Кефал

(Грч. Kephalos, лат. Cephalus - син бога Хермеса и његове љубавнице Херсе, ћерке првог атинског краља, Кекропа)

Био је леп као бог, а подједнако лепа била је и његова жена Прокрида, кћи Ерехтеја, трећег атинског краља. Осим Прокриде, Кефал је волео још само лов, није желео власт, нити је чезнуо за другим женама. Био је обдарен многим овоземаљским добрима и живео је срећно и задовољно. Можда би тако доживео и крај својих дана, да се у њега није заљубила Еос, богиња праскозорја, и однела га на сам крај света. Упркос свим њеним обећањима и завођењу, сачувао је верност Прокриди и молио богињу само једно: да га пусти кући. На крају је Еос услишила његову молбу, али га је навела на то да се увери да ли му је Прокрида верна онако као он њој. Познавала је, наиме, жене и била уверена да ће се на тај начин осветити Кефалу. Кефал је пристао да на себе прими лик туђинца и срећан се вратио Прокриди.
У почетку је све било онако како је замишљао: Прокрида је одбијала све његове понуде, понавјаљући да је удата и свом мужу верна жена. Када је покушавао да је увери да је њен муж погинуо, одговарала је да ће му остати верна и после смрти. Кефал је затим ставио пред њу скупоцени накит и Прокрида се поколебала. У тренутку када се више није колебала, Еос је Кефалу вратила његов прави лик, а Прокрида је понижена и постиђена побегла у планине.
Кефал се дуго није опорављао од разочарања, али је с временом превладала чежња за Прокридом, па је пошао да је тражи. Нашао ју је у Артемидиној пратњи и богиња му је као њеном поштоваоцу вратила Прокриду. Штавише, дозволила је да му Прокрида поклони дарове које је од ње добила: чаробно копље који никада не промашује циљ и ловачког пса којем није могло да умакне ниједно живо биће.
Па ипак, с Прокридиним повратком срећа се није вратила у Кефалов дом. Неки пастир је (у поверењу) рекао Прокриди да је чуо Кефала како у шуми дозива неку Нефелу. Пастиру митологија очигледно није била јача страна и није имао никаквог смисла за песничку метафору: Нефела је богиња облака и кад је Кефал узвикивао њено име, мислио је на облак у чијој сенци је хтео да се одмори након напорног лова. Прокрида се следећег јутра запутила у шуму и сакрила у грмљу близу чистине на којој је Кефал обично одмарао. Тада је зачула његов глас: "О, Нефело, љубави пуна, дођи, умор одагнај мој...!" Постало јој је јасно да је Кефал дошао на састанак с богињом. Није могла да се обузда и зајецала је. Кефал је скочио и, мислећи да се у грмљу скрива дивљач, бацио копље. Чуви Прокридин крик бола, Кефалу је било јасно да је погодио своју жену. Рана је била смртоносна. Када више није могао помоћи Прокриди нити јој олакшати физички бол, олакшао јој је барем душевни: објаснио јој је трагични неспоразум с узвикивањем имена богиње и тако је Прокрида умрла у његовом наручју са осмехом на уснама.
Као и свако други ко је убио човека, и Кефал је морао да напусти свој родни град. Уточиште је нашао у Теби и помогао да се град ослободи дивље теумешке лисице, којој су Тебанци сваког месеца морали да жртвују по једног дечака. С краљем Амфитрионом пошао је затим у рат против његовог непријатеља Тафија. Након победе добио је од Амфитриона острво на западној обали Пелопонеза, који је према свом имену прозвао Кефаленија.