Хад

(Грч. Hades, Pluton, лат. Pluto - син титана Крона и његове жене Реје, бог подземног света)


Био је најстарији Кронов син и уз своју браћу Зевса и Посејдона чинио тројство највиших грчких богова. Кад се родио, отац му је био врховни владар свемира, али је живео у непрекидној стрепњи да ће га неко од његове деце свргнути с престола. Због тога је све своје потомке појео чим су се родили и утамничио их тако у свом трбуху. Ту су и даље живели јер су као божанска бића били бесмртни. Такву судбину избегао је само његов најмлађи син Зевс, којег је његова мајка потајно родила и сакрила на Криту. Кад је Зевс одрастао, догодило се управо оно чега се Крон највише плашио: побунио се против оца, присилио га да својој заточеној деци врати слободу и изазвао га на борбу. Браћа Хад и Посејдон придружила су се Зевсу и, уз остале савезнике, помогла му да порази Крона и свргне га с власти. Након победе браћа су се споразумела да ће Кроново наследство међу собом поделити коцком. Зевс се, међутим, при том послужио лукавством и њему је припала власт над небом и земљом. Посејдон је добио власт над морем, а Хад је постао свемоћни владар подземног царства.
Не би се могло рећи да је Хад коцком добио најбоље, али његовој мрачној и неумољивој ћуди власт над подземним светом је сасвим одговарала. А његово подземно царство је заиста било страшно: скривало се у дубинама земље и у њега никад није допрео ни зрачак Сунчеве светлости. Простирало се невеселом равницом обраслом бледим цветовима дивље асфоделе ("цвећа смрти"), а њоме је протицало пет река, које су истовремено биле његове границе: Стикс, која је све окивала леденим загрљајем, Ахеронт, река нарицања, Кокит, река жалости, огњена река Пирифлегетон и мрачна Лета, чије су воде чиниле да се заборави све овоземљаско. Како је заиста било подељено и како је изгледало Хадово царство, људи поуздано нису знали јер се ниједан смртник није одонуд вратио жив да о њему донесе вести. Неколико јунака (Херкул, Енеја) који су сишли у њега и опет се вратили нису могли да га у целости прегледају. Али нагађало се да се на западу простиру Елизејске пољане, где су свој вечни живот живеле душе праведника. Негде у дубинама налазио се Тартар, где су грешници издржавали вечне казне, а у најмрачнијем делу тог тмурног царства био је Ереб, где се сместила палата из које је Хад, заједно са својом женом Персефоном, владао боговима подземног света и душама мртвих.
Душе умрлих силазиле су у Хадово царство кроз мрачне бездане. Један од њих био је у теснацу Тенару на југу Пелопонеза, други у Колону у Атици, па следећи под Етном на Сицилији. Према Хомеру, улаз у подземно царство био је негде на западу куда више нису допирали Сунчеви зраци. Улаз у подземни свет чувао је троглави пас Кербер. Оне који су улазили сусретљиво је пропуштао, али напоље није никоме дао. Од улаза водио је пут водама Ахеронта, преко којег је душе умрлих превозио осорни старац Харон. Разуме се, превозио их је само у подземни свет, али не и натраг, и за ту службу су му мртви плаћали. Из Харонове барке одлазили су сви пред Хадов престо, поред којег су седеле судије, Зевсови синови Минос, Радамант и Еак. Само понекад би нека душа доспела у Елизиј, где је живела блаженим животом, а ко није био ни добар ни зао (или је био и добар и зао), морао је да оде на асфоделске пољане, где је лутао без радости и туге, без икакве чежње и осећања, као сена. Таквих људи било је, наводно, највише, а међу њима нашли су се и највећи јунаци, чак и сам Ахил. Какав је живот тамо проводио, знамо из његове тескобне исповести коју је забележио Хомер: "Хтео бих више ко надничар радити на пољу човека с иметком малим, где има обиља јела, но ту у Хадовом царству бити владар сена свих тих умрлих људи!"
Богова којима је владао Хад у подземном свету било је мање него олимпских или морских, али они су код људи изазивали језу и страх. Међу њима на првом месту је био бог смрти Танатос, огрнут црним плаштом, с црним леденим крилима, који је умирућима резао косу и односио њихове душе. Затим, мрачне богиње кере, које су убијале људе по бојиштима и сисале им крв; ужасна Емпуза, која је нападала људе и убијала их на раскршћима; страшна Ламија, која је мајкама у сну убијала децу; троглава и тротелна Хеката, која је владала чудовиштима, и бог варљивог сна Хипнос, којем нису могли да се одупру ни људи ни богови. Посебно страшне биле су Ериније, неумољиве богиње клетве и освете, које је у свет слала Хадова жена Персефона.
Људи су мрзели Хадово царство. Ко је у њега сишао мора се одрећи сваке наде. Од јунака који су доспели пред сам Хадов престо и вратили се у свет, најславнији је био Херкул. Оданде је довео Кербера, по наређењу микенског краља Еуристеја, којем је, по Зевсовом налогу, морао да служи. Доспео је тамо и музичар и певач Орфеј да од Хада измоли живот за своју младу жену Еуридику, затим Сизиф, који је оданде лукавством на кратко време умакао, и Тезеј, којег је оданде ослободио Херкул. На праг подземног света доспео је и Одисеј кад је након освајања Троје, на повратку у отаџбину, дуго лутао светом и тамо видео Сизифа како узбрдо ваља огроман камен. Видео је и Тантала како се мучи глађу и жеђу, Титија којем су два стрвинара кљувала јетру; састао се тамо с многим мртвим јунацима, међу њима и са Ахилом, који му је с тугом описао немилу судбину умрлих у Хадовом царству.
Хад није имао обичај да напушта своје седиште. Док је још био неожењен, изашао је једном у свет да отме Зевсову и Деметрину кћер Персефону, коју је узео за жену. Једном је отишао на саветовање богова на Олимп. Богови га баш нису волели, а он им је узвраћао истом мером. Кад је Зевс од њега нешто затражио, обично би га послушао, али се у ствари између неба и земље иначе није уплитао. Добро је знао "да ће, пре или касније, свако сићи у Хадово царство, чим је једном дошао на свет".

Had