Херкул

(Грч. Herakles, лат. Hercules - син највишег бога Зевса и тиринтске краљице Алкмене, највећи јунак грчких митова)

С његовим именом се сусрећемо као са атрибутом човека горостасног раста и дивовске снаге. Али Херкул није био само човек дивовске снаге. Он је имао и све људске слабости и врлине. Својом снагом се служио не само да би стекао славу него да би и допринео бољитку човечанства. Учинио је више од других људи али је више и трпео. Управо због тога је и постао јунак. Добио је награду за којом је узалуд чезнуо његов вавилонски претходник Гилгамеш или фенички Мелкарт. Испунила му се недостижна човекова тежња - постао је бесмртан.
Родио се у Теби, где се била склонила његова мајка Алкмена са својим мужем Амфитрионом. Амфитрион је убио свог таста Електриона и склонио се у Тебу бојећи се освете његовог брата Стенела. Зевс је знао за Херкулово скоро рођење, и то не само као свезнајући бог, него управо због тога што је и сам у томе имао удела. Алкмена му се, наиме, веома свиђала па је узео лик Амфитриона и без тешкоћа ушао у њену собу. Кад је дошао дан Херкулвог рођења, Зевс није пропустио прилику да у савету богова прорекне да ће тога дана доћи на свет највећи јунак. Хера је одмах наслутила да је ту опет реч о последицама једне од његових љубавних авантура и одлучила да му се освети. Претварала се како не верује у Зевсово пророчанство и затражила да се закуне да ће онај ко се на тај дан роди владати свим људима, били они и Зевсовог рода. Зевс се ухватио у замку и заклео се да ће се тако догодити. Хера се на то одмах побринула да Стенелова жена Никипа исти дан роди сина, иако је била тек у седмом месецу трудноће, а Алкменин порођај је задржала. Ту се ништа није могло изменити: снажни Херкул, син највишег бога, морао је да служи слабом Еуристеју, сину смртног Стенела - жалосна судбина коју може да победи само прави јунак.
Кад се Херкул родио, добио је по свом тобожњем деди име Алкид. Име Херкул су му дали касније, због тога што је "кроз Херу стекао славу" (што је традиционално, иако не и до краја истражено порекло његовог имена). Хера је била узрок те славе, свакако против своје воље, и то препрекама које му је постављала на његовом животном путу, светећи се због невере свог мужа. Те Херине препреке и замке Херкул је једну за другом упорно савладавао. Чим се родио, Хера му је у колевку послала две змије да га убију. Херкул их је задавио. Амфитрион се ужаснуо над снагом и спретношћу детета. Схватио је да ће онај ко већ као дете може да учини такав подвиг заиста далеко доспети. Зато се побринуо да Херкул буде примерено одгајан, чак и боље него његов син Ификло. Херкулов учитељ у борби оружјем био је Зевсов син Кастор, а у гађању луком ехалијски краљ Еурит. Мудрости га је учио Зевсов син Радамант, чувен због своје праведности, а музику и певање учио је од Лина, брата самог Орфеја. Херкул је био добар ученик. Једино што му бас није ишло од руке било је свирање на лири. Када га је Лин једном приликом за време подучавања изгрдио, Херкул га је ударио лиром тако јако да га је на месту усмртио. Амфитрион је зато одлучио да га уклони далеко од људи. Послао га је на гору Китерон да тамо напаса стоку. Херкул је то сматрао доличним занимањем и послушао је свог тобожњег оца.
На Китерону се Херкулу свидело. Узнемиравало га је једино то што је тамо беснио страшан лав који је прождирао и људе и стоку. Кренуо је зато на њега, савладао га и за успомену понео његову кожу. Отада је спокојно живео све до своје осамнаесте године, кад му је на ум пала мисао да би било добро огледати се мало по свету и пронаћи себи жену. Истесао је батину од стабла огромног јасена, пребацио преко рамена кожу китеронског лава и кренуо у родну Тебу.
Путем је срео неке људе који су му рекли да су скупљачи пореза орхоменског краља Ергина и да иду у Тебу по сто волова, које је тебански краљ Креонт морао годишње давати као данак јер га је Ергин напао и поразио. Херкулу се то није чинило праведним, а кад скупљачи нису хтели да га послушају и увредама покушали да га отерају, одрезао им је уши, носеве и усне и везаних руку послао кући. Тебанци су свог земљака одушевљено примили, али њихова радост није дуго потрајала. Пред вратима града појавио се Ергин с великом војском. Херкул је одбрану града узео у своје руке, поразио Ергина и мировним уговором га присилио да Тебанцима врати двоструко од онога што је од њих отео. Краљ Креонт је зато дао Херкулу за жену своју кћер Мегару и пола своје палате. Херкул је остао у Теби и постао отац трију синова, сматрајући се најсрећнијим човеком на свету.
Јунакова срећа се, међутим, не састоји у мирном животу. Херкул се у то убрзо уверио. Док је био пастир, богиња Хера је мирно посматрала догађаје у његовом животу, али кад се био тако муњевито уздигао, одлучила је да се умеша. Снагу није могла да му одузме, али има ли ичег горег од снаге којом не влада памет? Послала је на њега лудило и Херкул је у помрачењу ума убио сва три своја детета и двоје деце свог полубрата Ификла. Али то није било све. Хера му је затим вратила здрав разум. Скрхан болом, Херкул се упутио у Делфе да у тамошњем пророчишту замоли бога Аполона за савет како да се очисти од недела које је починио. Бог му је устима Питије одговорио да мора да ступи у службу микенском краљу Еуристеју и кад изврши дванаест задатака које му Еуристеј зада, опраће са себе срамоту и кривицу и постати бесмртан.
Херкул је послушао, отисао у Арг, сместио се у граду Тиринту недалеко од Микене (било је то седиште заиста достојно Херкула: са својим десет до петнаест метара дебелим бедемима Тиринт је до данас најбоље утврђени град на свету) и ступио у Еуристејеву слузбу. Кад га је краљ Еуристеј први пут угледао, Херкул, гора од човека, мишићава јуначина, улио му је такав страх да није смогао храбрости за било какву заповест. Препустио је то своме гласнику Копреју, али с временом је почео за Херкула да измишља све теже и теже задатке.
На први задатак Херкул није морао дуго да чека. Требало је да убије лава који је живео у недалеким Немејским горама. Пред лавом је дрхтао читав крај јер је био два пута већи од других, а поред тога и нерањив јер је имао непробојну кожу. Херкул је пронашао његов брлог (пећина се и данас показује туристима), насрнуо на њега и снажним ударцима батине ошамутио, а затим једноставно задавио. Када је посао био завршен, пребацио је лава преко рамена и однео га у Микену. Еуристеј се од грозе готово скаменио, не само од страшног лава него још више од страховите снаге свог слуге. Уместо признања или награде наредио му је да убудуће не долази у микенски град. Довољно је да доказе о извршеним задацима донесе пред бедеме, а он ће одозго проверити. Сад нека се спреми за извршење другог задатка: да убије Хидру.
Хидра је била неман са змијским телом и са девет змајских глава, од којих је једна била бесмртна. Живела је у мочварама у близини града Лерне у Арголиди и пустошила околину. Људи су против ње били немоћни. Херкул је дознао да Хидра има помоћника, великог рака оштрих штипаљки. Зато је и сам повео помоћника, најмлађег сина свог брата Ификла, храброг Јолаја. Иза лернејских мочвара запалио је шуму да Хидри онемогући бег. Ужарио је у пламену своје стреле и започео борбу. Огњене стреле само су раздражиле Хидру. Бацила се на Херкула, али ју је то стајало једне главе. У трен ока израсле су јој на том месту две главе. У помоћ Хидри прискочио је и рак, али кад је штипаљком уштинуо Херкула за ногу, Јолај га је убио добро одмереним ударцем. У тренутку кад се изненађена Хидра обазрела за својим пратиоцем и помоћником, Херкул је ишчупао из земље горуће стабло и Хидри спалио главу. Нова се није појавила. Тада је Херкул схватио како треба да настави борбу. Поступно јој је одсецао главе, а Јолај је горућим цепаницама палио клице глава које су расле. Напокон је поодсецао и спалио све главе, иако се Хидра очајницки бранила и оном једном, бесмртном. На крају пала је и та последња глава, а Хидрине нагореле остатке Херкул је одмах закопао у земљу и на то место ставио огроман камен да глава не може изаћи. Кад је Хидра била мртва, као доказ да ју је убио расекао је њено тело на комадиће и у њеној жучи натопио врхове својих стрела. Ране од њих биле су неизлечиве. У пратњи становника ослобођеног краја Херкул се с Јолајем победнички вратио у Микену. Међутим, пред Лављим вратима стајао је већ гласник Копреј с новим задатком: ослободити земљу од стимфалских птица - Стимфалида.
Те птице су добиле име по Стимфалском језеру у Аркадији, у чијој околини су живеле и пустошиле је горе него скакавци. Имале су канџе и перје од чврстог метала, а могле су да избацују убојита пера у лету. Борба против њих била је такорећи безизлазна. Наиме, онај ко би их гађао нашао се у киши њихових стрела од којих се није могло побећи. Херкул се због тога попео на високо стабло, престрашио их чегртаљком, а кад су почеле да круже око њега, погодио је велики број њих својим тачно усмереним стрелама. Узалуд су страшне птице избацивале металне стреле на земљу. Напокон су престрашене одлетеле преко мора и никад се више нису вратиле.
Након тога Херкул је добио нови задатак: да ухвати кошуту златних рогова и гвоздених ногу, која је живела у Керинеји (на граници Ахаје и Аркадије), а припадала је богињи Артемиди. Еуристеј се надао да ће се моћна богиња разљутити на Херкула и укротити његову самоувереност. Ухватити ту кошуту свакако није било лако јер је била врло плашљива и брза. Херкул ју је прогонио годину дана док јој се није довољно приближио. Рањену кошуту ухватио је и донео у Микену. Није заборавио ни извињење Артемиди због свог безбожног чина, а ни то да умири њену срџбу богатом жртвом, па му је опростила.
Нов задатак који је чекао Херкула био је сличан претходном. Требало је да ухвати еримантског вепра који је пустошио околину града Псофиде и огромним очњацима клао стоку и људе. Кад га је натерао у дубок снег, Херкул му је свезао ноге и живог донео у Микену. У страху пред горостасном животињом краљ Еуристеј се сакрио у буре и одатле сав изван себе молио Херкула да што пре оде с вепром и да ће му за то дати мање опасан задатак: да очисти стаје елидског краља Аугије.
Тај посао није био опасан. Аугија је имао големо стадо говеда, а у стајама толико ђубрета и прљавштине да пословица то спомиње и данас. Очистити те стаје, или боље рећи крављи измет, био је надљудски задатак. Херкул је краљу предложио да ће га обавити за један дан ако за то добије десетину стада. Аугија је пристао и Херкул се упустио у посао, разуме се, не само снагом него и памећу. Истерао је стадо на пашу, прокопао канал до оближњих река Алфеја и Пенеја, натерао воду из њих у стаје да однесе нечистоћу, увече је канал заградио, вратио стадо у стаје и отишао по обећану награду. Краљ је, међутим, дознао да је чишћење стаја била заправо Херкулова дужност и узео је то као изговор да му ускрати награду. Осим тога увредио га је напоменом да као Зевсов син не мора да зарађује чишћењем стаја. Херкул је то, наравно, запамтио, а кад му се после пружила прилика, вратио је то Аугији с каматом: са својим друговима опустошио је његову земљу а њега убио.
Да би извршио следећи задатак, морао је да пође на Крит. Еуристеј му је наредио да оданде доведе дивљег бика којег је критском краљу Миносу даровао бог мора Посејдон, под условом да му га принесе као жртву. Миносу се бик јако допао па је уместо њега жртвовао другог. Посејдон се тиме није задовољио и на бика је, за казну, послао беснило, тако да је бесомучно јурио с краја на крај острва и уништавао све што му се нашло на путу. Херкул је по Еуристејевој наредби ухватио бика, укротио га и сасвим мирног пренео на леђима преко мора, с Крита у Арг. Посто је укротио критског бика, Херкул је лађом отпловио у Тракију, где је владао Диомед, краљ Бистонаца, да му, по Еуристејевој заповести, отме изузетно плаховите коње који су се хранили људским месом. Уз помоћ неколицине другова Херкул је успешно зауздао коње и довео их до лађе. Тамо га је с војском стигао краљ Диомед, у намери да врати коње који су му припадали. У љутој борби против бројно надмоћније војске, Херкул је успео да сачува свој плен, али су коњи у међувремену растргли његовог најбољег пријатеља Абдера, који их је код лађе чувао. Дубоко ожалошћен, Херкул је довео коње у Микену. Еуристеј их је пустио на слободу, као што је пре учинио и са критским биком.
Ни дубока туга ни презир с којим су дочекана његова јуначка дела, нису сломили Херкула. Одлучно је пошао на острво Еритију, одакле је Еуристеју помогао да дотера велико стадо стоке која је припадала диву Гериону. То острво се налазило далеко на западу, где је копно завршавало уском превлаком. Херкул ју је пробио својом батином и у тако настали морски теснац поставио два стуба (у старом веку Гибралтар се звао "Херкулови стубови"). На западни крај света стигао је управо у тренутку када је бог Хелиос сишао за златним колима у Океан. Да се одбрани од његових пламених зрака Херкул је намеравао да га стрелом обори с кола. Ћуд и владање богова се не могу предвидети, па се Херкулова храброст допала Хелиосу и чак му је позајмио своју златну барку да на њој отплови преко мора до острва Еритије. Кад је стигао тамо, Херкула је напао Герионов двоглави пас Орт, а и див Еуритион, који су чували стада. Херкул их је обојицу убио, а након њих и Гериона. После многих тешкоћа и недаћа пошло му је за руком да натера стадо до обала Пелопонеза. Путем је савладао сназног Ерика, који му је украо једну краву, а затим и дива Кака, који му је украо неколико. Кад се већ надао да ће се срећно вратити у Микену, Хера је послала беснило на његово благо. Стадо се разбежало на све стране па је морао да уложи сву снагу и спретност да га поново окупи. Еуристеј је затим жртвовао цело стадо Хери.
Идући Херкулов јуначки подвиг био је поход у земљу љутих ратница Амазонки, одакле је Еуристејевој кћери Адмети требало да донесе појас њихове краљице Хиполите. Пошао је тамо с невеликим одредом другова и на путу се зауставио у Мизији, где је владао краљ Лик, познат по свом гостопримству. Краљ му је приредио величанствену гозбу. Док су се гостили, у град су провалили дивљи Бебричани и почели да га пљачкају. Херкул је устао са стола и са својим друговима ударио на уљезе. Убио је њиховог краља и његову земљу поклонио Лику, који ју је у његову част прозвао Хераклејом. Својом победом је стекао такву славу да му је сама краљица Хиполита изашла у сусрет ипоклонила му добровољно свој појас. Међутим, богиња Хера проширила је гласину да Херкул намерава да Хиполиту одведе у ропство и Амазонке су јој поверовале. Напале су Херкулове другове и њима није остало ништа друго него да се боре. На крају, Амазонке су биле поражене, многе су пале у заробљеништво а међу њима и две заповеднице, Меланипа и Антиопа. Хиполита је Меланипи откупила слободу својим појасом. Антиопу је Херкул поклонио свом пријатељу Тезеју да му се тако одужи за његову храброст, а и зато сто се Тезеју свидела па се њоме и оженио.
Тако је Херкул у свему извршио десет задатака, иако Еуристеј није хтео да у почетку призна да је лернејска Хидра убијена (уз изговор да је Херкул имао помоћника), а ни чишћење Аугијевих стаја (јер то, наводно, није хтео да уради без надокнаде). Да би извршио једанаести задатак Херкул је морао да оде у подземни свет и оданде доведе самог Кербера. Био је то заиста паклени пас. Имао је три главе, око врата змије, а на крају репа змајску главу с одвратним ждрелом. Иако се из подземног света до тада нико жив није вратио, Херкул се није колебао. Боговима је његова храброст импоновала и одлучили су да му притекну у помоћ. Бог Хермес, водич душа умрлих, довео га је до понора Тенара (на данашњем рту Матапану, на најјужнијем делу Пелопонеза и европске обале), где је био тајни улаз у Хадово подземно царство. Тамо га је прихватила богиња Атена. По сабласном путу, на којем је сретао душе мртвих пријатеља и убијених непријатеља, довела га је Атена пред престо владара подземног света, Хада, који га је као Зевсова сина љубазно примио. Дозволио му је да ухвати и одведе Кербера, али притом није смео да употреби оружје. Кербер се бранио зубима и канџама, ударао репом са змајском главом и тако грозно завијао да су душе мртвих летеле подземним светом у сабласној пометњи. После кратке борбе Херкул га је тако јако стегнуо да је Кербер могао да се ослободи само обећањем да ће бити послушан и да ће кренути за Микену са њим. Видевши чувара подземног света, Еуристеј је пао на колена (према другој верзији сакрио се у бачву) и, кршећи руке, молио Херкула да паклену наказу одведе тамо одакле ју је и довео.
Остао је последњи задатак. Еуристеј му је заповедио да му донесе три златне јабуке из вртова Хесперида, кћери моћног титана Атласа, који је због побуне против богова био осуђен да на раменима држи небески свод. Где су били ти вртови, нико није знао, али се знало да пут до њих чува Ладон, змај који никада не спава, затим див Антеј који свакога надјача и убије а и сам титан Атлас. Херкул се упутио у Египат, прошао Либију и све земље које је већ знао с пута за Герионовим стадом, али тражене вртове није нашао. Тек кад је стигао далеко на север, до бесконачних вода Еридана, саветовале су га тамошње нимфе да за њих упита морског бога Нереја. После тешке борбе, у којој је Нереј непрекидно мењао облик, Херкул га је свезао и није га пустио док није сазнао све што је желео. Вртови Хесперида су негде на далеком западу, између данашњег Марока и Француске.
Херкул је поново морао у Либију, у земљу где је живео див Антеј, син богиње земље Геје. Антеј га је, по свом обичају, изазвао на двобој, али Херкул га је у тешкој борби победио. Успео је у току борбе да увиди откуд див црпе своју снагу. Кад би Антеј осетио да малаксава, приљубио би се уз своју мајку земљу и скупио снаге за нову борбу. Херкул га је отргнуо од земље и подигао увис. У том положају див је био беспомоћан и Херкул га је задавио. На путу до вртова Хесперида, Херкул је морао да савлада и избегне многе препреке које путницима постављају разбојници и владари. Међу осталим, умакао је египатском краљу Бусирису, који је хватао странце и жртвовао их боговима. На крају је Херкул дошао до Атласа. Кад му је објаснио зашто је дошао, Атлас му је са сумњивом сусретљивошћу предложио да он сам донесе јабуке ако му за то време Херкул придржи небески свод. Херкул је пристао. Атлас је своје обећање испунио, али затим предложио да ће сам однети јабуке у Микену, а затим се вратити. С лукавством је могуће изаћи на крај само лукавством. Херкул наводно пристане и замоли Атласа да на тренутак придржи терет, док он направи подлогу за раме јер га свод жуља. Чим је Атлас заузео своје старо место, Херкул узме јабуке, учтиво захвали диву, крену натраг и заустави се тек у Микени. Еуристеј није веровао својим очима и толико се изненадио да му је вратио јабуке. Херкул их је принео као жртву богињи Атени, а она их је вратила Хесперидама. Тиме је био испуњен и дванаести задатак и Херкул је био слободан.
Недуго затим био је слободан и у другом смислу речи. Своју жену Мегару Херкул је великодушно препустио Јолају, који ју је за време његовог одсуства тешио као веран пратилац и тако се навикао на њу да није више могао да живи без ње. Херкул је затим напустио Тебу за коју га више ништа није везивало и вратио се у Тиринт. Али не задуго, јер су га тамо чекале нове замке богиње Хере, а с њима и нове патње и нова јунаштва.
Не зна се тачно да ли је Хера на њега послала чежњу за новом женом, или се у њему пробудило частољубље у жељи да победи највећег стрелца луком у Хелади, ехалијског краља Еурита. То двоје је било у тесној вези јер је Еурит прогласио да ће своју прелепу русокосу кћер Јолу дати ономе ко га победи у гађању луком. Због тога се Херкул запутио у Ехалију, најавио се у палати свог некадашњег учитеља, заљубио се у његову кћер на први поглед и другог дана победио. Краљ Еурит, међутим, није могао да преболи што га је победио његов ученик и изјавио је да своју кћер неће дати човеку који је служио код кукавичког Еуристеја. Херкул се увредио и пошао да тражи жену другде. Нашао ју је тек у Калидону. Била је то лепа Дејанира, кћи краља Енеја. Није је добио лако. Морао је да се бори за њу у двобоју са другим просцем, речним богом Ахелојем, који је по жељи могао да се претвори у змију или бика. После свадбе младенци су остали у Енејевој палати, али Хера није заборавила на Херкула. Одузела му је разум и он је на гозби убио сина свог пријатеља Архитела: хтео је само да га удари зато што му је на руке налио воду припремљену за прање ногу, али младић се од ударца није више освестио. Архител му је опростио, али Херкул је ипак напустио Калидон и с Дејаниром кренуо у Тиринт.
Путујући, дошли су до реке Еуена, преко које није било моста. Путнике је, уз умерену наплату, на другу обалу превозио кентаур Нес. Херкул му је поверио жену, а сам је препливао реку. Али Дејанирина лепота толико је очарала кентаура да је покушао да је отме. Херкул га је зауставио смртоносном стрелом. Хидрина жуч отровала је кентаурову крв тако да је убрзо умро, али је још пре смрти смислио освету. Саветовао је Дејанири да узме његову крв и ако Херкул икада престане да је воли, да му том крвљу натрља одећу и његова љубав ће јој се вратити. Дошавши у Тиринт, Дејанири се чинило да јој чаробна крв никада неће требати. Живели су како доликује супружницима, заједнички су одгајали свог сина Хила и другу децу - док се у Херкулову судбину није поново уплела Хера.
До тога је дошло чудном игром случаја. Кад је, наиме, Херкул отишао у Ехалију, нестало је краљу Еуриту стадо. Украо га је Аутолик, иначе познати лопов, а да истрагу заведе на погрешан траг, крадљивцем је прогласио Херкула како би се осветио краљу за смртну увреду. Цела Ехалија је у то поверовала - осим Ифита, најстаријег Еуритовог сина. Да докаже Херкулову невиност, Ифит је пошао да тражи украдену стоку. Пут га је нанео у Арголиду, а кад је већ био тамо, посетио је и Тиринт. Херкул га је срдачно примио, али кад је за време гозбе сазнао због чега га Еурит сумњичи, страшно се разљутио, а Хера је у њему распирила такав бес да се није савладао и суновратио је Ифита са бедема. Није то било само убиство него и кршење најсветлијег закона гостопримства. Зевс се на свог сина разгневио и послао на њега болест.
Кад болест није пролазила, Херкул се упутио, напрежући све своје снаге, у Делфе да пита за савет Аполона како да окаје свој грех. Али Питија му није дала одговор. Разјарени Херкул одузео јој је троножац с којег је објављивала своја пророчанства. Кад неће да врача, не треба јој ни троножац. Одмах затим се појавио Аполон и затражио троножац. Херкул није хтео да му га врати, а Аполон је свакако хтео да му га одузме, па су велики Зевсови синови почели да се свађају и натежу као деца. Како нису престајали, Зевс је загрмео и раставио их муњом. Након тога су се умирили и Аполон је наредио Питији да посаветује Херкула. Морао је три године да служи као роб, а добијени новац да даје Еуриту као накнаду за убијеног Ифита.
Херкул је поново морао да се растане са слободом. Постао је роб лидијске краљице Омфале, уображене и окрутне жене која га је непрекидно понижавала. Чак је морао и да тка са слушкињама и носи женску одећу, док је она сама ходала пред њим у кожи његовог китеронског лава. Повремено га је пуштала на слободу, али не из сусретљивости и љубазности, него да би по повратку још теже подносио судбину роба.
За време једног таквог изласка Херкул се прикључио Аргонаутима који су ишли у Колхиду. За време другог, пао је у Аулиди у заробљеништво краља Силеја, који је присиљавао сваког странца да ради у његовом винограду, али је Херкул брзо побегао. У Ефесу су га, док је спавао, напали патуљци керкопи (или дактили) и украли му оружје. Хтео је да их казни, али како су били мали и смешни, пустио их је на слободу. Увек би се сам враћао у робовску службу, док се није потпуно очистио од почињених злодела.
Дошао је најзад и последњи дан треће године. Херкул је добио оружје од краљице Омфале и сад је био слободан. Без срџбе опростио се од ње, штавише, удовољио је њеној жељи да јој за успомену остави потомка (дала му је име Атис), који је после ње ступио на лидијски престо. Кад се вратио у отаџбину, Херкул је скупио своје верне пријатеље и припремио се за велики обрачун.
Први му је за давну увреду платио краљ Аугија, а затим је дошао на ред и тројански краљ Лаомедонт. Био је то неподмирен рачун још из времена када је Херкул служио код Еуристеја и није био свој господар. Након повратка из похода против Амазонки учинио је Лаомедонту велику услугу: ослободио је Троју морске немани којој је требало да буде жртвована Лаомедонтова кћи Хесиона. Лаомедонт му је обећао коње које је његов деда Трос добио од Зевса као откупнину за сина Ганимеда однесеног на Олимп. Међутим, Лаомедонт није имао обичај да испуњава своја обећања. Када је Херкул дошао по награду, отерао га је уз увреду. Сад је то Херкул наплатио: допловио је под Троју са шест лађа, заузео ју је и убио Лаомедонта. Након толиких јуначких дела Херкулова слава досегла је висине снежног Олимпа. А то ни из далека нису била сва која је извршио. Ослободио је, на пример, титана Прометеја, којег је Зевс приковао на врх Кавказа, где му је орао сваког дана јео јетру а она му је непрестано изнова расла. Добро одмереним ударцем усмртио је орла и ослободио Прометеја патњи и срамотне казне. Изборио је од бога смрти Танатоса душу Алкестиде, која је одлучила да добровољно умре уместо свог мужа Адмета и вратио је у живот. Савладао је и убио многе непријатеље и немани, међу њима и Кикна, сина бога рата Ареса. Основао је више градова од којих је најпознатија Хераклеја (Херкуланум) у подножју Везува. Усрећио је многе жене (само у једној јединој ноћи, коју је с Аргонаутима провео на острву Лемносу, педесет Лемњанки је усрећио потомством). Херкул је стекао поштовање као ниједан човек тог времена, чак га је и сам Зевс молио за помоћ.
Наиме, против олимпских богова побунили су се гиганти, синови Урана, свргнутог бога неба, и богиње земље Геје. Имали су готово осигурану обеду јер су били врло снажни, а осим тога су од своје мајке добили биљку која их је штитила од оружја богова. Богови су се нашли у безизлазној ситуацији па су се сетили убогих смртника, јер од човековог оружја гиганте није штитила никаква чаролија. Због тога је Зевс послао Атену по Херкула. Није морала посебно да га наговара, спремно је послушао позив свог оца, пожурио на бојиште, убио најпре Алкионеја, најснажнијег гиганта, затим и друге побуњенике, и заједно с боговима најзад сломио њихов отпор. Тиме је стекао не само захвалност богова него и људи јер је Зевс био свакако бољи владар него његови претходници, Крон и Уран или првобитни Хаос.
Вративши се из борбе са гигантима, Херкул је одлучио да измири свој последњи рачун. Кренуо је на Ехалију, освојио и убио краља Еурита због давне увреде коју му је нанео. Међу заробљеницима спазио је русокосу Јолу, коју му Еурит некада није хтео да да за жену. У њему је опет планула некадашња љубав. Чим је за то дознала Дејанира, сетила се чудотворне крви кентаура Неса, натопила је њоме Херкулов огртач и послала га по Лихи у Ехалију. Хидрин отров с Херкулове стреле, који је отровао Несову крв, продро је у Херкулово тело и изазвао страховит бол. Херкул је тај бол храбро подносио, а кад је од свог сина Хиле сазнао за његов узрок, схватио је да му је дошао крај. Наредио је да га однесу у његов двор, али Дејанира је већ била мртва. У очајању што је из љубави проузроковала смрт свог мужа пробола се мачем. Неподношљиве муке натерале су Херкула на одлуку да се ослободи страховитог терета живота. Замолио је своје другова да му на гори Ети подигну погребну ломачу. Послушали су га и по његовој жељи положили га на њу. Али нико није хтео да запали ломачу, иако их је за то усрдно молио. На крају се на то одважио млади Филоктет. За награду Херкул му је дао свој лук и стреле. Ватра из Филоктетове бакље планула је, али су још јасније севнуле Зевсове муње. С њима је са Олимпа слетела Атена, заједно с гласником богова Хермесом, и довела Херкула на златним колима на Олимп. Читав Олимп је поздравио највећег јунака, чак је и Хера савладала стару мржњу и дала му за жену своју лепу кћер Хебу, богињу вечне младости. Зевс га је поставио за сто богова, погостио га нектаром и амброзијом, а као надокнаду за његова јуначка дела и његове патње прогласио га бесмртним.