Хелиос

(Грч. Helios, лат. Sol - син титана Хипериона и његове жене Тије, бог сунца)

Као блистави бог са златном косом и круном од сунчевих зрака био је достојно отелотворење сунца. Становао је на источној обали Океана, у златној палати, из које је сваког јутра излазио у златним колима у која су била упрегнута четири крилата коња, и у њима је путовао преко небеског свода. Обасјавао је земљу зрацима који су јој даровали светлост, топлоту и живот. Увече је на западу опет силазио у воде Океана. Тамо га је чекала златна лађа којом се враћао у своју палату, а следећег дана би понављао путовање. Хелиос је све могао да види и чује и био је бистро око олимпског Зевса. Волели су га богови, људи, животиње и биљке. Једино у подземном Хадовом царству није био добродошао гост. Сам му се, међутим, уклањао по сопственој вољи.
Хелиосова жена била је океанида Перза. На истоку је с њом имао сина Ејета, који је постао краљ у Колхиди, а на западу кћер Кирку, моћну чаробницу. С Перзином сестром Клименом имао је сина Фаетона, познатог по несрећној вожњи небеским колима, и неколико кћери. Осим њих имао је још две кћери с нимфом Неером. Звале су се Фаетуса и Лампетија, а чувале су му стада стоке на острву Тринакији, данашњој Сицилији. Ту је било седам стада крава и седам стада јагањаца, свако по педесет комада. Била су симбол триста педесет дана и триста педесет ноћи (месечева година код Грка је имала педесет недеља по седам дана). Према неким митовима Хелиос је осим Перзе (пре или после ње) имао жену Роду, кћер бога мора Посејдона. По њој је назвао острво Родос, које је извукао из морских дубина јер на свету за њега ништа није остало кад су богови делили власт и имања. Због тога су га становници Родоса посебно поштовали, као и сви Грци, а после њих и Римљани, иако код њих култ Хелиоса никада није имао такво значење као култ сунца и богова сунца у Египту или у земљама Блиског истока.