кирка је испунила обећање и пријатељски испратила Одисеја и његове другове. Осим дарова дала му је и савет да се на путу кући заустави на прагу подземног света и призове дух тебанског врача Тирезије, који ће му рећи шта га очекује и шта све треба да предузме како би се срећно вратио кући. Био је то тежак задатак, али Одисеј није оклевао. Упутио се на далеки север у земљу Кимерана, где се налазио улаз у подземни свет. На месту где се с високе стене воде руше у Ахеронт, реку подземног света, Одисеј је принео жртву сенама мртвих и призвао Тирезију. Од њега је сазнао да му је умрла мајка, али да његова жена Пенелопа, син Телемах и стари отац Лаерт очекују дан његовог повратка, са свим друговима који су с њим, једино ако неко од њих не увреди бога сунца Хелиоса. Обрадован што може да напусти суморно Хадово царство. Одисеј се опет вратио на Киркино острво. Уздрхтао је од језе кад му је рекла какав га пут очекује.
Прво је морао да прође поред острва сирена, чијим чаробним гласовима човек није могао да одоли, а кад би ступио на обалу, бациле би се на њега и исисале му крв. Због тога је Одисеј својим друговима воском зачепио уши да не чују њихову песму. Наредио је да га привежу уз јарбол и да га, ако буде захтевао и молио да га ослободе конопаца који га спутавају, још чвршће притегну. Кад су срећно прошли поред острва препуног костију намамљених помораца, спазили су јако ударање мора и чули страховиту грмљавину. Нашли су се пред морским теснацем где је на једној страни вребала неман Скила, а на другој страшни вир Харибда. Одисеј није могао да каже својим друговима куда да плове - већ из пословице било им је познато да онај који жели да умакне Харибди падне као жртва Скиле. Зато им је наредио да се не обазиру ни лево ни десно, него да свим силама веслају напред. Послушали су га, али шесторица су упркос томе погинула: док се трудио да избегне Харибду, није обратио пажњу на Скилу која му је с крме отргла шесторицу људи и прогутала их. Узалуд се Одисеј надао да је најзад умакао свом злу овог света. На хоризонту се показало предивно острво. Звало се Тринакија, а припадало је богу сунца Хелиосу. Кирка га је била озбиљно упозорила да се не зауставља на острву. Изнурени другови присилили су Одисеја да на њега пристане како би се одморили. Чим су се искрцали, спазио их бог Посејдон и размахао страховиту олују тако да нису могли да исплове. Након неколико дана нису више могли да издрже глад која их је морила. Али Одисеј их је приморао да се закуну да неће дирати стоку која живи на острву јер припадају богу Хелиосу. Људи су причекали да Одисеј заспи, а затим су без обзира на забрану заклали неколико говеда. Кад је то видео бог Хелиос са својих сунчаних кола, силно се разљутио. Док је возио небеским сводом своја сунчана кола није могао да сиђе на земљу, па је од Зевса затражио да га освети. Највиши бог је удовољио његовој жељи: кад је Одисејева лађа испловила на пучину, подигао је страшну олују и ошинуо брод муњом. Сви су се удавили у високим запењеним таласима, једино се Одисеј, који није увредио Хелиоса, спасио ухвативши се за откинути комад катарке.
Морао је поново да прође поред Сциле и Харибде: успео је уз надљудско напрезање свих својих сила и воље. Након деветодневног плутања без хране и воде, таласи су га избацили на обалу. Али своје спасење је скупо платио: било је то острво Огигија, седиште моћне нимфе Калипсе, која му није дозволила да оде са острва пуних седам година. Иако га је окружила свим сластима овог света, на чему су могли да му позавиде и богови, Одисеј је у дубини душе био несрећан: чезнуо је за повратком у родну земљу.
У то време ствари на Итаци стајале су врло лоше. Тамо су долазили људи из многих земаља да наговоре Одисејеву жену Пенелопу да се поново уда јер је већ сигурно удовица. Ниједан се није задовољио одлучним одбијањем и ниједан није отишао. С временом их се скупило стотину и осморица. Ма колико су ти Пенелопини просци били различити мишљу и делом, у једном су се савршено слагали: својом спремношћу да време чекања на Пенелопину одлуку прекрате гозбама и пијанкама на Одисејев рачун. Најзад, присилили су Пенелопу да пристане на удају. Успела је једино да избори себи рок: донеће одлуку кад заврши ткање погребног руха за Одисејевог старог оца Лаерта. Али оно што би дању ткала, Пенелопа би ноћу парала. Три године јој је полазило за руком да тиме обмањује своје напаснике и добијала је на времену. Међутим, просци су сазнали за варку. То им је одала једна Пенелопина служавка и након тога присилили су Пенелопу да доврши погребно рухо.
Телемах још није имао снаге да одбрани мајку од насртљивих напасника па је због тога сазвао скупштину која је требало да их позове да одустану од прошње и оду. Просци су, међутим, растерали скупштину, а неки су изјавили да ће Одисеја, ако се случајно врати - убити. Након тога Телемах је одлучио да оде у свет и тражи оца. Код спартанског краља Менелаја сазнао је да му је отац жив и да је заробљен на оству нимфе Калипсе која му не дозвољава да се врати кући. Телемах се одмах упутио мајци с том вешћу, али га је богиња Атена упозорила да не иде право кући јер и на њега вребају просци да га убију. Телемах се зато искрцао на првом итачком рту коме се примакла његова лађа и запутио се пастиру Еумеју, верном слузи, да у његовој кући потражи уточиште. Ту је срео непознатог старца. Како се показало, тај старац није био нико други него Одисеј главом.
Богови су се најзад смиловали Одисеју и након седам година присилили нимфу Калипсу да га пусти кући. Одисеј је саградио сплав и отиснуо се на море. Пловио је док га није спазио Посејдон и уништио му сплав из старе мржње и непријатељства. Неуздрман тим новим ударцем судбине пливао је Одисеј пуна два дана према удаљеном копну, све док није доспео до ушћа тихе речице где је изашао на обалу и исцрпљен пао у дубок сан. Кад се пробуио, видео је поред себе лепу девојку која је ту дошла са служавкама да пере рубље. Била је то Наусикаја, кћи краљице Арете и њеног мужа Алкиноја, краља земље Фаечана. Наусикаја је одвела Одисеја у дом свог оца, који га је уљудно примио и у његову част приредио гозбу и спортска ндметања са сличним дисциплинама као на Олимпијадама. Затим је богато даривао Одисеја и дао му лађу која га је искрцала на обалу у близини Еумејеве куће. Да га просци не би препознали пре времена и убили, Атена му је дала лик старог просјака. У том лику се Одисеј срео са својим сином.
Вратио се на Итаку у последњи час: Пенелопа је била исцрпла сва средства којима је одлагала своју одлуку. Зато је, на притисак просаца, објавила надметање за своју руку и оно је требало да се одржи већ идућег дана. Наредила је да се донесе тешки Одисејев лук и дванаест секира: онај ко стрелом прострели дршке свих секира, забодених у једном реду у земљу, постаће њен муж.
У предвечерје надметања Телемах је довео Одисеја у краљевску палату. Нико га није препознао осим старог пса Арга, који више није могао да устане са места на ком је лежао. Молећи милостињу, Одисеј је детаљно проучио све присутне просце од којих је испросио само увреде. За њега се заузела једино Пенелопа, која у својој племенитости није допуштала да у њеној кући вређају чак ни просјака. Наредила је служавки Еуриклеји да му опере ноге и припреми постељу како доликује госту. Еурикеја, стара Одисејева дадиља, препознала га је по ожиљку на нози, али ништа није одала јер јој је Одисеј то забранио. Непрепознат од просаца и сопствене жене, Одисеј је, по први пут после двадесет година, провео ноћ у својој кући - и добро је искористио за припремање плана за идући дан.
Ујутро су просци с дивљењем разгледали Одисејев лук и дали га најпре Телемаху да га запне. Кад то њему није пошло за руком, покушали су сваки појединачно, али им је недостајало снаге. Одлучили су да се окрепе јелом и кренули у дворану. Тада их је Одисеј замоио да му дозволе да и он окуша срећу. Уместо одговора просци су га исмејали. На крају су му ипак дали лук на Пенелопину молбу. Одисеј је без напора запео лук, сео на праг улазних врата, одапео стралу и прострелио дршке свих дванаест секира.
Затим је устао, збацио са себе просјачке крпе и стао пред просце у свом правом обличју које му је Атена у том часу вратила. Посегнуо је за новом стрелом у тоболцу, напео лук, нациљао на Антиноја, незадовољног просца, и прострелио му грло. Одмах затим убио је и другог. Кад је нациљао и трећи пут, ужаснути просци су се бацили према зиду где је висило њихово оружје, али Одисеј је раније наредио да се оно кришом однесе. За одбрану су им остали само кратки мачеви и намештај у дворани, али упркос томе нису се предавали. Развила се жестока битка, али њен исход није изменио ни то што је издајнички Одисејев роб Мелантеј просцима донео њихово оружје. Одисеј их је, уз Телемахову помоћ поубијао до последњег, а није поштедео ниједног њиховог помагача - осим гласоноше Медонта и певача Фемија, који су им служили против своје воље.
Након те победе Одисеј, "дивни страдалац", морао је да положи још један испит. Пенелопа, у којој се током дугих година његове одсутности учврстило дубоко неповерење према мушкарцима, није веровала да пред собом има свог мужа. Кад је затражио да му простре постељу, наредила је служавкама да му краљев кревет припреме у великој дворани. Тада је Одисеј упитао ко је преместио његов кревет који је он сам направио, описавши како га је сачинио од дрвета маслине. Пенелопа је на то радосно кликнула да се не љути на њу, јер је годинама страховала да се он неће вратити, али је сада била сигурна да је то он.
Одисеју више ништа није стајало на путу да преузме владавину у свом дому и целом краљевству. А да би све опет било као некад, највиши бог Зевс, на молбу своје кћери Атене, из свести свих људи избрисао је жељу за осветом због онога што им је Одисеј икада учинио нажао, пресудивши овако: "Нека се вером тврдом закуну, и Одисеј нек у њих остане краљем, а ми учинимо крв да синова и браће своје они забораве; нека се љубе као и пре, те мира и блага нек међ њима буде".
Да ли су се Зевсове речи испуниле није познато. Од Хомера не сазнајемо ништа о новим Одисејевим доживљајима. Било му је, наводно, суђено да крене у још једно дуго путовање кроз грчке крајеве, и то с веслом на рамену. То ходочашће је требало да се заврши кад Одисеј сретне човека који ће га питати какву то чудновату лопату носи - али да ли би се у грчким земљама, усред широког мора, нашао човек који не би знао за весло?
Према песничким делима из новијих времена Одисеј је, наводно, након многих година погинуо од руке свог другог сина, Телегона, кога је родила чаробница Кирка после његовог одласка са острва Ееје. Телегон се сукобио са Одисејем у двобоју до којег је дошло кад је, тражећи оца, доспео на Итаку где су његови другови изазвали тучу. Не слутећи да се супроставио свом оцу, Телегон га је пробо мачем. Затим је, кажу, пренео његово тело на острво чаробнице Кирке, своје мајке, и тамо му приредио величанствен погреб.