Хефест

(Грч. Hephaistos, лат Vulcanus - син Зевса и Хере, бог ватре и ковач, оружар богова)

Родио се хром и због тога га је мати бацила с Олимпа. У великом луку је летео чак до Океана, али му се ништа није догодило јер су га прихватиле морске богиње Еуринома и Тетида. Одрастао је у њиховој пећини под морем и изучио ковачки занат. Кад је већ био мајстор свог заната, начинио је прелепи златни престо и послао га својој мајци. Био је то пре поклон из осветољубивости него знак синовљеве љубави према мајци, јер чим је Хера села на престо, из њега су изашли скривени окови, спутали је и нису јој дали да устане. Нико од богова није могао да је ослободи. Најпре су на Хефеста сви били страшно љути, али није им остало ништа друго него да пошаљу по њега. Хефест, међутим, није чезнуо за тим да се врати на Олимп, а то је и гласнику богова, Хермесу, сасвим јасно рекао. Зато су богови прибегли лукавству. Послали су Хефесту бога вина Диониса, који га је опио и довео на Олимп на магарцу. Вином разгаљени Хефест заборавио је на давну неправду која му је била учињена, ослободио је мајку и одлучио да заувек остане међу боговима. Штавише, ту је одлучио и да се ожени, а његови родитељи су га наградили давши му за жену најлепшу богињу. Према једној верзији, била је то Харита Аглаја, а према другој, проширенијој, богиња љубави и лепоте Афродита.
Хефестов долазак на Олимп имао је далекосежне последице. Целог га је изградио и преградио. Како су до тада становали олимпски богови није познато. Из података о Хефестовим делима сазнајемо да им је саградио величанствене палате од злата, сребра и бронзе. Није заборавио ни себе, подигао је палату и у њој уредио савршено опремљену ковачницу, јер није хтео да се одрекне свог бучног и не баш чистог ковачког заната чак ни на Олимпу. Хомер, на пример, с дивљењем спомиње његове ковачке мехове који су сами од себе распиривали ватру и примали радне налоге право из Хефестовог мозга. Упрокос томе, Хефест није занемарио физички рад. Често су га виђали ознојеног и уморног, у непрекидном покрету, чиме се разликовао од осталих богова.
Разуме се, Хефест је као свестрани уметник међу боговима био омиљен. Ипак, нису га узимали сувише озбиљно. Подсмевали су се његовој хромости (а понекад то и није био само подсмех, него познати хомерски "смех богова"), на пример када је уместо богиње Хебе послуживао око њиховог стола. Његова жена Афродита бестидно га је варала са богом рата Аресом. Једино се Хера према њему односила с разумевањем, жалећи што га је увредила. Приликом једне свађе Зевс га је бацио с Олимпа. Хефест је у великом луку летео цео дан и пао на острво Лемнос. Тамошњи становници су према њему били пријатни, а и Хефест им је био захвалан. Крај вулкана Мосхила уредио је себи ковачницу. Кад је из грчког пантеона прешао у римски (под именом Вулкан), уредио је још једну своју ковачницу на Сицилији, под Етном. То је, разуме се, био подухват великих размера, па је Хефест позвао себи за помоћнике неколико дивовских киклопа.
У живот митских јунака Хефест се није претерано уплитао. Ограничавао се на израду оружја, а као добар оружар давао га је обема зараћеним странама. На молбу богиње Тетиде направио је, на пример, сјајно оружје њеном сину Ахилу, али је, на молбу богиње Еос, направио једнако сјајно оружје и Мемнону, Ахиловом непријатељу. Ни у ратове се није уплитао. Уз један једини изузетак. У биткама на тројанској заравни укротио је ватром, на молбу богиње Хере, реку Ксант чији је бог хтео да убије Ахила таласима. Хефест је брижно штитио своје поштоватеље, коваче и занатлије који свој посао раде уз помоћ ватре. Због тога су му људи заиста били захвални. Уз Атенину помоћ научио их је, барем према Хомерским химнама, занатима и уметностима, па више нису морали да живе животом животиња у шумама и пећинама, него у лепим кућама и градовима, где "лако и мирно живот свој живе, кроз годину целу што тече".